Blago Srbije u borbi za opstanak: Deliblatska peščara vapi za pomoć, naučnica otkrila kako sačuvati "Evropsku Saharu"

Deliblatska peščara je poseban slučaj i mozda baš zato ovaj požar toliko boli. Nije reč o običnoj šumi koja gori, to je najveća kontinentalna peščara u Evropi, poznata i kao Evropska Sahara, navela je dr Vesela Tanasković Gassner.

U požaru je do sada izgorelo 3.000 hektara šume i niskog rastinja, a kako je reč o oblasti izrazito važnoj za našu zemlju, postavlja se pitanje kako i koliko dugo se tlo oporavlja posle ovako velikih katastrofa i da li smo bogatstva peščare zauvek izgubili, piše EUpravo zato.

Sa sagovornicom, inače naučnicom specijalizovanom za regenerativne projekte koji se tiču zemljišta, bilo je reči o zdravlju i oporavku zemljišta nakon požara kao i tehnikama kojima se Deliblatska peščara može očuvati.

Na samom početku, dr Tanasković Gassner objašnjava da Evropsku Saharu odlikuje fragilno, peskovito zemljište koje samo po sebi teško zadržava vodu i organsku materiju u normalnim uslovima.

- Kada vatra prođe kroz ovakav teren, dešava se nekoliko stvari istovremeno. Prvo, gubimo vegetacijski pokrivač koji drži pesak na mestu - koren sistem koji sprečava eroziju. Bez njega, vetar i retke, ali intenzivne padavine počinju da pomeraju gornji sloj tla, a to je upravo prvi korak ka dezertifikaciji o kojoj inače pišem. Drugo, visoke temperature u požaru doslovno 'sterilišu' gornji sloj zemljišta - uništavaju mikroorganizme, gljive i insekte koji razgrađuju organsku materiju i čine zemljište plodnim. Treće, ono malo organskog ugljenika što je peskovito tlo uspelo da akumulira tokom decenija, jednostavno izgori i ode u atmosferu - istakla je.

Tanjug/Ministarstvo odbrane

Deliblatska peščara je jedinstvena

Deliblatska peščara predstavlja jedinstven mozaik stepskih, peščarskih i šumskih ekosistema. Biljni svet je oštro podeljen na izvornu (autohtonu) floru i kulture unete planskim pošumljavanjem radi vezivanja "živog peska", objašnjava dr Tanasković Gassner.

Kako napominje, tamo rastu retke i endemske vrste poput banatskog božura, jednog od najvažnijih i najugroženijih simbola peščare, Pančićevog pelena, peščarskog karanfila, gorocveta, rtičastog šafrana i raznih vrsta divljih orhideja.

Treba pomenuti i kleku, jedini autohtoni četinar na ovom području, koji formira specifične zajednice kleke i hrasta.

Pre više od veka započeto je masovno pošumljavanje kako vetar ne bi raznosio pesak ka poljoprivrednim područjima Banata. Danas šume pokrivaju više od polovine peščare, a pomenućemo samo neke kulture: crni i beli bor ( posebno su zapaljivi zbog visoke koncentracije smole, suvih iglica i gustine sadnje), bagrem (sađen je radi brze stabilizacije tla.

Izuzetno je uspešan u vezivanju peska i azota, ali se ponaša invazivno i potiskuje autohtonu travnu floru), hrast lužnjak i kitnjak, bela lipa, klen, crni orah, glog i divlja kruška.

- Peščara je botanički spoj izuzetno retkih reliktnih mozaika, koji su najosetljiviji na požar i teško se regenerišu, i veštački podignutih sastojina borova i bagrema koje su primarno služile kao biološka brana eroziji - poručuje dr Tanasković Gassner za EUpravo zato.

Tanjug/Ministarstvo odbrane

Od čega zavisi oporavak?

Postoji nekoliko faktora koji će uticati na to kojim tokom će ići oporavak zemljišta.

- To zavisi od intenziteta požara i toga da li je izgorela samo prizemna vegetacija ili i koren sistem i gornji slojevi tla. Travni pokrivač i niže rastinje mogu da počnu da se vraćaju za nekoliko sezona, ako ima dovoljno vlage. Ali šumski ekosistemi bora i bagrema, kakvi dominiraju u peščari, obično traže decenije da se vrate u prvobitno stanje, a autohtona vegetacija i staništa specifična za ovaj kraj, poput onih zaštićenih još 1912. godine, mogu da traže i duže, jer su izuzetno osetljiva i teško se 'sele' na drugo mesto - poručila je.

Koliko će se oporavljati?

"Lečenje" Deliblatske peščare neće biti nimalo lako. Kako napominje Tanasković Gassner, odgovor ne leži samo u rečenici "posadite drveće".

- Realno se govori o vremenskom okviru od 10 do 30 i više godina, u zavisnosti od toga da li se aktivno interveniše (sadnja, zaštita od dalje erozije, kontrola ispaše) ili se teren ostavi da se sam oporavlja. Ono što bih volela da naglasim jeste da brzina i kvalitet oporavka nisu prepušteni slučaju. Ako se odmah posle gašenja požara krene sa merama za sprečavanje erozije, kao što je pokrivanje ogoljenog tla, kontrolisano sprečavanje ispiranja peska, ciljana sadnja autohtonih vrsta, oporavak može značajno da se ubrza. Ako se, s druge strane, teren ostavi bez intervencije, rizikujemo da ono što je bio požar postane trajni gubitak zemljišta, da se peščara dodatno 'otvori' i degradira umesto da se prirodno regeneriše - upozorila je naučnica.

Šta može da "ubrizga" život 

Peščara ima specifičan, krhak i siromašan supstrat, i tu upravo rad naše naučnice na obnovi zemljišta kroz reciklirane sedimente dolazi do izražaja.

Ona navodi nekoliko rešenja:

"Sediment kao pokretač"

- U okviru mog doktorata na TU Wien razvila sam patentiranu metodologiju koja koristi sediment sa dna vodenih akumulacija (brana, kanala i jezera) kao 'kick-starter' za mrtvo ili osiromašeno zemljište. Taj sediment je bogat organskom materijom i nutrijentima koje je voda tokom godina nanela i nataložila dok istovremeno rešava i problem zamuljivanja brana. Za Deliblatsku peščaru, koja se nalazi u blizini Dunava i više manjih akumulacija, ovaj pristup bi mogao doslovno da "ubrizga" život nazad u opožareni, sterilisan pesak, bez potrebe da se čeka decenijama da se organska materija prirodno akumulira - navela je.

Tanjug/MUP

Biološka aktivacija tla algama

- Drugi deo mog istraživanja, primenjen na maslinjacima u Grčkoj, bavi se korišćenjem algi iz poljoprivrednog oticanja (nutrient runoff) kao poboljšivača zemljišta. Alge vezuju čestice peska u agregate, unose azot i druge nutrijente, i pokreću mikrobiološki život u tlu. Za peskovito, sterilisano zemljište posle požara, ovakva biološka inokulacija je često brža i jeftinija od isključivo mehaničke rekultivacije.

Bez sistemskog zadržavanja vode, nijedna druga mera regeneracije neće 'uhvatiti koren' -  doslovno. Svaki biološki aditiv, seme ili mulč koji unesemo na ogoljen i degradiran teren biće sprani prvom jačom kišom ili oduvani vetrom ako prethodno ne promenimo hidrološku dinamiku terena.

U mojim živim laboratorijama u Grčkoj (poput Kato Doliane u regionu Thyrea), hidrološku stabilizaciju terena ne posmatramo apstraktno, već kroz rešenja modifikovana spram mikrolokacije - navela je ona i dodala:

Makro-nivo: Pomoću jednostavnog A-frame alata na terenu precizno trasiramo prirodne konturne linije padine. Duž tih linija kopamo konturne kanale koje ne ostavljamo praznim, već ih punimo slojevima zdravih ostataka od orezivanja maslina, stajnjakom i gornjim slojem tla. Ovako formiramo podzemne 'sunđere' koji presecaju i upijaju površinski oticaj kišnice, držeći vlagu i nutrijente na mestu mesecima nakon padavina.

Mikro-nivo: Za pojedinačna stabla i sadnice na strmijem terenu pravimo namenske retencione džepove u obliku polumeseca. Sa donje strane stabla gradimo stabilizacionu mini-barijeru od orezanih grana i lokalnog kamena (oslanjajući se na tradicionalnu tehniku suhozida).

Džep se puni organskom materijom (stajnjak, staro lišće) i pokriva zaštitnim slojem slame (mulčom), dok se sa gornje strane formira plitak bazen koji gravitaciono usmerava svaku kap vode direktno u korenov sistem. Kada su dva stabla blizu, ali na različitim visinama, povezujemo ih dijagonalnim prelivnim kanalima u oblik 'srca' - voda prvo puni gornji bazen, pa tek nakon zasićenja nežno preliva u donji.

Ista logika važi i za post-požarnu obnovu Deliblatske peščare: ako na nivelisanim ili erodiranim površinama ne napravimo mikro-mikroakumulacije i konturne prepreke (bilo od oborenih izgorelih debala, zeljastih valjaka ili mikroratara), procesi erozije i ispiranja poništiće svaki trud oko ponovne sadnje.

Water harvesting je arhitektura terena koja vodi stvara dom.

Tanjug/MUP

Vegetacija kao dugoročna zaštita

Sadnja mora ići ka vrstama prilagođenim ovom staništu, ne monokulturama bora ili bagrema koje smo do sada sadili, već mešovitim, otpornijim sistemima koji bolje podnose sušu i brže grade koren-strukturu koja drži pesak.

Ovo ne sme biti izolovana intervencija jedne institucije.

- Baš kao što zagovaram za nišavski bioregion, i ovde je potreban model žive laboratorije: naučnici, Šumsko gazdinstvo "Banat", lokalne zajednice iz Kovina i Vojvodinašume treba da rade zajedno, testirajući na terenu šta funkcioniše na ovom specifičnom pesku, umesto da se primenjuju generički recepti za pošumljavanje - dodaje.

Deliblatskoj peščari nisu potrebna samo nova stabla, treba joj novo, živo tlo ispod njih - zaključuje sagovornica.

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi