Posetili smo prvu duševnu bolnicu na Balkanu: U njoj su nemirne kažnjavali bičem i kupali hladnim tušem - korišćena je i "ludačka košulja"

Doktorova kula jedan je od najznačajnijih spomenika iz doba kneza Miloša Obrenovića, a ujedno je i najstarija psihijatrijska bolnica na Balkanu. U ovom zdanju je prvi živeo lekar kneza Miloša Obrenovića, dok je u vreme kneza Mihajla Obrenovića postala prva duševna bolnica.

Zgrada četvrtastog oblika sa zidovima od neobrađenog kamena, sagrađena je od opeke i kamena. U narodu je poznata kao Doktorova kula zahvaljujući kamenoj fasadi i malim prozorskim oknima, ali i zbog toga što se nalazila na brdu Guberevcu, gde je bila izdvojena od ostalih.

Međutim, malo ko zna da je upravo ova bolnica bila prva na Balkanu u kojoj su bili smešteni psihijatriski bolesnici. Jedan od njenih poznatijih stanovnika bio je čuveni pesnik Petar Kočić. On je završio u ovoj bolnici nakon što mu je preminuo sin, a želja mu je bila da živi na slobodi i da ne mora da gleda austrougarsku vojsku. Ipak, preminuo je u bolnici 1916. godine.

24sedam/Katarina Mihajlović

"Dom za s' uma šišavše"

- Zgrada je sagrađena 1824. godine kao letnjikovac jednog od prvih lekara u obnovljenoj Srbiji doktora Vite Romite. On je bio u službi kneza Miloša, a da bi podigao ovu zgradu koja je u to vreme bila lepa i impozantna morao je da se zaduži kod kneza Miloša. Potom je u Srbiju došao mladi lekar Bartolomeo Kunibert koji se oženio njegovom kćerkom, a Vito Romita je otišao iz Srbije. U kuli je stanovao njegov zet Bartolomeo Kunibert koji je bio dobar prijatelj kneza Miloša i njegov lekar, pošto porodica više nije mogla da održava tu zgradu i da Milošu otplaćuje dug 1832. godine udovica Vite Romite i njena porodica su zgradu vratile knezu Milošu, tako da je zgrada došla u Miloševo privatno vlasništvo. I 1861. godine, godinu dana posle smrti kneza Miloša njegov sin knez Mihajlo odlučuje, posle brojnih apela da se pronađe neko rešenje u zbrinjavanju bolesnika sa duševnim bolestima, da upravo u toj zgradi osnuje prvu duševnu bolnicu na Balkanu - kaže dr Jelena Jovanović Simić, viši kustos Muzeja nauke i tehnike.

Naša sagovornica napominje da je ovo jedinstven primer da je neka bolnica osnovana baš u određenoj zgradi. Obično su, kako kaže, osnivane kao institucije pa su se tražile privatne zgrade za njihov smeštaj, jer u Srbiji nije bilo pogodnih zgrada za bolnice, niti je bilo novca da se one brzo podignu. Dodaje da je prva duševna bolnica današnja Klinika "Laza Lazarević", osnovana upravo u toj zgradi 3. avgusta 1861. godine. Niko od lekara u Srbiji nije hteo da se prihvati dužnosti da bude upravnik i lekar u toj bolnici. To stanje se i u međuratnom periodu održavalo.

Dr Jelena Jovanović Simić, 24sedam/Katarina Mihajlović

- Tadašnji glavni lekar beogradskog okruga Florijan Birg je prihvatio da privremeno bude upravnik ove bolnice. Lekari se se nerado prihvatali rada u bolnici jer nisu imali iskustvo u lečenju i čuvanju psihijatrijskih bolesnika, i drugo, bolnica je bila jako daleko od grada, što nije bilo pogodno za obavljanje privatne lekarske prakse koja je ondašnjim lekarima donosila znatan prihod. Florijan Birg ostaje do 1863. godine upravnik i lekar ovde. On je imao samo jednog lekarskog pomoćnika, ekonoma i nekoliko bolničara., Noću su svi odlazili svojim kućama i bolnica, tj. bolesnici, ostajali su bez pomoći i nadzora. Mesto upravnika ove zgrade je najpre bilo ponuđeno jednom izuzetno uglednom lekaru, koji se zvao Vasilije Teodorović i koji je bio iz čuvene Tršćanske porodice Teodorović, brodovlasnika i vrlo bogatih ljudi. On je studirao medicinu u Beču i završio je u Padovi, a u Srbiju je došao 1841. godine. Bio je šesnaest godina direktor karantina u Aleksincu i to je bila najvažnija ustanova u Srbiji, u to vreme i 1863. godine je bio postavljen ukazom za prvog upravnika - objašnjava dr Jovanović Simić.

Kako kaže, on je prvi naredio da noću ne smeju da se bolesnici ostavljaju sami, a potom je ukinuo neke od metoda koje su tada bile primenjivane. Preporučio je ministarstvu da bude poslat u četiri duševne bolnice u Evropi, koje je smatrao najboljim, da bi proučio njihovu organizaciju. Međutim, nije poslat na taj put i 1864. godine je preminuo od tuberkuloze.

Brutalan tretman lečenja

- Na njegovo mesto dolazi doktor Mladen Janković, takođe ugledni lekar u Beogradu, koji je zaista i poslat na to studijsko putovanje. I kada se vratio u skladu sa tada savremenim principima psihijatrije, ukinuo je teško fizičko kažnjavanje trostrukom kamdžijom. To je bič koji ima tri nastavka i kada se njime udari mnogo više boli i ostavlja posledice na telu. On je počeo da uređuje bolnicu i ukinuo je takozvanu nasilnu stolicu, a to je stolica u kojoj se bolesnik vezivao. Za smirivanje nemirnih bolesnika koriščena je takozvana bluza, što se u narodu zove "ludačka košulja" sa vezivanjem na leđima. Ta bluza je korišćena i u dvadesetom veku, kao i mera izolacije kod nemirnih bolesnika - zatvaranje u posebne ćelije i ta metoda se održala do 21 veka. Ovo je sve rađeno jer nije bilo efikasnih lekova koji bi mogli da se upotrebe za smirivanje nemirnih bolesnika, koji su mogli da naude sebi i drugima - dodaje Jovanović Simić.

U prvoj polovini 19. veka znalo se da postoji pozitivan efekat kada duševni bolesnici slušaju muziku, kada imaju priliku da se bave nečim kreativnim a u ovoj ustanovi, koja je patila od nedostatka prostora to je bilo teško sprovesti. U 19. veku i početkom 20. veka uključivali su bolesnike u neke aktivnosti, koje su bile moguće da obavljaju u bolnici na primer - žene su pomagale u kuhinji , radile su u vešeraju, šile su, muškarci su radili na uređivanju staza, kaldrmisanju i u bašti. Ova bolnica je centar iz kog se razvila psihijatrija u Srbiji.

- Do 1881. godine kada je donet naš prvi sveobuhvatni moderni zdravstveni zakon - Zakon o uređenju sanitetske struke i čuvanju narodnog zdravlja, bolesnici su se smeštali u Bolnicu na osnovu policijske prijave i odluke suda koji je utvrđivao da je dotično lice "s'uma sišlo", odnosno da je duševno obolelo. Zakonom iz 1881. bilo je određeno da se odluka o hospitalizaciji i lišavanju nekog lica poslovne sposobnosti (kako to danas kažemo) zasniva na stručnom, lekarskom mišljenju, odnosno mišljenju tročlane lekarske komisije koje je donošeno nakon pregleda bolesnika. Istim zakonom, bolnica koja je do tada nosila naziv Doma za s' uma sišavše i bila prevashodno azil za čuvanje duševnih bolesnika, a u mnogo manjoj meri terapijska ustanova, preimenovana je u Bolnicu za duševne bolesti. Bolnica je dobila dva odeljenja - jedno je za smeštaj neizlečivih i drugo za smeštaj izlečivih bolesnika - kaže Jovanović Simić.

Život u bolnici

U bolnici je postojao dnevni red. U 19. veku ustajalo se leti u pet sati, a zimi u pola sedam. Obroci su oglašavani zvonom. Upravnik je odlučivao o tome kada će ko imati posetu, a bilo je i onih bolesnika koji su ovde živeli dvadeset godina. Bio je jedan pisar koji je hospitalizovan ovde, i on je dvadeset godina pomagao u kancelariji upravnika i imao je slobodan izlazak u grad. Nabavljao je i osoblju i pacijentima ponešto što je trebalo iz grada da se kupi, donosio je novine.

- Jelovnik se delio u četiri dijete - četvrt porcije, pola porcije, cela i osobena jela (jaja, pečeno pile, vino, limun...) Većina je primala polovinu porcije, ali je interesatno to što su porcije bile velike kalorijske vrednosti. Danas je jelovnik drugačiji i najčešće se izdaje takozvana opšta dijeta, koja ima oko 1.700 kalorija za razliku od 4.000 koliko je imala nekadašnja polovina porcije. Međutim, uvidom u istorije bolovanja bolesnika, zapaža se da su oni mnogo gubili na telesnoj masi jer su uznemireni, fizički hiperaktivni, nije bilo dovoljno osoblja koje bi moglo da se strpljivo posveti njihovoj ishrani, da ih hrani - napominje ona.

Dr Jelena Jovanović Simić, Foto: 24sedam/Katarina Mihajlović

Upitana da prokomentariše zbog čega je bolnica dobila ime po dr Lazi Lazareviću, budući da on nije radio u ovoj bolnici - naša sagovornica odgovara da je u pitanju jedna zabluda.

- Laza Lazarević ovde nikada nije radio. To je velika zabluda. On je kao lekar Opšte državne bolnice i šef Unutrašnjeg odeljenja te Bolnice bio angažovan u komisiji, koja je pregledala osobu za koju se sumnjalo da je duševno obolela, donosila svoje mišljenje na osnovu kojeg je dalje postupano. To je bila jedina Lazarevićeva veza sa ovom ustanovom. On je bio svetski poznat lekar u oblasti neurologije i tu ima veoma važan doprinos. Zabunom je došlo do imenovanja ove klinike jer je neko na osnovu njegovog potpisa na izveštajima pomenute komisije zaključio da je on takođe radio u Duševnoj bolnici. Ali budući da je Laza Lazarević jedan od najzaslužnijih srpskih lekara, lepo je što je jedna zdravstvena ustanova ponela njegovo ime - zaključuje dr Jelena Jovanović Simić, viši kustos Muzeja nauke i tehniike.

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi