Ko umesto Tumbakovića? (anketa)

Nade da će se fudbalska reprezentacija Srbije naći na prvom Evropskom prvenstvu posle 20 godina ugašene su kada su “orlovima” lekciju iz takmičarskog fudbala održali Škoti i to usred Beograda. Da nije bilo tako, ne bismo ni sada spekulisali za kakve će se poteze opredeliti u Fudbalskom savezu Srbije. Ali, ako malo kopamo po arhivi jasno je da ćemo doći do prvog i za mnoge najlogičnijeg poteza.

Pogled u bližu prošlost jugoslovskog i srpskog fudbala otkriće da su čelnici ondašnjeg FSJ i današnjeg FSS, po završtku neuspelih kvalifikacija sačuvali posao jedino selektoru Ivici Osimu. Legendarni “Štraus sa Miljacke”, za neposrednu okolinu “Švabo”, doživeo je brodolom u kvalifikacijama za EP 1988. godine i to tako što je u svojoj utakmici “decenije i veka” protiv Engleske na “Marakani” pretrpeo pravi debakl – 1:4.

Već posle 25 minuta igre na semaforu Zvezdinog stadiona pisalo je Piter Birdsli 4, Džon Barns 17, Brajan Robson 20, Toni Adams 24. minut – 0:4. Legenda kaže da se smušeni riječki golman Mauro Ravnić pokupio još u poluvremenu i napustio tim, prepreštajući mesto Vladanu Radači. Posle te sramote ceh je nepozivanjem platio pokojni Marko Elsner i još par igrača, uglavnom rezervista, ali je Osim dobio podršku saveza i odrešene ruke da dalje sprovodi promene.

Nastavak priče se dobro zna. Jugoslavija je u sledećem ciklusu bila bolja od Francuske i Škotske, plasirala se na Mundijal 1990 u Italiji i bila je peta na svetu, a Jugoslavija je sa svojim pocepanim republikama želela Osima da pravi od blata. Istine radi, najkraće su Hrvati žalili, ali u Srbiji i dalje čekamo novog Osima.

Izgleda da se konkurs za našeg “švabu posle Švabe” ponovo otvrara. Nagoveštaji kažu da Švabin učenik Tumbaković neće biti te sreće da nastavi dalje sa “orlovima”, iako je u pojedinim momentima bio veoma blizu toga da ubedi naciju da Srbiju može voditi samo iskusni domaći stručnjak i da se on savršeno uklapa u taj stereotip stvoren rezultatima pokojnih Ilije Petkovića i Radomira Antića i Slavoljuba Muslina.

Ako se odustalo od treće šanse za Tumbu, šta preostaje dalje? Za početak licitacija imenima naslednika, pa izbor jednog od njih.

Prvi će, naravno, biti Dragan Stojković Piksi. Već je bio viđen u novembru 2017. godine posle razlaza saveza i Muslina, ali je onda prevagnuo zov Kine, želja da se trenerska karijera razvija drugačije od želja na Terazijama i navijača u Srbiji. Ako ništa drugo, sada je momenat za novi razgovor. Piksi nema posao, ali ima ugovor i to jak sa kineskim klubom, tako da je plaćen da ne radi. Ukoliko bi počeo posao na drugom mestu, automatski bi ostao bez novca od Gvangdžoa R&F.

Drugi na listi je Vladan Milojević. Vezan je ugovorom sa Al Ahlijem, ali posle desetak meseci rada u Saudijskoj Arabiji ne pokazuje da se tamo naročito dobro snašao, još manje da uživa u jednoj prosečnosti čak i za tamošnje fudbalske prilike. “Orlovi” bi s njim dobili disciplinu, solidnu organizaciju prekida, čvrstinu defanzive i oslanjanje na kontre, ali kod dobro postavljenih protivnika zavisili bismo isključivo od nadahnuća pojedinaca. Drugim rečima, pronašao bi se jedan Marko Marin sa dozvolom da radi dosta toga u poslednjoj trećini terena, gde izgubljena lopta neće mnogo zaboleti ostatak ekipe. Takođe, tokom mandata u Zvezdi pokazivao je sklonost improvizaciji, gurajući u tim igrače sličnog profila, pa sa takvim rešenjima svi zajedno ne bismo odmakli dalje od mesta na kojem se sada nalazimo.

Slobodan na tržištu je Ljubinko Drulović. Odveo je U19 2014.godine do vrha Evrope, sa teškim nepoverenjem data mu je prilika da odvede reprezentaciju na šest prijateljskih mečeva i onda je uskraćen za pravu šansu. U Partizanu je isto prošao. Nasledio je tim tokom jeseni od Zorana Milinkovića i posle poraza od Augsburga u Ligi Evrope ovde je ugašena njegova trenerska zvezda.

U Španiji čeka posao još jedan bivši selektor “na parče” Miroslav Đukić. Sa njim na klupi ne bi bilo mnogo nepoznanica. Ko ne ispunjava zadatke ne bi bio u timu, igra bi se bazirala na disciplini, jakoj defanzivi… Iz Partizana je otišao nezasluženo brzo, uz podsmeh okoline što kao značajan rezultat ističe osvajanje kupa, a lako se zaboravljalo to da je crno-bele kolo pre kraja grupne faze odveo u evropsko proleće. Prošle sezone nasledio je tim Hihona i nije uspeo da ga uvede u Primeru tako da su se dve srrane sporazumno razišle na kraju takmičenje.

Tražeći dalje kandidate, ne bi bilo pošteno zaobići Savu Miloševića, čak i ako se zna da i pojedini apsolutni početnici imaju veće šanse od njega da budu izabrani za selektora. Savo je pokazao trenerski potencijal ako se samo stvaranje igre uzima u obzir. Priznaće mu i protivnici talenat u selektiranju igrača, podizanju timskog duha, ali je za većinom gore pobrojanih u zaostatku kada je reč o organizaciji odbrane, prekida na obe strane terena, čak i ako je, recimo, baš Milojevića dobijao na taj način u durektnim duelima. Poseban problem u analizi Savinog trenerskog profila su (ne)mogućnost savladavanja emocija. Svakako da nacionalni tim ne bi mogao da istrpi bacanje flašice u teren, voleje u mikrofone, jurnjavu za sudijama, baš iz razloga što bi pojedini igrači lako krenuli da prate ritam njegovih nervoznih koraka, a to onda vodi pravo u katastrofu.

Da li bi Nemanja Vidić mogao da bude “srpski Andrej Ševčenko”? Čovek ogromnog igračkog iskustva, snažnog autoriteta, ali bez dana trenerskog staža. Vidić bi bio presedan, ništa slično u našoj trenerskoj praksi, jer javnosti nije poznato da je upisao trening makar on bio u kategoriji petlića. Ipak, iskustva drugih kažu da CV ne odlučuje da li će biti neko uspešan selektor. Sigurno se ni Ukrajinci nisu mnogo pitali koliko je Ševčenko naučio posao kao asistent selektora Fomenka, već su mu dali šansu da uz pomoćnika Tasotija vodi selekciju do nezvaničnog mesta najperspektivnije ekipe na kontinentu.

A možda nas u FSS iznenade i na klupu dovedu nekog od stranih trenera. U svakom slučaju sledi period velikih i značajnih odluka.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi