Moje dete radi u kovid bolnici i život mi baš i nije lep: A kako je njemu, to mu duša zna

Ne znam, ljudi. Nisam pametan. Nije da nisam navikao na to da umemo da budemo na svoju ruku, ali smo se donedavno bar u nevoljama poznavali.

Sve i svašta smo preturili preko glava i duša. Ratove, bombe, nemaštinu... A onda nas je, kao i ceo svet, snašla ova prokleta korona.

Ona je nas snašla, a mi se sa njom nismo snašli. Nikako vala! Isplivala je neka naša naopakost. I pliva li pliva.

Nisam neko ko bi trebalo da vam objašnjava kako se koroni "staje za vrat", niti nameravam da se bavim takvim stvarima. To nek rade stručni ljudi.

Ja sam samo "jedan od nas", koji je sve ranije pomenuto veće preturio preko glave. Moj život je, uprkos svemu tome, lep. (Oh, bio je do korone, da budem precizan.) Izgradili smo ga supruga i ja, stigli su nam i naslednici, i gledali smo da i njihov život bude lep i kvalitetan.

Stariji se iškolovao, odabrao da mu medicina bude zvanje (ili je medicina odabrala njega, nije mnogo bitno). Mi smo se složili. Znali smo da postoji mogućnost da se sretne sa svim i svačim na svom poslu, ali smo podržali odluku.

AP Photo/Vadim Ghirda

I mlađi je dorastao do srednje škole, a stariji bata mu je, sasvim prirodno, uzor u svemu, pa je i on upisao medicinsku.

Dakle, snašla nas je korona. Moje dete radi u kovid bolnici. Tragovi skafandera, vizira, maski, opreme koju nosi po 12 sati bez prestanka - jasno su vidljivi. Mene muče oni nevidljivi.

Oni koji ostaju u psihi jednog mladog čoveka koji se svakodnevno susreće sa smrću. Ne jednom nego većim brojem. Smrt! Smrt! Smrt! Svakodnevno!

Slušam priče o "crnim vrećama", bocama kiseonika, jednoličnom zvuku aparata, "proglašavanju smrti"... Slušam i kukam iznutra.

Nije to ono na šta smo pomišljali pod "sretanje sa svim i svačim" kada se opredelio za medicinu. Ovo je bilo nezamislivo.

Al' dobro, mi "matorci" ćemo se izboriti sa tim, sa svim smo se već izborili. Ono što želim da podelim sa vama je kako je korona uticala na jednu "običnu porodicu".

Od prve smene u kovid bolnici koju je odradio, digli smo oprez na najviši mogući nivo. Mlađi sin je iseljen iz zajedničke sobe iz predostrožnosti. Da se razumemo, stariji vodi računa o najsitnijim detaljima da bi nas zaštitio (dezinfekcija stalna i kompletna pri povratku s posla), gleda da se osami što više... Svi smo vakcinisani sa sve tri doze, uradili smo što je do nas.

Još jednom da se razumemo, isto bismo uradili i da nemamo dete medicinara koje je izloženo ovom zlu od virusa. Od početka svi tako razmišljamo.

Niko od nas ne zna šta je korona, ali vidimo da "nosi kosu u ruci" i odnosi živote bez reda i pravila. Imali smo dve opcije, prvu - da se pravimo da ne postoji i potencijalno ubijemo nekog takvim stavom; i drugu - da verujemo da postoji i uradimo sve kako ne bismo naštetili nikome, pa ni sebi, pa makar ispali glupi jer smo verovali u nešto nepostojeće.

Izabrali smo da ćemo radije potencijalno biti glupi nego ubice. Ponosan sam što mogu da kažem da je moja porodica zaštićena i da je uradila sve što može da zaštiti i druge oko sebe.

Ali i pored toga, naš život nije više onako lep kakav je bio pre korone. Razlog su pune bolnice. Razlog je to što u jednoj od njih radi i moje dete.

Radi i pati. Budite sigurni. Ne može čovek da "odrveni" i postane imun na smrt. Na crne veće. Na jednoličan zvuk aparata. Jednostavno ne može.

Nego, da se vratimo na nevidljive posledice koje korona ostavlja na porodice medicinara. Dakle, mlađi brat je iseljen iz zajedničke sobe. Ima on dovoljno godina da shvati zbog čega je to tako. Ne buni se, ne pravi pitanje.

Ali... Zaboravi se. Zaborave se obojica. Zaboravimo se i mi. Nekako smo ušli u kolotečinu pa nam je i ovo zlo postalo normalno. Govorim o dešavanjima u naša četiri zida. U našoj tvrđavici.

AP Photo/Vadim Ghirda

A sve i da se ne zaboravimo... kako da detetu ne dam da se igra sa bratom, da zajedno gledaju film, utakmicu, neke njima bliske zezancije na internetu? Nikako!

Dosta im je muke i ovako, samo bi trebalo još i to da im zabranimo. Uzdamo se u dezinfekciju i zaštitu koju smo primili. Nemamo u šta drugo.

Da vam ne pričam kako se osećam kad čujem da se stariji zakašlje po povratku iz smene. Kako i koliko to burgija kroz stomak i grudi. Onako roditeljski... A ne mogu da ga prozovem da ga je "neka otkrila noću, pa se prehladio".

Ili kad se mlađi umiri pa shvatim da mu nije dobro. Pa izmerimo temperaturu i vidimo da je ima. Kako se osećamo dok čekamo da mu stignu rezultati testa na kovid... Daleko bilo.

A nije daleko, blizu je. Preblizu. I svuda. Baš svuda oko nas. Ne znam shvatate li o čemu sam vam pisao. Ne sumnjam da mnogi shvataju, ali svedočim i onoj drugoj grupi koja ne želi da shvati.

Nije mi u prirodi da priznam poraz, ali ovoliki nedostatak ljudskosti, empatije, na kraju krajeva čini mi se i zdravog razuma, ne daje mi razlog za optimizam.

I tako... Uskoro će 19.00. Još jedan dan bliži se kraju. Stariji će uskoro kući sa još jedne odrađene smene. Sa još jednog pakovanja beživotnih tela u crne vreće. Precrtaćemo i ovaj dan u kalendaru. I u grču čekati sledeći. Sve nadajući se da se neće zakašljati...

Uskoro će i dve godine kako se patimo sa pandemijom. Majku mu, zar je moguće da još nismo naučili?! Poumiraše ljudi, odoše kao na traci.

AP Photo/Vadim Ghirda

Da se manemo bandoglavosti, krajnje je vreme. Hajde da uradimo što se može i sprečimo ovolika umiranja. Da se manemo čitanja po internetu, sopstvenih tumačenja ovog zla od bolesti... Da probamo da se vratimo u ono što smo nekad zvali normalnim. Onom što je u odnosu na današnjicu normalno da normalnije ne može biti.

Hajde da omogućimo braći i sestrama, mamama, tatama i deci da se zagrle bez straha da bi mogli da se zaraze. O bakama i dekama da ne pričam. Oni su "rizična" grupa.

Dovoljno nas je neljudskost zarazila, ne moramo još i koronu da joj dodajemo. Predugo smo njeni taoci. Predugo smo taoci toga što smo "na svoju ruku".

Nego, da ponovim. Ništa od ovoga nije napisano da bi se "prosipala mudrost". Nemam ja pojma o koroni. Nisam onaj koji bi trebalo da vam kaže šta treba da radite...

Samo sam jedan od nas, koji želi da se ovo zlo završi. I koji se nada da će sva ova slova pronaći put do svesti.

Kao što rekoh, ne predajem se. Nepopravljivi sam optimista. I sanjam dan kada ćemo sve ovo zvati prošlost. Sanjam da nam život opet bude lep.

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi