Da li znate šta je Luciferov efekat? Možda ste i vi bili njegova žrtva!

Gde je granica između dobra i zla? Jesu li neki ljudi uvek na strani dobra, a drugi na strani zla? Može li se ta granica preći i, ukoliko može, pod kojim uslovima?

Tim pitanjima bavio se poznati psiholog Filip Zimbardo, pa je odlučio da eksperimentom dobije odgovore na njih.
Često je mišljenje da je granica između dobra i zla vrlo jasna i nepromenjiva te da su neki ljudi na strani dobra, dok su drugi na strani zla. Tokom istorije svedočilo se mnogim događajima u kojima su ljudi bili spremni da učine zlo i nepravdu jedni drugima, piše čudaprirode.com.

Veliki broj ljudi smatra da se u takvim situacijama radi jednostavno o ljudima koji su zli, tj. da se radi o osobinama ličnosti ili karakteru. Često se ne uzimaju u obzir i drugi faktori koji mogu rezultirati takvim ponašanjem i učiniti prosečnog pojedinca, koji se inače pridržava društvenih i moralnih vrednosti, zlim.
Filip Zimbardo odlučio je da sprovede eksperiment kako bi dokazao da je granica između dobra i zla u stvari vrlo tanka i da situacija može da navede „dobre“ ljude da pređu tu granicu.

U avgustu 1971. godine Zimbardo je sproveo eksperiment, poznatiji pod nazivom „The Standford Prison Experiment“, koji se smatra jednim od najpoznatijih i najozloglašenijih eksperimenata, a saznanja do kojih je došao uzdrmala su i stručnjake i javnost.

Učesnici u eksperimentu

Učesnici su bili studenti od 24 godine, dobrog fizičkog i psihičkog zdravlja, emocionalno stabilni, natprosečne inteligencije i bez istorije ranije zloupotrebe psihoaktivnih sredstava i učestvovanja u kriminalnim radnjama. Prijavili su se preko oglasa u novinama kojim su se tražili volonteri za učestvovanje u psihološkom istraživanju efekata zatvorskog života. Učestvovanjem su zaradili 15 dolara dnevno. Mladići su nasumično podeljeni u dve grupe – zatvorenici i stražari.

Prikaz eksperimenta

Svrha eksperimenta bila je da se proveri hoće li doći do promene u ponašanju učesnika s obzirom na dodeljene uloge i u kojem će smeru te promene ići. Kako bi eksperiment bio što verodostojniji, Zimbardo je simulirao stvarno zatvorsko okruženje u podrumu zgrade Stanfordskog odseka za psihologiju.

Učesnike – zatvorenike čak je uhapsila policija u svojim domovima i to pod optužbom da su počinili oružanu pljačku i provalu. Nakon što su im pročitana prava, obavljeno pretraživanje i stavljene lisice, policijskim autom odvezeni su u stanicu gde je obavljena standardna identifikacija osumnjičenih.

Po dolasku u zatvorsko okruženje, upoznati su s upravnikom, detaljno pretraženi, oduzeta im je odeća i zaprašeni su praškom protiv vaši. Zatim su dobili uniforme (haljine bez donjeg veša na kojima se nalazio identifikacioni broj), kape i lance s katancem koje su nosili oko desnog gležnja. Navedeno je imalo za cilj da izazove osećaj poniženja, demaskulinizovanosti, potlačenosti i deindividualizacije, tj. funkcionalno simuliranje zatvorskih uslova.

Učesnici – stražari nisu prošli nikakvu obuku, već su imali potpunu slobodu da učine šta god oni smatraju potrebnim (fizičko nasilje bilo je zabranjeno) kako bi održali red u zatvoru. Svi su imali zelenosmeđu uniformu, pendrek, zviždaljku i sunčane naočare (u svrhu očuvanja anonimnosti).

U početku ni zatvorenici ni stražari nisu bili uživljeni u uloge. Zatvorenici nisu ozbiljno shvatali zaduženja, a stražari nisu znali kako da se nametnu kao autoritet. Prvi dan prošao je bez incidenta, ali sledećeg jutra zatvorenici su organizovali pobunu. Nakon toga stražari su postali nasilniji i nehumaniji. Na početku su neprikladno ponašanje kažnjavali sklekovima, ali nakon pobune su stavili nekolicinu u samicu, oduzeli su im odeću i krevete.

Okrutnost stražara čak je bila toliko velika da su zatvorenicima kontrolisali i obavljanje nužde i prisiljavali ih da istu obavljaju u kantama u ćelijama. Takođe, izazvali su sukobe i nepoverenje među zatvorenicima tako što su samo nekolicinu stavili u ćeliju s privilegijama. Nakon nekoliko dana, mogle su da se razlikuju tri vrste stražara: stroge, ali poštene stražare, stražare koji nikada nisu kažnjavali i neprijateljski raspoložene stražare, sklone nasilju i ponižavanju.

Zatvorenici su se nosili s navedenom situacijom na razne načine. Nekoliko zatvorenika napustilo je eksperiment zbog emocionalnog sloma, neki su se bunili i borili protiv stražara, a neki su bili dobri zatvorenici i time nastojali da budu u milosti stražara. Do kraja eksperimenta više nije bilo jedinstva, samo gomila izolovanih pojedinaca, poput ratnih zarobljenika ili mentalnih bolesnika. Stražari su preuzeli potpunu kontrolu u zatvoru, te su od zatvorenika tražili slepu poslušnost. Tokom eksperimenta organizovane su i posete za roditelje i prijatelje. Takođe, organizovana je i poseta katoličkog sveštenika koji je razgovarao sa svim zatvorenicima i koji im je savetovao da potraže pravnu pomoć jer to je jedini način da izađu iz zatvora. Time se dodatno zamaglila slika učesnika o tome da li se ovde radi o eksperimentu ili stvarnoj situaciji i gde se završava uloga i počinje njihov lični identitet.

Prvi učesnik napustio je eksperiment nakon manje od 36 sati jer je počeo da pokazuje znakove akutnog stresa. Zbog lošeg zdravstvenog i psihičkog stanja, još je jedan učesnik napustio je eksperiment i njegovo stanje je bilo toliko loše da je Zimbardu trebalo neko vreme da ga uveri da nije u pravom zatvoru i da samo učestvuje u istraživanju.
Eksperiment je prekinut 20. avgusta 1971. godine, a završio se ranije zbog narušenog psihičkog zdravlja grupe zatvorenika i izuzetno nasilnog i sadističkog ponašanja grupe stražara tokom noći, kada su mislili da ih niko ne vidi.

Doprinos eksperimenta

Navedenim eksperimentom Zimbardo je došao do nekoliko važnih zaključaka.
Ukazao je na veliki uticaj situacije na ponašanje pojedinca. Uprkos uvreženom mišljenju da su „zli“ ljudi jednostavno takvi zbog svojih osobina ličnosti ili karaktera, ovim eksperimentom pokazao je da postoje određeni uslovi koji mogu da izazovu u ljudima ono najgore.

Šta se u stvari dogodilo tokom tog eksperimenta da su određeni učesnici, inače neskloni nasilju, postali nasilni i nehumani?

Prvo, došlo je do deindividuacije određenih pojedinaca. Osoba se ponaša na način koji nije tipičan za nju (ne ponaša se u skladu s prethodno usvojenim društvenim i moralnim vrednostima) pod uticajem socijalne situacije. Posledica deindividuacije je manifestovanje ponašanja koja su neprimerena ili neprihvatljiva, poput nasilja.

Drugi važan faktor bio je uticaj uloga (zatvorenik-stražar) koje su učesnicima dodeljene. Naime, uloga određuje doživljavanje i ponašanje koje se očekuje od nekog pojedinca. Tako su se i učesnici u eksperimentu ponašali onako kako su smatrali da je prihvatljivo i očekivano, s obzirom na njihovu ulogu, pa čak i na načine koji im nisu svojstveni s obzirom na osobine ličnosti i karakter.

Ovo istraživanje je jasan pokazatelj kako uloga može da preuzme osobu i da potisne osobne i etičke norme na drugo mesto.

U psihologiji je ovaj fenomen nazvan Lucifer efektom i odnosi se na drastičnu promenu ljudskog karaktera, kada se dobri ljudi, pod uticajem određene situacije, ponašaju nasilno, devijantno ili destruktivno. Izloženost određenoj socijalnoj situaciji potiskuje ranije usvojene društvene i moralne vrednosti, što pogoduje manifestaciji neprilagođenih oblika ponašanja.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi