Prokletstvo Fišerovog salaša: Baštovan se zbog gneva pretvorio u drvo

Skrajnut od magistralnog puta koji povezuje Rumu i Šabac, na rubu nepregledne ravnice u srcu Srema, nalazi se Fišerov salaš, tih i zaboravljen. Okružen zapuštenim livadama koje leti mirišu na divlje cveće i trave, salaš deluje kao mesto gde je vreme stalo.

Udaljeni šum vetra kroz preostale krošnje i povremeni krik ptice jedini su glasovi koji razbijaju tišinu ovog melanholičnog pejzaža. Iako zvanično zaštićen kao spomenik kulture, ovaj nekadašnji biser graditeljstva od drveta i trske polako tone u zaborav. Letnjikovac, građen između 1900. i 1904. godine prema projektu poznatog arhitekte Hermana Bolea, nekada je bio simbol elegancije i raskoši.

Danas, dok se drveni trem urušava i krov od trske prkosi zubu vremena, ostaje tek legendarna priča o mestu gde su priroda i čovek nekada bili u savršenom skladu.

Legenda, koju je Milan Belegišanin ovekovečio u svojoj knjizi „Snovi zatravljenih kula“, govori o starcu baštovanu, čoveku toliko povezanom s prirodom da je, kažu, razumeo jezik drveća.

 

Dolazak starca

Na prolećni uranak, jednog od onih dana kada šumski vazduh miriše na kišu i prolećno cveće, pred kočijama spahije Fišera pojavio se starac. Bio je pogrbljen, s dubokim borama na licu, ali s očima koje su odavale mudrost staru koliko i zemlja sama.

„Čuo sam da tražite baštovana“, reče starac tihim, ali sigurnim glasom. „Znam jezik drveća i mogu stvoriti park o kojem će se govoriti generacijama.“

Fišer, poznat po svom ekscentričnom ukusu i visokom standardu, dugo je tražio nekoga ko bi mogao osmisliti park dostojan njegovog renomea. Iako sumnjičav, odluči da pruži priliku ovom neobičnom čoveku.

Pixabay

Rađanje parka

Za samo nekoliko meseci, plodna vojvođanska zemlja oživela je pod starčevim rukama. Sa prednje strane letnjikovca, park je oblikovan prema strogoj simetriji francuskih vrtova – uredne žive ograde, cvetni parteri u bojama leta i fontana koja je sa svojim melodijama čudesno usklađivala tišinu prirode. Sa zadnje strane, starac je stvorio opušteni engleski vrt, s vijugavim stazama koje su vodile kroz hladovinu belog jasena, sofora i tuja.

Na tom prostoru, zasađen je čak i hrast lužnjak – simbol snage i trajanja. Pričalo se da starac razgovara s drvećem dok ga sadi, moleći ga da raste snažno i uspravno.

„U svakom korenu je priča“, govorio je, „i svaki list peva svoju pesmu.“

SANU

 

Tragedija i gnev prirode

Park je uskoro zasenio sam letnjikovac. Posetioci su dolazili iz svih krajeva da vide ovo remek-delo prirodnog i ljudskog stvaralaštva. No, sreća nije dugo potrajala. Fišer se razboleo, a njegovi sinovi, vođeni pohlepom, nagovorili su ga da poseče šumu kako bi na njenom mestu stvorili plodno zemljište. Starac je molio i preklinjao, ali njegove reči nisu dopirale do njihovih srca.

Šuma je posečena, a drveće koje je starac s toliko ljubavi zasadio padalo je jedno za drugim uz jeziv zvuk lomljenja grana i tupih udaraca sekira. U vazduhu se osećao miris sveže posečenog drveta, dok je vetar donosio daleke jauke, kao da sama priroda plače za svojim izgubljenim sinovima. Tišina koja bi nastala nakon svakog pada stabla bila je gotovo opipljiva, ispunjena tugom i neizgovorenim prekorom. Svakog dana, dok su stabla padala, starac je sedeo ispod najvećeg hrasta lužnjaka i plakao.

„Čujete li kako jauču?“, pitao bi radnike, ali oni bi ga samo gledali s podsmehom.

Kada je poslednje drvo palo, tuga starca prerasla je u gnev.

Priča se da je jedne noći prišao hrastu lužnjaku, počeo da žvaće njegov koren i polako se preobražavao. Ruke su mu postale kvrgave i snažne poput grana, a koža mu se pretvorila u hrapavu koru drveta.

Te noći, starac je ušao u letnjikovac i zadavio oba Fišerova sina u njihovim krevetima. Sledećeg jutra, njegovo telo pronađeno je ispod hrasta lužnjaka. Na kori drveta ostalo je urezano veliko slovo „A“ – simbol osvetnika prirode.

Tragovi prošlosti: Glasovi prirode u tišini zaborava

Danas, od nekadašnjeg parka i letnjikovca ostaju tek tragovi – izbledeli temelji sakriveni u visokoj travi, poneki napukli kamen iz fontane zarastao mahovinom i drvene grede koje škripavo odolevaju vremenu. Vetar nosi miris truleži i zemlje, a krošnje nekoliko preostalih stabala tiho šapuću uspomene na nekadašnju raskoš. Ali priča o starcu baštovanu i njegovom jeziku drveća živi.

Kažu da je šuma koja je nekada okruživala salaš još uvek živa u vetru koji zviždi kroz krošnje preostalih stabala, podsećajući na cenu pohlepe i na ljubav prema prirodi koja nikada ne umire.

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi