Morao sam da jedem meso svog prijatelja da bih preživeo: Priča o putnicima koji su 72 dana bili izgubljeni u Andima

Prošla je 51 godina od avionske nesreće u Andima kada su preživeli pribegli kanibalizmu kako bi se održali u životu, a o tome je snimljen i film koji je odnedavno dostupan na Netfliksu.

"Society of the Snow" je adaptacija istoimene knjige Pabla Viercija koja opisuje tragičnu avionsku nesreću u Andima koja se dogodila 13. oktobra 1972. godine.

Avion je zbog greške kontrole leta i loših vremenskih uslova udario u planinu na granici između Čilea i Argentine.

U njemu su bili članovi ragbi tima "Christian Brothers", njihovi prijatelji, porodice i saradnici.  Na visini od 3.600 metara nesrećni putnici su uspeli da prežive čak 72 dana, dok konačno nisu spaseni 23. decembra.

Priča je ispričana u knjizi Pirsa Pola Rida, a 1993. je snimljen film o tome.

Profimedia

- Naravno, ideja da se jede ljudsko meso je bila užasna, odvratna - rekao je Ramon Sabelja (71), jedan od putnika.

- Bilo je teško to staviti u usta, ali smo se navikli. Na neki način, naši prijatelji su bili prvi donori organa na svetu, pomogli su nam da se okrepimo i preživimo - rekao je.

Kako je u avionu bilo osam čokoladica, tri teglice džema, nekoliko badema i urmi i flaša vina, preživeli su se odlučili na očajnički potez - da krenu da jedu meso stradalih putnika.

Grupa od 16 preživelih svake godine se okuplja 13. oktobra, ali i 22. decembra kada je počelo njihovo spasavanje, a tada se počaste mesom sa roštilja.

Inače, kada se avion zabio u planinu, krila su odmah odlomila, a 12 ljudi je stradalo na mestu. Još 17 je preminulo od povreda i lavine. Nakon 10 dana, grupa je saznala preko radija da je potraga za njima obustavljena.

- Pomisao na naše bližnje kod kuće nas je naterala još više da se usredsredimo na preživljavanje - rekao je Sabelja.

Dva meseca kasnije svet je bio zadivljen vešću da su dvojica preživelih, Nand Parado i Roberto Kanesa, uspeli da pronađu pomoć u planinama.

Uočili su stočara sa mazgama dok su pratili reku. Isrpljeni, bacili su kamen ka njemu preko reke, a na njemu je bila zakačena poruka na kojoj je pisalo: "Dolazim iz aviona koji je pao u planinama. Iz Urugvaja sam. Hodamo 10 dana... U avionu ima 14 povređenih ljudi. Moramo da se izbavimo odavde brzo, a ne znamo kako. Nemamo hrane. Slabi smo. Kada ćete doći po nas? Molimo vas, ne možemo ni da hodamo. Gde smo?".

Stočar je brzo pozvao pomoć, a helikopteri su počeli da spasavaju putnike.

Već dva dana kasnije su počele da kolaju priče da su muškarci pribegli kanibalizmu što je na kraju potvrdio i načelnik čileanske službe spasavanja.

- Doneli smo užasnu odluku, kako bismo preživeli morali smo da pređemo sve prepreke, bilo verske ili biološke - citirale su lokalne novine jednog preživelog.

29. decembra su objavili zajedničko saopštenje u Montevideu: "Rekli smo jedni drugima - ukoliko je Isus, tokom Poslednje večere, mogao da podeli svoju krv i telo među apostolima, ne razumemo zašto to i mi ne možemo učiniti".

Katolička crkva Urugvaja i papa Jovan Pavle II nisu im ništa zamerili, a muškarci, koji su proglašeni herojima, brzo su se vratili svojim životima.

Primera radi, Kanesa je postao kardiolog, a 2020. godine je radio na proizvodnji respiratora koji su korišćeni tokom pandemije koronavirusa.

AP Photo/Matilde Campodonico

- Kada sam video da ljudi širom sveta umiru jer nemaju dovoljno vazduha, podsetilo me je na planinu, kada sam gledao moje prijatelje kako ne mogu da dišu i rekao sam sebi: Ne, ovo ne može ponovo da mi se dogodi" - rekao je.

Odluka koja je sve promenila

Kanesa je detalje njihove borbe opisao u svojoj knjizi u kojoj je priznao da mu je to iskustvo potpuno promenilo život. 

U vreme nesreće Kanesa je imao 19 godina, a trenutak pada aviona do danas nije zaboravio. Gledajući kroz prozor osetio je da nešto nije u redu, turbulencija je bila neuobičajeno jaka, a avion je naglo propadao, da bi se na kraju sjurio niz liticu, prilikom čega je došlo do jake eksplozije. 

- Grčevito sam se držao za sedište i molio se da preživim. Oko sebe sam čuo vriske, ali ništa nisam video od dima i vatre - ispričao je on, dodajući da su putnici posle nesreće bili razbacani oko letelice.

Prvo je ugledao svog prijatelja Gustava Zerbina, koji se obradovao što nije jedini preživeli. 

- Bilo je neverovatno hladno, pa smo otvorili kofere da bismo našli topliju odeću. U to vreme bio sam student medicine u Urugvaju, a kao ragbi fanatik krenuo sam sa timom na utakmicu. Bili smo mladi, srećni i zdravi. Ali sve se promenilo u sekundi - rekao je on pre nekoliko godina.

17 dana posle pada zadesila ih je još jedna nesreća - na preživele se obrušila lavina, koja je usmrtila još nekoliko ljudi. 

U narednim nedeljama umirao je jedan po jedan preživeli od promrzlina i gladi, a oni koji su opstajali gubili su svaku nadu da će biti spaseni.  

Na kraju su nesrećni ljudi bili prinuđeni da urade nešto što su mislili da nikad neće uraditi. Počeli su da jedu ljudsko meso svojih umrlih saputnika. 

- Bilo je odvratno. Osećao sam se poniženo. Dostojanstvo mi je bilo na dnu. Morao sam da pojedem komad mesa svog prijatelja da bih preživeo. To je bila jeziva i odvratna odluka - rekao je Kanesa.

Odluku o tome da jedu ljudsko meso promrzli očajnici nisu lako doneli.

Profimedia

- Lomio sam se i pitao se da li je bolje da umrem. Setio sam se majke i poželeo da se što pre vratim kući. Tada sam imao i devojku Lauru, s kojom sada imam troje dece. Pojeo sam jedan komad i posle tog ogromnog koraka koji sam napravio ništa se nije desilo - rekao je Kanesa ističući da je za to vreme mislio da ne želi da njegova majka prolazi kroz bol zbog gubitka sina kao što je on prolazio zbog gubitka prijatelja.

O poznatoj priči o preživelima među najvišim vrhovima Anda ispredene su legende, snimljeno je više filmova i dokumentaraca i objavljene su hiljade tekstova.

Svoje iskustvo ispričao je pre nekoliko godina i Roj Harli, inženjer iz Montevidea, jedan od ragbi igrača.

Scena iz filma "Alive", koji je snimljen 1993. godine; Profimedia

- Kada sam se ukrcao na taj avion, imao sam 87 kilograma. Bio sam ragbi igrač, mlad, mišićav, trenirao sam redovno. Vratio sam se sa 38. Jedino što smo mi želeli bilo je da se vratimo svojim kućama. Jedino smo mogli da uzmemo energiju iz tela. Znaš li ti kako je strašno tamo? Tu nema nijednog korena, nema ničega. Pojeli smo pastu za zube. Jeli smo cigarete. Probali smo kožu iz cipela, ali ju je nemoguće jesti - rekao je Harli.

 

BONUS VIDEO

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi