Željko kakvog dugo nismo videli: Trener Partizana otkrio zbog čega je nedavno zaplakao
Tri decenije košarkaškog i životnog doktorata
Trener košarkaškog kluba Partizan Željko Obradović pričao je za grčku Gazetu o novcu, iskustvu, snovima, modernim vermenima…
Priča počinje jednostavnim pitanjem, da li je 30 godina od osvajanja titule prvaka Evrope do povratka među crno-bele prošlo kao 30 sekundi ili kao 30 života.
– Ovde (Partizan, prim. aut.) je sve počelo i zauvek ću biti zahvalan na toj prilici. Tu sam postao trener i zbog toga sam imao priliku da radim u različitim zemljama, da razumem njihove kulutre i izgradim životne odnose. Od Badalone, Reala i Treviza, pa 13 godina u Panatinaikosu i poslednjih sedam u Fenerbahčeu. Kada razmislimo o otme, to je zaista nešto posebno. 30 godina je ogroman period – odgovorio je Obradović, pa pričao i o “putevima sudbine”:
– Mnogo ljudi veruju u sudbinu ili štagod. Ono u šta ja verujem je da postoje trenuci kada moramo doositi važne odluke. Da odlučujemo o svojoj budućnosti, o svom životu, o tome šta zaista želimo da radimo. Sve to ima veze i sa emocijama. Jednom kad donesem odluku neću razmišljati o tome šta bi se dogodilo da sam krenuo drugačijim putem. Vi odlučujete i vi živite sa svojim izborima. Doneseš odluku i živiš s njom. Važno je da se osećaš dobro, da budeš srećan. Verujem da je sreća najvažnija stvar u životu, uz zdravlje, naravno.
Važno je znati šta želiš
Koliko se Željko Obradović promenio za 30 godina?
– Sada imam 61 godinu. U početku iskustvo koje stekneš pomaže da bolje razumeš neke situacije u radu sa različitim osobama, igračima, klubovima i sa različitim kulturama. To mnogo pomaže. Verujem da je za trenera važno da od početka razume šta želi. Svako ima svoju filozofiju, ali mora da razume gde živi, s kim živi, s kim deli ideje.
A šta je ostalo isto?
– Motivacija je ista. I dalje verujem da bez nje ne možete učiniti ništa u životu. Morate biti motivisani, morate trošiti vreme na ono što radite, ali pre svega morate voleti ono što radite. U tom pogledu se, verujem, nisam promenio. Strast prema košarci imam kao na prvom treningu koji sam odradio pre 30 godina kada sam bio među klincima Partizana. Igrači su ti koji svakodnevno motivišu. Ispunjava me kada vidim da napreduju iz dana u dan, iz treninga u trening. Zbog toga se osećam zaista lepo.
Na koju ulogu se bilo lakše navići, trenersku ili ulogu dede što ste nedavno postali?
– Drugačije je, ljudi možda ne znaju da sam sada deda, pa me ni ne zovu tako. Mislim da sam se brže navikao na ulogu trenera.
MN Press
Saletova trojka u Istanbulu
Kažu da neki trenuci određuju put, da li bi istorija bila drugačije ispisana da Saša Đorđević nije postigao trojku u Istanbulu?
Pročitajte još:
– Ne znam, sve je to hipotetički. Istina je da mi je Sašin koš pomogao u karijeru. Svi pričaju o tom trenutku, ali košarka je nešto drugo. One j postigao koš i pobedili smo, ali smo odigrali odličnu utakmicu. Bio je to najmlađi tim u istoriji koji je osvojio Kup šampiona. To je bio san svh srpskih igrača, da trče preko celog terena i postignu koš u poslednjoj sekundi. Bez sumnje, to nam je promenilo živote, ali mislim da smo mogli da dobijemo taj meč mnogo ranije.
Čega ste se kao trener najviše plašili?
– Nije strah prava reč, to nije nešto što osećaš u tim nekim trenucima. Ono što me je mučilo više od bilo koga drugog prove godine je to što sam morao da ima odgovor na pitanje koje je bilo ko od igrača mogao da postavi. A želeo sam da ima odgovor. Svakog momenta pokušavam da se pripremim za pravi odgovor. Naravno pomoć profesora Nikolića u to vreme bila je ogromna i zbog toga sam ostao još godinu dana i pored ponuda koej sam imao. To je bila jedna od najboljih odluka u mom životu.
Snovi su gorivo
Šta je bio vaš najveći san?
– Ko nema snove nikad neće uspeti. Snovi su deo života, gorivo koje će nas nositi. Istina je da nisam ni sanjao ono što se izdešavalo, da ću doći do pozicije na kojoj sam sad. Moj san je bio da svaki dan budem srećan, da idem na trening, da vidim koliko daleko mogu da idem.
Mnogi su, pa i vaš kum Dušan Ivković pokušali da vam objasne da je povratak u Partizan veliki rizik. Niste nikoga poslušali.
Pročitajte još:
– Svi znaju moj odnos sa Dudom, divim mu se, imamo porodične veze i uvek ga slušam. Razgovarali smo o tome, ali je na kraju odluka moja. Pokušao sam da mu objasnim zašto sam se vratio. Neki ljudi kažu i da ću zažaliti zbog odluke i mnogo izgubiti. Evo ja pitam šta to sad imam da izgubim. Evo, recite mi. Znam samo jedno, da ću sve pokušati, da ću dati sve što imam i da ću isto tražiti od igrača. Dosad sam, govoreći o profesinalnom životu, proživeo mnogo lepih trenutaka, ali bilo je i prepreka. To je deo života.
Euforija među navijačima
Među navijačima se stvorila euforija, pa su tu i očekivanja da se pobedi svaka utakmica.
– Nikada nikome neću reći šta da misli i kao da misli. Uvek postoje ljudi koji me vole, koji mi se dive i ljudi koji me jednostavno ne vole. Srećniji sam sa ljudima koji su mi bliski, sa porodicom, sa priajteljima i ljudima koji me vole. S druge strane najvažnije mi je šta misle partizanovci. Znam da mi veruju. Jadranska liga je ove godine veoma jaka, ima jakih timova poput Budućnosti, Crvene zvezde, Olimpije i Mornara. Sve ih poštujem, Evrokup takođe. Ljudi govore o budžetu, ne volim te priče. Moramo biti strpljivi, moramo pokušati sve i na kraju godine ćemo videti.
Pomenuli ste budžet, znamo da postoje oni koji kaću da Obradović uvek radi sa velikim budžetom…
– Evo primer, bio sam trener Partizana i u prvoj godini smo osvojili sve tri titule, prvenstvo, Kup Jugoslavije i Kup šampiona. U nekom trenutku pronađen je novac za neke bonuse. Insistirao sam da igrači i saradnici prvi budu plaćeni. Rekao sam im: Kad budete imali novac, daćete mi ga. Došla je druga godina, finansijska situacija je bila katastrofalna. Radio sam za nulu! Nula! Dobio sam nula dinara cele godine i nikad nisam dobio nikakve bonuse. I sad treba da odgovaram oima koji kažu da radim za novac, da su mi važni budžeti i ugovori. Treba li? Ako pogledate budžet Badalone u odnosu na druge klubove, shvatićete. Zatim sam otišao u Trevizo, Real i Fenerbahče. Ljudi će uvek biti uz vas ili će pokušati da vas okrive za nešto. Znam šta je istina i što je najvažnije kako se osećam. Posle 30 godina u ovom poslu imam pravo da odlučujem o svom životu. Na dan predstavlajnja rekao sam da je razlog povratka u Partizan duboko u meni. Zato što volim ovaj tim. Od toga sve počinje.
Šta vas pokreće u ovoj fazi života?
– Verujem u razgovore sa samim sobom o tome šta zaista želiš. Pauzirao sam godinu dana i shvatio da ponovo želim da radim. I srećan sam zbog te odluke. Kada ste motivisani radićete preko svojih granica da biste postigli to što želite. Zato sam i prestao pre godinu i po dana. Nisam se osećao tako dobro i imao sam neke druge prioritete u životu. Neke lične stvari o kojima ne želim da govorim. Sada mislim potpuno drugačije.
Željko Obradović, KK Partizan/Dragana Stjepanović
Svaka greška je lekcija
Iz koje ste greške izvukli najveću lekciju?
– Pametni ljudi će greške uvek shvatati kao lekcije. Najveću kritiku uvek upućujem sebi. Zato uvek nakon treninga ili utakmice pokušavam da shavtim šta je pošlo naopako i da postanem bolji. Uvek radim. Čak i kad su svi zadovoljni tražim način da sledeći put budem bolji. Naravno u ovih 30 godina proćiveo sam neke užasno teške situacije, napravio neke greške,a li kroz njih se pobojlšaš, razumeš. pronađeš snagu i nastaviš. Ako imaš snage, ustaneš i kreneš dalje. Ne samo u košarci nego i u životu.
Šta vam je sada najveći san?
– Svi mi u Partizanu shvatao da se dešava nešto važno. Vlada pozitivna amtosfera. Jadranska liga će verovatno biti najbolja u poslednjih nekoliko godina. Sa toliko dobrih timova. Moj san je da Partizan ponovo vidim navijače na tribinama. To bi značilo da smo se oslobodili koronavirusa. To mi je prva želja. Ako se to desi, ostale želje će biti lakše ostvariti. Pred nama su ciljevi. Želim da dovedem Partizan an poziciju koju zaslužuje. Želim Partizan u Evroligi. To je moja vizija. Imati dobru godinu, vredno raditi, imati podršku ljudi, poštovati svakog rivala.
Pre vašeg dolaska u Partizan mnogi ljudi su očekivali vaš povratak u Atinu.
– Sedim ispred vas. Vidite li moj telefon negde? Ne nosim ga sa sobom dok sam s timom. To je virtuleni život, a ja sam tip koji preferira normalan život. Volim da razgovoram sa ljudima i da ih gledam u oči, da nisam ceo dan na telfonu i da čitam razne priče i glasine.
Vreme prolazi
Koja je najveća žrtva koju ste podneli? Ne samo u poslu nego u životu…
– U životu je nemoguće imati ono što želiš, svaki dan se žrtvuješ. Ako ti se nešto sviđa, moraš da žrtvuješ nešto drugo. Budite sa prijateljima, veme prolazi. Nije važno da li će proći pre li kasnije. Samo prolazi.
Šta biste sad savetovali mladom Željku Obradoviću da možete?
– To je već filozofija. Pre svega, nisam ista osoba kao pre 30 godina. Drugačii sam sigurno. Svaki dan se menajmo, pokušavamo da postanemo bolji ljudi. Možda bih promenio to da ne reagujem na neke situacije. Da budem smireniji ponekad. U tim slučajevima iskustvo pomaže. Sada sam mirniji. Možda bi to bio savet.
Šta vas frustrira u društvu?
– O tome se mora pričati satima, moramo se prvo zapitati imali pravde u svetu. Zašto mala grupa odlučuje o stotinama miliona ljudi i njihovim sudbinama. Zašto ta mala grupa ima toliku moć, a na svetu ima ljudi koji nemaju hranu ili vodu? Zašto postoje ratovi? Zašto ljudi s jedne strane planete odlučuju o ljudima s druge strane? Pričaju o demokratiji. Žele demokratiju. O kakvoj demokratiji pričamo? Ako o svemu tome razmišljate morate da se razbolite.
Suze radosnice, nekontrolisane emocije
Kada ste poslednji put bili neizmerno srećni?
– Na dan kada mi se porodila ćerka, kada mi je poslala fotografiju sa unukom Milicom. Dobio sam sliku ujutru uz pitanje:” Gde si, deda?”. Nikada se raniej nisam tako osećao. Nikad! Neverovatna radost. Bilo mi je nemoguće da kontrolišem emocije…
I kada ste poslednji put zaplakali?
– Baš u tom trenutku.
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari