Da li smo zaboravili komšije? Živimo vrata do vrata, a često ne znamo ni kako se zove čovek preko puta

Nekada je bilo sasvim normalno da komšija pokuca na vrata ako mu zafali šećer, kafa ili nekoliko jaja. Ključevi od stana ostavljali su se „kod prvih vrata“, deca su zajedno odrastala u dvorištu, a ljudi iz iste zgrade ili ulice znali su jedni drugima i rođendane i porodične probleme.

Danas je slika, naročito u velikim gradovima, često potpuno drugačija.

Živimo vrata do vrata, parkiramo automobile jedan pored drugog, ali neretko ne znamo čak ni kako nam se komšija zove.

Od „svrati na kafu“ do kratkog klimanja glavom

Brži način života, posao, obaveze, telefoni i društvene mreže promenili su način na koji komuniciramo. Paradoksalno, nikada nije bilo lakše stupiti u kontakt sa nekim ko živi hiljadama kilometara daleko, a istovremeno ljudi sve ređe razgovaraju sa osobom koja živi nekoliko metara od njih.

Nekadašnje spontano druženje sve češće se svelo na kratko „dobar dan“ u hodniku.

U pojedinim zgradama stanari godinama dele isti ulaz, a da se gotovo i ne poznaju. Novi ljudi dolaze, drugi se sele, stanovi se izdaju, a nekadašnje male komšijske zajednice polako nestaju.

Profimedia

Komšija je često prvi koji može da pomogne

Ipak, tek kada se dogodi kvar, nestane struje, pukne cev ili nekome pozli, postaje jasno koliko dobar odnos sa ljudima koji žive u neposrednoj blizini može da bude važan.

Komšija je često bliži od rođaka ili prijatelja koji žive na drugom kraju grada.

On može prvi da primeti dim iz stana, da pričuva dete nekoliko minuta, preuzme paket, zalije cveće dok smo na putu ili pomogne starijoj osobi da ponese kese do vrata.

Za takav odnos nisu potrebna velika prijateljstva niti svakodnevna druženja. Ponekad je dovoljno samo znati ko živi pored nas i biti spreman da pomognemo jedni drugima kada zatreba.

Sve češće se upoznajemo tek kada nastane problem

Problem je što se stanari danas neretko prvi put ozbiljnije upoznaju tek kada dođe do svađe.

Buka, parking, kućni ljubimci, renoviranje stana ili zajednički troškovi lako postaju razlog sukoba između ljudi koji prethodno gotovo da nisu ni razgovarali.

A možda bi mnoge takve situacije izgledale drugačije kada bi pre prve svađe postojalo makar malo međusobnog poverenja.

Jedno „dobar dan“, nekoliko minuta razgovora ispred zgrade ili ponuda da se pomogne starijem komšiji deluju kao sitnice, ali upravo od takvih sitnica nastaje zajednica.

Nisu nestale komšije, promenili smo se mi

Naravno, dobrih komšijskih odnosa i dalje ima. U manjim sredinama oni su često mnogo snažniji, ali i u velikim gradovima postoje zgrade u kojima se ljudi druže, pomažu jedni drugima i zajedno rešavaju probleme.

Možda, zato, pitanje nije gde su nestale dobre komšije.

Možda bi trebalo da se zapitamo kada smo mi poslednji put pokucali na njihova vrata bez razloga, ponudili pomoć ili jednostavno zastali da popričamo.

Jer čovek koji nam sutra možda prvi pritekne u pomoć verovatno nije stotinama kilometara daleko.

Možda živi odmah preko puta.

BONUS VIDEO:

 

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi