Svedok Titovih afera za 24sedam otkrio tajne komunizma: Jedan čovek prvi put je Brozu pomenuo srpsko pitanje, a onda je misteriozno poginuo

23.01.2022

10:00

0

Krcun je pitao Tita kako to da su mu sumnjivi svi istaknuti srpski ratni komandanti?

Svedok Titovih afera za 24sedam otkrio tajne komunizma: Jedan čovek prvi put je Brozu pomenuo srpsko pitanje, a onda je misteriozno poginuo
Foto: Youtube/RTS/Wikipedia

Srpski istoričar Venceslav Glišić je Užičanin koji je u svojim delima, ali i sećanjima, oživeo mnoge ljude sa kojima se sretao na svom putu. Kroz razgovore i rukopise on je razjasnio ono što je ostalo nedorečeno u vreme Tita, ali mnogi događaji koji su se odvijali oko najvažnijih ljudi u doba komunizma i danas su nepoznanica.

Istoričar Glišić, u intervjuu za 24sedam, koji ćemo objaviti u dva dela, otkriva anegdote i misterije koje su u to vreme pratile ljude u samom vrhu tadašnje države Jugoslavije.

Najveće priče i događaji koje je podelio u vezi su sa Slobodanom Penezićem Krcunom, nekadašnjim partizanskim komandantom, načelnikom Ozne, bliskom Titovom saradniku, ministrom i predsednikom srpske vlade. Ali Glišić otkriva i misterije Aleksandra Rankovića, narodnog heroja Jugoslavije i potpredsednika SFR Jugoslavije.

Kako ste se upoznali sa Slobodanom Penezićem Krcunom?

Nevolja me je naterala da upoznam Krcuna kada sam se upisao da studiram istoriju 1953. godine. Nisam imao sredstva za studiranje, oca sam izgubio u ratu, a majka je bila siromašna. U početku sam u Studentskom gradu izdavao studentima drva i ugalj, a kad su pokrenute "Večernje novosti", bio sam njihov prvi prodavac u Zemunu. Zbog toga sam odlučio da svoj problem iznesem Krcunu, jednom od tada najistaknutijih Užičana, koji je u to vreme bio potpredsednik Republike Srbije. Nisam poznavao nikoga od njegovih saboraca koji bi mogli da me upoznaju sa njim, a za ostale je uvek bio zauzet. Odlučio sam tako jedno veče da ga potražim u stanu u vili Milana Stojadinovića na ulazu u Topčider. Oko zgrade nije bilo obezbeđenja, a ulazna vrata na spratu bila su otključana. Ušao sam i skoro se sudario sa Krcunom. Uspeo sam samo da mu kažem da sam ga bezuspešno tražio, ali ne i zbog čega. Uzvratio mi je kratko da se on sa suprugom spremio da ide u grad i da dođem kod njega u kancelariju. Pošto me portiri nisu tamo pustili, skoro sam odustao od toga da tražim Krcunovu pomoć. Jednog dana na ulici sam slučajno sreo Voju, oca narodnog heroja Luna, Krcunovog druga. On me je uvažavao kao dobrog đaka i pitao me šta ja radim u Beogradu. Požalio sam mu se da ne mogu da sretnem Krcuna, a on je predložio da mu zajedno pođemo u posetu. Krcun se, kad smo došli, prvo obratio meni, i kad sam mu izneo svoje probleme, delovalo je kao da nimalo nije spreman da pomogne da dobijem stipendiju od Saveza boraca Srbije, uz komentar: "Kakav si ti to Užičanin kad nisi uspeo da se snađeš u Beogradu!" Tada mi je Voja, koga je Krcun uvažavao, priskočio u pomoć i rekao: "Krcune, pomogni detetu našeg čoveka." Razgovor je nakon toga bio kratak, a ostalo je ubeleženo da Krcun interveniše i da ja dobijam stipendiju. Problem je bio rešen u roku od mesec dana, tako sam i ostao u Beogradu. 

Govorilo se da je Krcun u isto vreme bio komunista i srpski nacionalista, kako je vama to delovalo?

Posle svečanih sahrana Rankovića i Krcuna na Novom groblju u Beogradu u prisustvu desetina hiljada građana, najpre se počelo govoriti, a potom pisati u štampi, da iako su bili komunisti, istovremeno su bili srpski nacionalisti. Obojica su po nacionalnosti Srbi, ali i Jugosloveni, jer su se zalagali za očuvanje Jugoslavije. Kad je počelo gloženje između republika oko jugoslovenskog kolača, Krcun je, kao predsednik srpske vlade, bio obavezan da brani srpske interese, i to je činio otvoreno, bez političkog taktiziranja. Već na početku svoje dužnosti opredelio se za ubrzan privredni razvoj Srbije, jer je privreda bila dominantna, posebno u Vojvodini, a Kosovo i Metohija najnerazvijenije područje u Jugoslaviji. U nastojanju da ostvari što bolju poziciju Srbije na nivou Jugoslavije došao je u sukob sa rukovodiocima drugih republika, posebno sa Borisom Krajgerom, potpredsednikom Savezne vlade za privredu, a zatim i sa Bakarićem i Kardeljom oko izgradnje pruge Beograd - Bar. Rukovodstvo CK BiH raspravljalo je na svojim sednicama o Krcunu kao agresivnom nacionalisti koji je pretio da će pozvati u pomoć srpski narod. U ideologiji SKJ pojam nacionaliste bio je pogrešno shvaćen kao pojam šoviniste koji mrzi druge narode. Krcun nije mrzeo druge narode, sem što po tradiciji nije voleo Turke i Bugare, ali je među prvima uočio Titovu i Kardeljevu podvalu u vezi sa nacionalnim pitanjem. Prema nekim svedočenjima, uoči pogibije, pripremao se da na VIII kongresu SKJ 1964. godine pokrene srpsko nacionalno pitanje, pa se posle njegove smrti tragalo za beleškama kako bi se saznalo koje stavove je zastupao. Na XIII kongresu je i pokrenuto nacionalno pitanje, koje je dugo potiskivao SKJ, pa se i Tito izjasnio kao Hrvat. 

Wikipedia
Predrag Ranković Krcun

Isto je važilo i za Aleksandra Rankovića?

Za razliku od Krcuna, Ranković je vodio jugoslovensku politiku i bio je iznad interesa pojedinih republika, pa i Srbije. Borio se za ravnotežu među republikama i za to da učvrsti centralnu, federalnu vlast na račun samostalnosti republika. To je uspešno i radio dok Tita nisu pridobili Kardelj i Bakarić za veću samostalnost, pa je on izgubio vlast kao centralista. Ogovarali su ga u srpskom rukovodstvu da ništa nije učinio ni za Srbiju ni za svoj zavičaj. Pričali su o tome da je dugo ostao drveni most na Kolubari na ulazu u Obrenovac, a da se Ranković za to nije interesovao. Njegova smrt 1983. godine pala je u vreme kad je Srbija pokrenula srpsko nacionalno pitanje, pa je njegova sahrana iskorišćena kod naroda da je on izgubio vlast kao najistaknutiji Srbin da bi prevladala slovenačko-hrvatska koncepcija, te je u toj propagandi postao srpski nacionalista. On to nije bio, jer je uoči pada sa vlasti držao govor, u martu 1966. godine, protiv srpskog nacionalizma, a poslednje godine, dan pre Krcunove smrti, nije bio u dobrim odnosima sa njim zbog njegove otvorene borbe za srpske interese.

Aleksandar Leka Ranković/ Wikipedia
 

Da li je istina da je Krcun bio jedini koji je mogao da odgovori Titu i povisi ton?

U KPJ Krcun je posebno poštovao i uvažavao Tita. Otuda je i ostala anegdota da mu je jednom rekao: "Druže Tito, šteta što nisi Srbin." Tito je cenio Krcunovu partinost, radnu energiju i sposobnost da brani revoluciju, kao i otvorenost da mu iskaže mišljenje o nekom problemu. Međutim, šezdesetih godina revolucija je počela da posrće i njegova vera u Tita se pokolebala, naročito po pitanju Titovog odnosa prema Srbima. Tito je preko vojnoobaveštajne službe pratio Krcunovu borbu za srpske interese i, prema priznanju Rankovića, Tito mu je 1963. godine rekao da sa sobom na Brione povede Krcuna. U pripitom stanju Krcun je iskoristio taj susret da Titu ukaže na njegov nekorektan stav prema Srbima. Tada ga je podsetio da su ga Srbi prihvatili za vođu svog ustanka 1941. godine, čuvali su ga sve vreme rata, i on kao njegov pratilac, a Tito to zaboravlja i postepeno udaljava Srbe od sebe. Nije imao nameru da pominje Sretena Žujovića i Blagoja Neškovića, ali se pitao kako to da su mu sumnjivi svi istaknuti ratni komandanti Srbi. Tito se naljutio na tu izjavu i pokušao da se udalji, kada mu je Krcun dobacio: "Jedino ne znam kad će doći red na nas dvojicu", misleći na Leku Rankovića i sebe. Tito više nije verovao Krcunu i otpisao ga je, tako da bi on bio smenjen kao Ranković.

Wikipedia
 

Da li je Aleksandar Ranković zaista branio Srpstvo na Kosovu?

Ranković je štitio Srbe na Kosovu i Metohiji dok je bio na vlasti preko crnogorskih i srpskih kadrova u partiji i federalne i srpske obaveštajne bezbednosti. Organizovao je prikupljanje oružja od Albanaca i suđenje ubačenim agentima iz Albanije po Titovom naređenju. Posle njegovog smenjivanja sa vlasti 1966. godine Albanci su preuzeli vlast na Kosovu i Metohiji i počeli sa progonom i iseljavanjem Srba i Crnogoraca.

Godinama se spekuliše o Krcunovoj smrti, zbog čega se govori da je to ostala misterija?

Misterija oko Krcunove pogibije u saobraćajnoj nesreći proširila se u štampi osamdesetih godina prošlog veka, a za to je bilo više razloga. Prvo, posle udesa nije obavljena istraga, a vojnoobaveštajna služba je sklonila slupana kola, pa veštačenje nije izvršeno odmah nego tek kasnije. Drugo, načelnik javne bezbednosti Slavko Ristić, koji je prvi potpisao izveštaj o uviđaju u kom je pisalo da je u pitanju saobraćajna nesreća, posle 26 godina je izjavio da je izveštaj bio montiran: "Zapisnik sam potpisao jer sam morao, naređenje je došlo odozgo." Kada je kasnije automobil pregledala Komisija vojnotehničkog instituta, ona nije mogla da ustanovi kako su kola nabavljena, da li je na njima nešto rađeno, jer nije bilo dokumenata o tome ko ih je poslao tog dana iz garaže. Konstantovano je oštećenje poluosovine zadnjih točkova i da su gume na zadnjim točkovima bile izlizane. Razgovarao sam sa preživelima iz automobila, Olgom Živković i Ljubom Mijatovićem, i oni su potvrdili da je uzrok Krcunove nesreće bio blatnjav drum, dok su njegova majka i sestra sumnjale da je udes namešten.

U drugom delu intervjua koji ćemo večeras objaviti čitajte o obračunu srpske i hrvatske službe, sve o hapšenju i stradanju Draže Mihajiovića i Žike Pavlovića, kao i izdaji Nikole Kalabića. 

BONUS VIDEO:

24sedam TV

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi

Najčitanije Vesti