Krvava Šekspirova drama o zlu koje dolazi ravno iz pakla: „Magbet“ kakvog do sada nismo videli (FOTO/VIDEO)

„Magbet“ je komad o prokletstvu. Šekspir je, posle antičkih tragičara, najveći majstor tragedije koji je ovu, najsumorniju, napisao nekih desetak godina pre svoje smrti, posle Timona Atinjanina. Kada čitate komad imate utisak da ne postoji ni jedan dašak vedrine, da je Šekspir svojim stihovima opisao tenziju koju nema ni u jednom drugom komadu do današnje, savremene dramatike.

Ovaj se komad odlikuje i po tome što između replika krije mnogo informacija o samim likovima, o njihovoj porodičnoj istoriji, o genetičkim i istorijskim okolnostima same radnje, tako da reditelji i u pozorištu, a i na filmu uvek otkrivaju neke detalje koji se ne vide „golim okom“, ili ne primećuju prvim čitanjima. Filmske verzije Šekspirovog „Magbeta“ su vrlo različite: od one antologijske Kurosavine nazvane „Krvavi presto“, preko verzije Romana Polanskog, pa sve do poslednje Džastina Karzela sa sjajnim Majklom Fasbinderom i Marion Kotijar u glavnim ulogama.

Film "Tragedija Magbeta"/Profimedia

Generalno, sve verzije se ne odvajaju od večne i puste želje za vlašću po svaku cenu a sada vidimo da se i verzija Džoela Koena pod nazivom „Tragedija Magbeta“, kreće u tim kanonima. Ali, ona se isto tako razlikuje od svih drugih najviše po uglu gledanja na sam lik Magbeta. Koen nam u ovoj verziji nudi savršeno racionalnog Magbeta koga ne vidimo ni kod Finča, ni kod Fasbindera, a nudi nam i hladnu, gotovo ledenu Ledi Magbet u intepretaciji sjajne Frensis Mekdormand za razliku od Frančeske Anis i Marion Kotijar koje su vrlo strastvene i emotivne. Možda kada gledate ovaj film imate utisak da upravo po likovima nalikuje na Kurosavin „Krvavi presto“ gde se Toširo Mifune i Isuzu Jamada nekako predaju svojoj sopstvenoj surovosti da ih vodi do cilja, a naravno i do sigurne smrti.

Džoel Koen, čini se, svojom estetikom u ovom crno-belom filmu koji sve vreme ostavlja utisak kao da je snimak iz vremena ranog Orsona Velsa zagovara jedno viđenje u kome ne amnestira nikoga i da je prokletstvo u stvari deo politike koja ne menja rakurs ni do današnjeg dana. Zato je u ovom filmu veštica samo jedna, multiplicirana u tri sablasne žene koje igra sjajna Ketrin Hanter. Utoliko više prokletstvo je samo kolektivna bezumnost, političko previranje koje svi opravdavaju u svojoj glavi.

Veštica se u ovom filmu pojavljuje i kao starac koji čuva mladog Flinsa, Bankovog sina koga Ros posle Bankovog ubistva prisvaja. Džoel Koen, što je vrlo interesantno, ne obraća veliku pažnju na dogovor Malkolma i Makdafa da konačno sklone poludelog Magbeta. Film oscilira između Magbetove fantazmagorije i političke izbezumljenosti. Reditelj vizuelno ne izdvaja duhove od pravih likova i to čini ovaj film jednostavnim, estetski i filozofski  opipljivim.

Film "Tragedija Magbeta"/Profimedia

Džastin Karzel u svom viđenju insistira na detetu koje je Ledi Magbet izgubila i za kojim pati sve vreme, dok se deca u ovoj verziji pojavljuju kao lek, kao mali zračak nade od koga kao da se Koen nije želeo odreći. Njegov film doživljavamo kao ispoved, kao snimak političkih previranja koji gledaju deca, naslednici kraljeva koji su na presto došli na prljav način. I to je naravno istorija koja se vekovima ponavlja, kako u doba savremenog komunizma, tako i u ovo doba takozvane demokratije.

Denzel Vošington svog Magbeta igra moderno, kao da su replike napisane u prozi. Ovde se naravno postavlja pitanje zašto je Magbet crni glumac, na šta odmah sledi odgovor: A zašto ne bi bio? Vošington kao Magbet je prva nit koja povezuje ovaj klasični tekst sa današnjicom, sa nameštenim demokratskim strujama, sa rasnim balansom i principom koji je isti i kod Šekspira, a možda i kod Obame. Vošington se ne povinuje prokletstvu, njegov Magbet pokušava da se probudi iz košmara sopstvenih nedela, jer je on pomislio da je ubijanjem Dankana uradio pravu stvar, a ne zato što je na tome insistirala njegova gramziva supruga.

Ta psihološka dihotomija nosi koordinatu celog filma. Vošington igrajući svog Magbeta kao da igra neki lik iz drama Tenesija Vilijamsa, a u stvari nadopunjuje Koenov koncept da je princip dolaženja na vlast isti, samo da su nijanse drugačije u zavisnosti od civilizacijskog nivoa. I to je sjajno odigran Magbet koji otvara one delove ovog kompleksnog lika koji su kod drugih glumaca koji su igrali ovaj lik malo ostavljen po strani.

Profimedia

Frensis Mekdormand svoju Ledi Magbet donosi očišćenu od svih predrasuda, savršeno sigurnu da zna šta radi i emocionalno vrlo sređenu. Ona je čak i meka u svom izrazu i podseća na Kurosavinu Isuzu Jamada i to je opet možda jedna oktava više od njenog supruga. Ona čak, što je više racionalna i u svom ludilu, navodi na to da predviđa svoju tragediju osećajući je kao žrtvu za porodičnu sreću, ne vodeći računa da posle te žrtve nema ni porodice, a ni države.

Ledi Magbet Frensis Mekdormand je uloga u kojoj je teško istrajati do kraja, ali sjajna glumica ju je maestralno odigrala. Od ostalih likova veliki utisak ostavlja Dankan koga isto tako odlično donosi stari vuk Brendon Glison, lik koji kao da oseća da će se nešto loše dogoditi, ali kao svaki kralj pokušava da ostane smiren. Sjajna je scena kada se on suočava sa Ledi Magbet osećajući nešto zlokobno u njenom pogledu i da je u stvari ta dobrodošlica za njega kobna.

Film "Tragedija Magbeta"/Profimedia

Svakako, veštice u tri svoja prizora fantastično igra velika britanska glumica Ketrin Hanter. Njena bogata interpretacija u ovom filmu je antologijska. Taj lik, koji je mudri Koen izveo od sve tri veštice, je u stvari glas onih koji su nevidljivi, a koji najviše stradaju od smrtonosnih dvorskih igara, a to je narod. Starica koja zna da vrača, recituje stihove, a i da prepričava, spokojno čeka da se svi pobiju kako bi u obliku nekog dede predala Rosu malog Flinsa pa da ode sa te proklete zemlje negde gde je svetinja porodica, a ne politička garnitura.

Ketrin Hanter izgovara Šekspirove stihove kao da pripoveda neku bajku detetu za laku noć: mirno, jasno, čak sriče da bi bila didaktički uticajna. Ona se na trenutke i razjari, ali to je opet šapat, hrkanje ili šta već i to karakteriše staricu kojoj je život doneo samo patnje i koja zna kako sa prirodom. Naravno, ovim likom je Koen vratio veštice prirodi, odakle su i došle, a njihove čarolije je pretvorio u logiku događaja koji zahvataju likove Magbeta i Ledi Magbet.

Frensis Mekdormand/Profimedia

Vizuelni trenutak u ovoj verziji kreiraju Stefan Dešant čija scenografija deluje čak i pomalo stripovski, kao i stalna saradnica braće Koen, tri puta nominovana ѕa Oskara, Meri Zofris. U crno-belom „Magbetu“ kostimi su istorijski ali sa univerzanim naznakama, dok scenografija pored stripovskog šmeka deluje i pomalo teatralno. Njima se priključuje i mračna muzička ilustracija Kartera Barvela, kompozitora nominovanog za dva Oskara koji komponuje i na ostale Koenove filmove.

Ono što daje specifičnost ovoj verziji Šekspirove tragedije je fotografija velikog kinematografa Bruna Delbonela, kandidovanog čak za pet Oskara. Njegov način odslikavanja kraljevskog bezumlja se kreće od krupnih planova gde se u crno-beloj tehnici vide čak i bore na licima, pa sve do sjajnih širokih kadrova. Tačnije, Delbonel svojim velikim umećem određuje i raspoloženje svake scene, kao i njeno značenje.

“Magbet“ je komad o zlu koji, što se tiče Šekspira, dolazi ravno iz pakla. On to u svojim stihovima često spominje ne samo u ovoj tragediji, a jedino je „Tit Andronik“ krvavija drama od ove. Različite filmske verzije govore o tome da “Magbet” krije još mnogo toga između svojih stihova. Kod Džoela Koena vidimo kraj koji naslućuje nadu i svetlost na kraju tunela, dok kod Polanskog na kraju filma u zamak ulazi hromi konjanik. Možda bi trebalo da poverujemo i jednom i drugom reditelju, a najviše bi svakako poverovali velikom Šekspiru.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi