Kakvu ribu jedemo: Srpski šaran nam skup, pa uzimamo ribu đubretara

Ribu jedemo malo, i uz to ne baš kvalitetnu, saglasni su stručnjaci, a prosečan potrošač u Srbiji u to se može uveriti ovih dana, kada završava uskršnji post, a pogotovo na Veliki petak, kada ribu jedu i oni koji ne poste.

Domaće tržište ribe je dobro snabdeveno i veoma šaroliko. Ima tu u ponudi kvalitetne ribe iz domaćih ribnjaka, iz reka, ali i ribe koju uvozimo sa dalekih mora i još daljih reka. I to što nam je izbor širok ne znači da jedemo kvalitetno, jer riba se "bira“, nažalost, ne po ukusu i kvalitetu, nego po džepu, kaže za 24sedam Aleksandar Stajčić, direktor DTD Ribarstva iz Bačkog Jarka, firme koja i uzgaja domaću ribu i uvozi inostranu.

Problem kvaliteta je problem cene

Za to malo ribe što pojede godišnje, sedam kilograma ili tek trećinu evropskog proseka, prosečan Srbin ne potroši mnogo novca.

"Ušteda“ je, pokazuje se, uglavnom na zdravlju, jer vodimo se kao treći u svetu po bolestima srca i kardiovaskularnog sistema, odmah iza Ukrajinaca i Rusa.

- Problem kvalitetne konzumacije ribe u Srbiji je problem cene. Šaran iz domaće proizvodnje, recimo, sada ima astronomsku cenu. To jeste možda i najkvalitetnija riba u Evropi, sa dva odsto masti, ali za njega treba izdvojiti 650 dinara po kilogramu, što je 20-30 odsto skuplje nego pre godinu dana. Zbog toga se ljudi odlučuju za jeftiniju uvoznu ribu, neretko za onu najnekvalitetniju, iz uzgoja na rekama u Aziji – objašnjava Stajčić.

Problem cene šarana, koji je najzastupljeniji u domaćoj proizvodnji, jeste to što je produkcija mala i zadovoljava tek dve trećine tržišta. To je direktna posledica prve godine korone, koja je teško pogodila ribarstvo ionako načeto teškim uslovima rada.

- Dugogodišnja nebriga za šaransko ribarstvo dovela je do toga da ne postoje količine dovoljne za domaće tržište, pa umesto od 6.000 do 7.000 tona mi uzgojimo 4.000 tona. Zbog toga uvozimo šarana iz Mađarske i Češke, koji ima dosta lošiji kvalitet, i zbog toga što je hranjen kukuruzom ima preko šest ili sedam odsto masti. A sve to nosi rizik da ljudi ubuduće kupuju još manje – napominje Stajčić.

Profimedia

Druga sveža riba, domaća pastrmka i ona iz Bosne, zatim brancin i orada, kvalitetne su na srpskom tržištu, što opet znači i „kvalitetnu“ cenu. Pastrmka je u ribarnicama od 500 do 550 dinara, amur 400 dinara, skuša od 380 do 410, tolstolobik 300, oslić hoki od 380 do 460...

Različit kvalitet ribe iz Azije

Kvalitetna morska riba nam dolazi iz inostranstva jednom ili dva puta nedeljno i tu nema problema, kažu trgovci. Za smrznuti brancin ili oradu treba izdvojiti oko 1.100 dinara, za zubatac 1.500, a lignje su nešto manje od 700 dinara.

Dovoljno za uskršnje praznike ima i zamrznute rečne ribe, mada je i ona poskupela dvadesetak odsto jer deli istu sudbinu kao i sva druga „roba iz daleka“, skuplji transport.

- Ta riba, uglavnom iz Azije, može biti veoma različitog kvaliteta i tu važi „koliko para, toliko muzike“. Može biti vrhunska, ali neki uvoze i onu sumnjivog kvaliteta, to već zavisi od uvoznika, ali i trgovaca, jer pored kvaliteta, potrošač može da bude prevaren i na kilaži, dodavanjem „glazure“ od smrznute vode. Jedino rešenje za to je birati renomiranog dobavljača i kupovati na mestu od poverenja - naglašava Stajčić.

Da bi i Srbija dostigla Evropu po konzumaciji zdravog mesa, kao što je ono od ribe, potrebno je da se ozbiljnije pristupi problemu ribarstva, smatra Stajčić, i dodaje da subvencije moraju da budu na nivou onih iz okruženja.

- Država samo od šaranskog ribarstva naplati oko milijardu dinara raznih poreza, a u njega se vrati tek 30 miliona. Dokle god postoji taj disbalans, biće i manjka domaće ribe na tržištu. Uvozićemo godišnje 40.000 tona ribe, a proizvedemo samo oko 6.000 tona – zaključuje Aleksandar Stajčić.

BONUS VIDEO:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi