Strast ili krv koja kaplje sa noža ubice: Magija crvene boje u čuvenim filmovima i romanima

Nedugo nakon početka drugog čina "Magbeta", muž i žena postaju opsednuti bojama. Lejdi Magbet, koja zagleda svoje ruke neumornom marljivošću opsesivno-kompulsivne osobe, vidimo kako ih petnaest minuta pere. Njen muž je manje uveren u svrhu tog pranja ruku.

“No, my hand will rather the multitudinous seas in incarnadine, making the green one red.” (“Ne, pre će bojom krvi ruka ta / Bezbrojna mora sva da oboji, / Pa ne zelena, već crvena sva / Da budu ona.” Prepev: Velimir Živojinović).  Ova uporna mrlja je, naravno, krv, koja je prvobitno pripadala kralju Fajfa i dvojici njegovih sluga, koje je Magbet ubio u nemilosrdnoj borbi za vlast.

Crvena je trajni žig prestupa. Metafora datira barem iz Starog zaveta i još uvek je ukorenjena u svakodnevni jezik: biti uhvaćen crvenih ruku (red-handed) znači biti otkriven kao počinilac zločina.

Film "The Wind"/Profimedia

Ali crvena je takođe metafora za sve vrste psiholoških stanja. Obično se poistovećuje sa požudom, ljubavlju, stidom i besom - čak i sa samim emocijama. Postoji logika u toj vezi. Često razmišljamo o emocijama kao o nekoj vrsti toplote: govorimo o „usijanim ljutnjama“, „tinjajućim željama“ i „vatrenim temperamentima“; a ako ponekad zagospodare nama, kažu nam da se „ohladimo“.

U većini društava se takođe veruje da je crvena vrela, tako da uredno odgovara žarkim strastima duše. I toplina i crvenilo emocija su uzročno povezane sa krvlju. Kada smo besni, uzbuđeni ili posramljeni, mali kapilari oko lica, vrata i grudnog koša se šire, povećavajući dotok kiseonika u te oblasti, čineći nas toplijim i crvenijim.

Crvena je boja koja se pravi u telu, a ponekad je i telo napravljeno bojom. Tokom vekova, pripisivan joj je ukus (obično voćni), miris (obično cvetni), zvuk (često trube), tekstura (obično vlažna) i temperatura (uvek vrela).

Film "Zgodna žena"/Profimedia

U knjizi „Zovem se Crveno“ Orhana Pamuka (1998), crvena zapravo postaje lik od krvi i mesa. Ona govori sama za sebe, prepričava svoju autobiografiju, pa čak poseduje i upadljivu ličnost: prepotentna, razmetljiva, povremeno preosetljiva. “Tako sam srećna što sam crvena!” uzvikuje. „Vatrena sam. Ja sam jaka. Znam da me muškarci primećuju i da mi se ne može odoleti.”

Bajka Hansa Kristijana Andersena „Crvene cipele“ iz 1845. je parabola o takvoj moći. Opisuje sudbinu mlade devojke po imenu Karen, koja jednog dana nabavlja par crvenih kožnih cipela. Ona se momentalno zaljubljuje u svoju novu obuću, ali ona ubrzo zlokobno zagospodari njom. Karenino ponašanje počinje da se menja. Jedne večeri, dok njena starateljka leži na samrtnoj postelji, nekada poslušna devojka zaveže cipele, iskrade se iz kuće i prisustvuje velikom balu u gradu.

Karen počinje da pleše, ali onda otkriva da ne može da prestane. Crvene cipele otplešu iz plesne sale sa njom, niz stepenište, duž ulice, kroz gradska vrata i u mračnu šumu. Karen pokušava da skine cipele, ali ne uspeva. Prinuđena je da pleše, danju i noću, kroz trnovite njive i livade, sve dok joj lice ne bude obliveno suzama, a noge umrljane krvlju. Na kraju stiže u kuću dželata, kojeg moli da joj odseče stopala. On pristaje, a crvene cipele otplešu u šumu.

Balet "Crvene cipele"/Profimedia

U Andersenovoj neverovatnoj bajci inače ima zrno istine. Tokom poslednjih nekoliko decenija počeli smo da shvatamo stepen izuzetnog psihofizičkog uticaja crvene boje na nas. Utvrđeno je da povećava sistolni krvni pritisak, provodljivost kože, frekvenciju treptaja i električnu aktivnost u mozgu. Čak doprinosi i romantičnom i seksualnom uzbuđenju. Svi mi, poput Karen, živimo pod uticajem crvene boje.

Neka značenja boja, kako otkrivamo, uporno se ponavljaju. Ali to ne znači da su te asocijacije izgubile svoju kulturnu moć. U 20. veku mnogi veliki kreatori imidža iskoristili su ovaj bogati splet značenja i ponovo ih osmislili na nove uzbudljive načine - ništa manje nego i u glavnom mediju naše ere.

Film je od početka bio šarenolik. Još od 1890-ih, jednobojni filmovi su ručno farbani, nijansirani, tonirani ili bojeni šablonima. Nanošenje boje bilo je naporno i zahtevalo je timove radnika, obično žena, koji će oslikati svaki kadar pojedinačno. Ako su boje u početku bile dekorativne, ubrzo su postale alat za pripovedanje. Moramo zapamtiti da je u ovoj fazi film bio novi medij čija je dinamika ponekad bila vrtoglava i koji je mnoge gledaoce ostavio zbunjenim. Boja je pomogla publici da razume kada i gde se scene dešavaju.

Film "Čarobnjak iz Oza"/Profimedia

Plave nijanse (kao što je „nokturno”) upućivale su na noć; žuta ili narandžasta („odsjaj”) simulirale su izlazak ili zalazak sunca; a zelena („verdante”) često se koristila za prikazivanje šuma. Nijanse su takođe korišćene simbolično. Crvena, koju su američki proizvođači nazvali „Inferno“, ne samo da je predstavljala zapaljene zgrade, peći, šumske požare i plamen pakla, već je, prema jednom insajderu iz industrije iz 1920-ih, označavala „nemire, paniku, anarhiju, mafiju, previranja, svađe, rat, bitke i neobuzdanu strast.”

Razvoj kinematografije sa prirodnim bojama tokom 1930-ih izazvao je ponovo debate o vrednosti i značenju boje. Najuticajniji glas bio je glas Natali Kalmus, koja je u industriju došla preko svog supruga Herberta, suosnivača “Technicolora”.

Natali Kalmus/Profimedia

Kada se par tajno razveo ranih 1920-ih (nastavili su da žive zajedno sve do sredine 1940-ih), Natali je dobila kontrolu nad “Technicolorovom” savetodavnom službom za boje kao deo nagodbe u brakorazvodnoj parnici. Njeno odeljenje davalo je uputstva produkciji kako najbolje da iskoriste tehnologiju kompanije, osmišljavajući detaljne šeme boja koje pokrivaju svaki aspekt izgleda filma, od setova i kostima do pozadinskih rekvizita, pa čak i biljaka u lažnim baštama.

Kalmus je radila na gotovo svakom glavnom filmu sa Technicolorom tokom 1930-ih i 1940-ih, uključujući „Čarobnjaka iz Oza“ (1939) i „Prohujalo s vihorom“ (1939), gde je obično bila potpisana kao „režiser boja“.

Klerk Gejbl i Vivijen Li/Profimedia

Njeni čvrsti pogledi (i, naravno, njen pol) doneli su joj neprijatelje. Dok ju je štampa nazivala „kraljicom boja“, mnogi filmski stvaraoci su joj dali nadimak „Zla veštica Zapada“. Pa ipak, Kalmus je učinila više od bilo koga da razvije teoriju kinematografske boje.

Izložila je svoje stavove u eseju pod nazivom „Svest o boji“, objavljenom 1935. koji su pročitali skoro svi u industriji. U svom manifestu zalagala se za hromatsku uzdržanost, dozvoljavajući jarke boje samo kada služe naraciji.

„Kao što svaka scena ima određeno dramatično raspoloženje, neki određeni emocionalni odgovor koji želi da izazove u umovima publike“, objasnila je, „tako i svaka scena, svaka vrsta radnje ima svoju definitivnu boju koja je u skladu sa tom emocijom.” Kalmus je nastavila da raspravlja o svim glavnim nijansama, ali je crvenoj dodelila jedinstvenu moć.

Crvena priziva osećaj opasnosti, upozorenja. Takođe sugeriše krv, život i ljubav. Materijalistička je, stimulativna. Ona obliva gnevno lice, vodila je rimske vojnike u bitku. Različite nijanse crvene mogu sugerisati različite faze života, kao što su ljubav, sreća, fizička snaga, vino, strast, moć, uzbuđenje, bes, previranja, tragedija, okrutnost, osveta, rat, greh i sramota.

Foto: Taramaunt film/Promo

Sve su to različite faze, ali su u nekim aspektima iste. Crvena može biti boja zastave revolucionara, a ulice mogu biti crvene od krvi pobunjenika. Pa ipak, crvena se može koristiti u crkvenom ritualu tokom praznika Duhovi kao simbol žrtve.

Bez obzira na to da li se krv proliva po bojnom polju za neki prihvatljiv cilj ili kaplje sa noža ubice, krv i dalje teče crvena… Ljubav nežno zagreva krv. Delikatnost ili jačina nijanse crvene sugeriše vrstu ljubavi. Uvođenjem boja raspusnosti, prevare, sebične ambicije ili strasti, moguće je sa priličnom tačnošću klasifikovati vrstu ljubavi koja je prikazana.

Koliko značenja boja može imati pre nego što prestane da ima značenje? Ako crvena kod Kalmusove izgleda sumnjivo polivalentna, kasniji filmski stvaraoci su je propisno koristili za označavanje svih vrsta intenzivnih emocija.

Film "Američka lepota"/Profimedia

To je boja fatalne opsesije u „Crvenim cipelama“ (1948), na kojima je i sama Kalmusova radila. Ona predstavlja prestupništvo u kožnoj jakni u „Buntovniku bez razloga“ (1955), tugu natopljenu kišom u „Ne gledaj sada“ (1973), moralnu epifaniju u „Šindlerovoj listi“ (1993) i potisnute prigradske strasti u „Plezentvilu“ (1998) i „Američkoj lepoti“ (1999).

Ako su ova značenja različita i kontradiktorna, to je zato što sama crvena ima različite i kontradiktorne konotacije. Većina njih je, međutim, utemeljena u značenju koje vezuje boju sa telesnom tečnošću - veza toliko jaka da se njene dve komponente često ne mogu razlikovati.

Kada su Žan-Lika Godara pitali zašto je bilo toliko krvi u njegovom filmu iz 1965. „Pierrot le Fou“, on je odgovorio: „Ne krvi, crvene.”

Psihološki triler Alfreda Hičkoka „Marnie“ (1964), po istoimenom romanu Vinstona Grejema, igra na kartu takve zamene. Crvena je u nekim aspektima „mekgafin“ priče: kada se njeno značenje dešifruje, misterija je otključana. Marni Edgar (Tippi Hedren) je lepa, ali mizerna usamljenica koja svoj život provodi migrirajući iz jednog identiteta u drugi, usput kradući novac.

Saznajemo da je njeno ponašanje motivisano duboko ukorenjenom anksioznošću izazvanom crvenim predmetima. Vaza gladiola, mrlja cinober mastila na njenoj bluzi, džokejska grimizna svila i skarletni sako lovca na lisice dovode Marni do paroksizma užasa.

Svaki put kada vidi crvenu boju, to prati agresivna muzička tema (koju je komponovao Hičkokov dugogodišnji saradnik Bernard Herman) koja se razvija brzo kao panika pre nego što eksplodira nasiljem. Hičkok ne ostavlja trunku sumnje da su ove epizode ​​psihološke. Sve se završavaju crvenim nanosom koji ispunjava ekran i guta Marnino lice.

Nakon što sazna za njene zločine, bogati udovac po imenu Mark Rutland (Šon Koneri) ucenjuje Marni da se uda za njega, a kasnije identifikuje njenu eritrofobiju igrom asocijacija reči. On kaže „voda“, ona kaže „kupka“; on kaže „vazduh“, ona kaže „piljiti“; on kaže „igle“, ona kaže „čiode“; on kaže „crno“, ona kaže „belo“.

Pošto je tako postavio zamku, Rutland se naginje napred, upire prst u svoju ženu i vikne “Crveno!” Hermanova goropadna muzička tema ponovo se vraća, a Marni propisno počne da paniči. “Belo! Belo! Belo! Belo!” vrišti ona, pre nego što počne da se guši u jecajima. Rutland postaje odlučan da postavi dijagnozu etiologiju Marnijine fobije. Njegova kasnija istraga vodi par nazad u Marnin dom iz detinjstva u Baltimoru.

Ovde, na kraju filma, ona konačno proživljava formativni trenutak iz svoje mladosti. Burna je noć, a njena majka, koja radi kao prostitutka, izbacuje šestogodišnju Marni iz njenog kreveta kako bi mogla da ga koristi sa svojim najnovijim klijentom.

Kada izbije borba između dvoje odraslih, Marni skoči u odbranu svoje majke. Ona uzima žarač za kamin i prebija čoveka na smrt. Krv mu teče niz lice i sliva se na belu odeću.

Ekran je ponovo prožet grimiznom bojom, Hermanovi limeni instrumenti zavijaju kao policijske sirene, a Marnin vrisak nas vraća u sadašnjost. Na kraju, Marni Edgar, kao i Lejdi Magbet, ima krv na rukama i crveno na umu.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi