Boško Janković o karijeri, omiljenom golu, bivšim klubovima, trenerima: Niko draži od Valtera Zenge i Miroslava Đukića

18.10.2021

18:07

0

Bivši as Zvezde i reprezentacije Srbije otvoreno za 24sedam o svom fudbalskom putu

Boško Janković o karijeri, omiljenom golu, bivšim klubovima, trenerima: Niko draži od Valtera Zenge i Miroslava Đukića
MN Press

Dok je bio klinac, uzor mu je bio Gabrijel Batistuta. Kasnije je kao idola gledao Peđu Mijatovića i sve te majstore pokušao je dostići učeći u o fudbalu u omladinskoj školi Crvene zvezde.

Ništa nije bilo uzalud. Ni naporan rad od malih nogu, ni svakodnevno spuštanje zbog treninga sa Voždovca na Marakanu ulicom Vojvode Stepe. Vredelo je sve, jer je zaigrao za Crvenu zvezdu na velikoj sceni i o nekim golovima, poput onog PSV u kvalifikacijama za Ligu šampiona, i danas navijači pričaju. Boško Janković je imao sve, samo ne sreće sa povredama. Danas mu je Majorka postala druga kuća. 

Kako su izgledali vaši počeci u Crvenoj zvezdi?

- Pre nego što ću se preseliti sa porodicom na Voždovac, živeli smo na Banovom brdu. Prelazak u novi kraj bio je pun pogodak jer su moji roditelji radili, a doći sa "brda" na Marakanu, naročito za dete od osam godina, nije bilo baš tako jednostavno. Kada smo se preselili stadion mi je bio na tri stanice autobusom i sigurno da je to olakšalo i meni i roditeljima odlaske na treninge, jer sam mogao sam da idem. 

MN Press
 

Kakve utiske nosite iz vremena sazrevanja u omladinskoj školi? 

- Puno toga se dešavalo. Prošli smo dosta stvari od treninga na betonu, jer je bilo puno onih koji treniraju, a bila su samo dva terena. Šljaka i travnati na kojem je trenirao prvi tim. Mi mlađi smo bili na šljaci, jedno vreme smo trenirali na atletskoj stazi, trčali smo krugove oko Marakane po betonu. Svoje detinjstvo sam više proveo igrajući fudbal na betonu nego na travi. To te na kraju sve ojača i napravi od tebe nekog ko nema pravo da se žali i da mnogo bira sutra kada ode u prvi tim, nego igraj tamo gde te stave i onda ti tereni nisu alibi jer su uslovi za sve isti

Veliku ulogu u sazrevanju imao je i Toma Milićević?

- Toma je imao ozbiljnu, možda, i najveću ulogu da kontroliše te tinejdžere, koji su tad ulazili u pubertet, prolazili sve i svasta, a dosta je bilo dečaka koji su dolazili sa strane. Trebalo je to sve držati na oku. Doći u veliki grad sa 12-13 godina iz malog mesta nije lako. Meni je kao Beograđaninu bilo sve to mnogo lakše, jer sam imao uz sebe porodicu, ali tim momcima koji su dolazili iz drugih mesta sigurno nije bilo jednostavno, a Toma se svima tu našao kao otac. Bilo je teško njemu, bilo je teško svima, ali mnogi od njih su kasnije postali prvotimci Zvezde. Od Marka Perovića, koji je tad došao sa Kosova, Dragana Mrđe, koji je stigao iz Vršca, Dekija Milovanovića iz Sremske Mitrovice. Bilo je tu još onih koji su napravili karijere i moram da kažem  - svaka čast Tomi. 

Radili ste u Zvezdi sa trenerima Ljupkom Petrovićem i Valterom Zengom. Kakve utiske imate o tom vremenu?

- Saradnju sa Ljupkom Petrovićem pamtim, ali smo sarađivali jako kratko. Znam da mi je kod njega najdraži momenat bio kada sam dao gol PSV. Taj trenutak ću pamtiti ceo život. Pred krcatim stadionom na kojem je delovalo kao da će sve da eksplodira i ja kao dete od 19 godina, dajem gol koji sanjam ceo život. E, to je bilo ostvarenje sna - dati gol pred punom Marakanom - prisetio se Janković 11. avgusta 2004. godine:

- Što se tiče Valtera Zenge, moram da kažem da je on trener pored Miroslava Đukića, koji mi je najbolje “legao” u karijeri. Imao je apsolutno poverenja u mene, pored njega sam najbolje igrao, u svakom trenutku sam znao šta treba da radim na terenu. Bio sam pun samopouzdanja, on je to umeo dobro da iskoristi i imali smo uzajamno odličnu saradnju. 

MN Press
 

Pored pogotka protiv PSV, mnogi se sećaju i onog u mreži Voždovca. Koji je lepši?

- Gol protiv Voždovca je sigurno lepši jer sad kada bih krenuo da ga analiziram mnogo više je bilo fudbalskih elemenata i mnogo više lucidnosti je bilo u tom golu. Interesantniji je za gledanje. Ali mi je gol protiv PSV draži. Definitivno. Dati gol pred punim tribinama takvoj ekipi, isto je bio iz slobodnog udarca, tako da - gol PSV. To je moj favorit. 

Otišli ste u inostranstvo sa 22 godine. Rano ili na vreme?

- Ne mislim da sam rano otišao u inostranstvo, ja sam imao 22 godine, a danas deca idu i sa 16 ili 17 godina. Danas si sa 22 mator u fudbalu. Otišao sam u pravo vreme, bio je to pravi potez u tom trenutku. 

Šta danas mislite o svojim bivšim klubovima, Majorki i Palermu?

MN Press
 

- Što se tiče Majorke - prva ljuba zaborava nema. To je prvi klub u inostranstvu u koji sam otišao, posle ih je bilo još tri. Ali ne mogu nijedan klub da poredim sa Majorkom jer sam se jedino tamo u Španiji osećao kao pravi ja. Davao sam najbolje moguće rezultate, najviše sam golova dao u toj ligi, te godine najbolje sam igrao, najbolje sam se osećao. Bio sam prepun samopouzdanja. I ništa ne može da se poredi sa Majorkom. Ni Palermo, ni Đenova, ni Verona na kraju. Ni što se tiče igara, ni što se tiče života. I dan danas tamo imam stan, jedan jedini koji sam kupio u inostranstvu. U Italiji za deset godina nikad nisam razmišljao da nešto kupim, dok sam na Majorki posle šest meseci odlučio da kupim nekretninu. Osetio sam da je to moje tlo i danas se tamo vraćam, nedavno sam bio tamo i ostao dva meseca. Uvek je tako. Mnogo sam zavoleo to ostrvo i mogu da kažem da je to moja druga kuća.

Šta mislite o partijama u Đenovi?

 - Mislim da sam ipak bolji bio na Majorki, ali dugo sam bio u Đenovi, pa je i normalno da sam imao dobru igru i tamo. 

MN Press
 

Zbog povrede vas nije bilo na SP 2010 u Južnoj Africi?

- Najveći žal su mi ostavile te moje povrede, koje nisam mogao da izbegnem, 2009. i 2010. godine, dva puta ukršteni ligamenti, tako da se nisu ostvarili mnogi moji planovi koje sam imao u tom trenutku pre tih povreda, da igram u velikom klubu, da budem okosnica tog kluba. Za Mundijalom ostaje velika žal što nisam igrao tamo, ali ne može se protiv života i ne može se protiv sudbine. Ipak, posle svih tih povreda, postao sam još jači, trenirao sam vredno, od 2010. do 2017. ostao sam u Italiji u Seriji A i nije to mala stvar. Jer, mnogi batale fudbal ili se vrate tri koraka unazad, ili se vrate u našu ligu. Ja moram da kažem da sam ponosan na sebe što sam ostao, borio se, igrao i bio kapiten Đenove.

A kakav je osećaj ostao posle gola protiv Portugalije u kvalifikacijama za EP 2008. godine?

- Fenomenalan! Svaki gol za reprezentaciju, a ja ih nisam mnogo dao, imao je neku posebnu draž. Dao sam u 33 nastupa pet golova, upravo zbog tih povreda sam mnogo mečeva preskočio, skoro polovinu svoje karijere. Posle su se pojavili neki novi momci, ja sam vec ušao u neke godine i polako gubio mesto u timu, ali moram da kažem da mi je jako drag gol protiv Portugala, jos više jer je bio u dresu reprezentacije - zaključio je Boško Janković za 24sedam. 

24sedam

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi

Izvor: J. N.