Svemirsko groblje: Najudaljenija tačka u okeanu ka kojoj se usmerava smeće iz kosmosa neprijateljski je nastrojena prema životu

„Tačka Nemo“, koja se nalazi na 4.800 kilometara od obale Novog Zelanda i 3.200 kilometara severno od Antarktika, toliko je udaljena od kopna da su joj najbliži ljudi često astronauti na Međunarodnoj svemirskoj stanici, koja orbitira na 227 nautičkih milja iznad Zemlje.

Upravo ova udaljenost objašnjava zbog čega će Međunarodna svemirska stanica (ISS), kada prestane sa radom 2030. godine, završiti svoje dane baš tu. Pašće na Zemlju i pridružiće se drugim svemirskim stanicama i satelitima koji su prestali sa radom, kao i svemirskim ostacima. 

„Tačka Nemo“ je zapravo svetsko svemirsko groblje. Nacije koje imaju objekte u svemiru usmeravaju ih u oblast oko ove udaljene tačke, nazvane po kapetanu Nemu iz romana Žila Verna „Dvadeset hiljada milja pod morem“.

Ova tačka je poznata kao okeanski pol nepristupačnosti ili nenaseljeno područje južnog Tihog okeana, a tačne koordinate najudaljenije tačke na svetu izračunao je kanadsko-ruski inženjer Hrvoje Lukatela 1992. godine.

Više od 263 komada svemirskog otpada potopljeno je u ovoj oblasti od 1971. godine, uključujući rusku svemirsku stanicu „Mir“ i prvu Nasinu svemirsku stanicu „Skajlab“, prema studiji iz 2019. godine.

- Ovo je najveće okeansko područje bez ijednog ostrva. To je samo najsigurnija oblast u kojoj se nalazi duga zona otpada koji se vratio iz svemira - rekao je za Si-En-En Holger Krag, šef Kancelarije programa za svemirsku bezbednost u Evropskoj svemirskoj agenciji.

Wikimedia/Timwi

„Tačka Nemo“ je izvan nadležnosti bilo koje države i u njenoj blizini ne žive ljudi, ali ona nije oslobođena tragova ljudskog uticaja. Pored svemirskog otpada na morskom dnu, mikroplastične čestice otkrivene su u vodama kada su jahte u okviru „Volvo Ocean Race" prošle kroz region 2018.

Najbezbedniji način

Svemirski otpad, poput starih satelita, svakodnevno ulazi u Zemljinu atmosferu, iako većina sagori mnogo pre nego što se prizemlji.

Samo veći delovi svemirskog otpada, poput svemirskih letelica i delova raketa, predstavljaju veoma mali rizik za ljude i infrastrukturu na Zemlji. Svemirske agencije i operateri zato moraju da planiraju unapred kako bi osigurali da će oni pasti na Zemlju upravo u ovom dalekom delu okeana.

U slučaju Međunarodne svemirske stanice, NASA je rekla da će započeti manevre kako bi se pripremila za izlazak iz orbite već 2026. godine, smanjujući visinu svemirske laboratorije, a očekuje se da će se srušiti na Zemlju 2031.

Tačan vremenski raspored manevara zavisi od aktivnosti Sunčevog ciklusa i njegovog uticaja na Zemljinu atmosferu.

- Veća solarna aktivnost ima tendenciju da proširi Zemljinu atmosferu i poveća otpor prema brzini ISS, što rezultira većim otporom i prirodnim gubitkom visine - navodi NASA u nedavno objavljenom dokumentu, u kom su izloženi planovi za razgradnju ISS.

Profimedia

Svemirske agencije i komercijalni operateri takođe moraju da obaveste vlasti koje kontrolišu letove i opremu, najčešće u Čileu, na Novom Zelandu i Tahitiju, o lokaciji, vremenu i dimenzijama đubreta koje dolazi iz svemira.

Kroz vazdušni prostor prolaze oko dva komada otpada dnevno, rekao je Krag. Ove vlasti proizvode standardizovanu poruku koja se šalje vazdušnom i pomorskom saobraćaju.

Veći problem od svemirskih letelica koje završe u „tački Nemo“ jesu komadi metalnih raketnih stepenica i svemirskih letelica koje spadaju u grupu prizemljenih objekata koji imaju „nekontrolisani ponovni ulazak“ u Zemljinu atmosferu, kazao je Krag.

U junu 2021, NASA je kritikovala Kinu zbog neispunjavanja odgovornih standarda nakon što su ostaci njene rakete „Long March 5B" van kontrole pali u Indijski okean.

- Svemirske nacije moraju da urade sve da što manje ugroze ljude i imovinu na Zemlji od ponovnog ulaska svemirskih objekata i da povećaju transparentnost kada su te operacije u pitanju - rekao je tada Nasin administrator Bil Nelson.

Raketa, koja je bila visoka 33 metra i teška skoro 18.000 kilograma, lansirala je deo nove kineske svemirske stanice u orbitu 29. aprila. Nakon što je gorivo potrošeno, raketa je ostavljena da nekontrolisano juri kroz svemir sve dok je Zemljina gravitacija nije ponovo povukla.

Youtube/Raw Space

Krag je rekao da od 100 do 200 tona svemirskog otpada ponovo uđe u Zemljinu atmosferu na nekontrolisan način svake godine, ali da većina svemirskih stručnjaka smatra ponovni ulazak najpoželjnijim ishodom za svemirsko smeće.

Ogromna većina ostaje iznad nas, gde se može sudariti sa funkcionalnim satelitima, stvoriti još otpada i ugroziti ljudske živote na svemirskim brodovima sa posadom.

Oko Zemlje i dalje kruži najmanje 26.000 komada svemirskog smeća veličine teniske loptice koje bi moglo da uništi satelit pri udaru, više od 500.000 otpada veličine klikera dovoljno velikog da izazove štetu na svemirskim brodovima ili satelitima i preko 100 miliona krhotina veličine zrna soli koje bi mogle da probuše svemirsko odelo, prema Nasinom izveštaju objavljenom prošle godine.

Okeanska kanta za smeće

Sletanje svemirskog otpada u okeanske dubine „tačke Nemo“ je najbezbolnija opcija, rekao je Vito de Lusija, profesor prava u Norveškom centru za zakone mora na Arktičkom univerzitetu u Norveškoj. Međutim, ne znamo mnogo o morskom okruženju u ovom području.

Neka istraživanja sugerišu da zbog okeanskih struja taj region, poznat kao Južni pacifički krug, nije posebno biološki raznolik. Okeanograf Autun Purser, postdoktorski istraživač na Institutu „Alfred Vegener“ u Bremerhavenu u Nemačkoj, rekao je da je bio blizu te oblasti i da je morsko dno verovatno naseljeno morskim krastavcima, hobotnicama i „čudnim ribama“.

- Tamo generalno postoji mala količina hrane, kao i u sredini Pacifičkog vrta, oblasti niske produktivnosti sa malo vode bogate hranljivim materijama, tako da iako ima životinja na morskom dnu, tamo dole verovatno nema velike biomase - rekao je on.

Pixabay

Krag iz Evropske svemirske agencije kaže da su svemirski objekti koji su sleteli u okean obično napravljeni od nerđajućeg čelika, titanijuma ili aluminijuma i da nisu toksični.

- Njihova težina ne prelaži više od nekoliko desetina metričkih tona godišnje. Fragmenti koji ponovo ulaze u atmosferu ne plutaju, već tonu, i stoga ne predstavljaju opasnost za brodski saobraćaj. U poređenju sa mnogim izgubljenim kontejnerima i potopljenim brodovima, količina svemirskog otpada je veoma mala - objasnio je on.

Napomenuo je i da su neka raketna goriva toksična, ali da ona sagorevaju prilikom ponovnog ulaska u Zemljinu atmosferu.

ESA trenutno radi na, kako je rekao, tehnologiji „dizajna za propast" koji bi zamenio aluminijum, titanijum i čelik materijalima koji bi se istopili tokom ponovnog ulaska u atmosferu.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi