Kakve je velikane iznedrio ovaj klub! Zove se po reci u Srbiji, a osnovali su ga Bugari, i to u Južnoj Americi

Dunav postoji u Evropi, ali i u Južnoj Americi. Doduše, u različitim "formatima". Na Starom kontinentu, to je druga po veličini reka, koja između ostalog protiče i kroz Srbiju. U Latinskoj Americi, tačnije Urugvaju, to je fudbalski klub za koji su igrali i Alvaro Rekoba, Edinson Kavani, Marselo Zalajeta, Dijego Forlan, Kristijan Stuani…

Ovo je priča o urugvajskom Dunavu, odnosno Danubiju, kako se izgovara na španskom.

Zbog toga ćemo morati sa se vratimo u prošli vek, tačnije u uvodne godine četvrte decenije. I to u Montevideo, prestonicu Urugvaja. Sam klub dovodi se u vezu sa bugarskim iseljenicima. Osnovala su ga braća Migel (Mihail) i Huan (Ivan) Lazarof (Lazarov), ali priča seže još dalje u prošlost, i to u Bugarskoj. Majka pomenute braće, Marija Minčef-Lazarof (Minčev-Lazarov), bila je veoma važna za kasnije događaje.

 

 

Krenuli u Argentinu, ostali u Urugvaju

Tokom Prvog svetskog rata, Marija je ostala sama sa troje dece, pošto je njen muž Georgi (kasnije Horhe) nestao. Nije se sa sigurnošću znalo da li je poginuo, ali s obzirom na ratna vremena, pomirili su se sa najgorim scenariom. Marija se sa decom vratila kod oca, ali se suprug kasnije ipak pojavio. Bio je živ, rat se završio, pa je kompletna porodica odlučila da ode u Argentinu, tačnije u Buenos Ajres. Na putu ka Argentini, nakratko su se iskrcali u Montevideu. Tu je Horhe video šansu da se oslobodi tazbine, odnosno njihovog uticaja, pa je uspeo da izmoli suprugu da sa decom ipak ostanu u Montevideu. Ostatak porodice (Minčevi) nastavio je put ka prvobitnom odredištu, dok su Lazarovi ostali u prestonici Urugvaja.

Igrom slučaja, kupio je dobitni loz i osvojio novac, što je bilo dovoljno da kupi kuću i nešto zemlje. Kako "nisu mogli" da se zovu Mihail i Ivan, dobili su nova imena, usklađena sa španskim jezikom. I prezime je malo korigovano - iz Lazarov u Lazarof. Kasnije su dobili još jedno dete, ćerku Penku, ali je onda Horhe preminuo, a Marija ostala sama sa četvoro dece (Migel, Huan, Apostol i Penka). Kako su pričali njeni potomci, imala je bračnih ponuda kao udovica, ali je ipak odlučila da ostane sama sa decom. Kako bi ih izdržavala, otvorila je krojačku radnju, i to je bio izvor prihoda.

Zbog svega što je uradila za klub, od 2017. godine stadion "Danubija", napravljen 1957. godine, zove se baš po Mariji Lazarof. Postojećem nazivu "Hardines del Hipodromo" (po kraju u kojem se nalazi stadion) dodato je njeno ime, pa je sada pun naziv "Hardines del Hipodromo Marija Minčef de Lazarof". To je ujedno i prvi fudbalski stadion u Urugvaju koji je dobio ime po jednoj ženi.

 

 

Postojala su još dva predloga. Da se nazove po legendarnom predsedniku Hugu Fornu, koji je vodio klub čak 19 godina, od 1942. do 1961. godine, ili samo Lazarof, po porodici. Ipak, članovi kluba (socijosi) izglasali su ime majke osnivača.

Vratimo se priči o samom klubu. Za njegovo osnivanje, zasluge su imala i druga braća, Alvaro i Armando Olivera. Fudbal je u to vreme u Urugvaju bio veoma popularan, pre svega zbog uspeha na međunarodnoj sceni. Bili su olimpijski prvaci na Igrama 1924. godine u Francuskoj i četiri godine kasnije u Holandiji i Švajcarskoj. Zatim su 1930. godine postali i prvaci sveta na premijernom Mundijalu, održanom baš u njihovoj zemlji. U polufinalu su tada pobedilli Kraljevinu Jugoslaviju, sa 6:1.

Kao i svaki početak, i taj je bio težak, a u glavnoj ulozi bila su deca iz škole "Republika Nikaragva", kao i porodica Lazarof, pošto su oni u suštini osnovali klub. I sastanci kluba su organizovani u njihovoj kući.

Kada su konačno sakupili ekipu od 11 školaraca (od 12 do 15 godina), koja je mogla da igra protiv drugih ekipa, pojavio se problem sa dresovima. Nisu mogli da priušte opremu kao drugi timovi, pa su morali da se snalaze. Nabavili su po belu majicu, a Marija je izvezla crni detalj u predelu srca. U prvoj utakmici izgubili su 1:0, pa su onda napravili kraću pauzu. Ali želja da naprave klub je i dalje postojala. Nekoliko meseci kasnije su se vratili, ne odustajući od prvobitnog plana.

Trebalo je da se zove Marica, ali...

Za zvaničan datum osnivanja kluba uzima se 1. mart 1932. godine (kada je počinjala školska godina), a priča o dresovima i imenu je veoma zanimljiva.

Prvi predlog za ime bio je Marica, po reci koja je majku braće Lazarof, Mariju, podsećala na domovinu, Bugarsku. Ipak, ovaj predlog je odbačen, pošto je ime za klub bilo "suviše žensko". Nađen je kompromis, pa su se opredelili za Dunav, koji takođe protiče kroz Bugarsku.

- Majko, kako ćemo da nazovemo klub? Već postoji jedan koji se zove Tigre.

- Zvaćemo ga Marica, to je reka u Bugarskoj.

- Ne, majko. To je žensko ime.

- Onda neka bude Dunav, to je druga reka koja protiče kroz našu zemlju.

Ovako je navodno tekao razgovor koji je odredio kako će se klub zvati.

Ponovo se postavilo pitanje dresova, pa se našlo prinudno rešenje. Organizovana je lutrija, a stariji brat Alvara i Armanda Olivere, Alsides, kupio je deset lozova, a njegov uslov je bio da dresovi budu crno-beli sa vertikalnim prugama. Takve dresove je imala ekipa Montevideo Vonderers, poslednji (amaterski) šampion Urugvaja. Onda su nastavili da igraju po poljanama Montevidea, protiv vršnjačkih ekipa. Zatim je 1933. godine usledila prva pobeda (2:0) nad tada moćnijim Union sports skverom.

Priča o dresovima, bilo je i baksuznih

Izgled dresova je konačno definisan 1936. godine. Boje su ostale iste, ali je pruga bila dijagonalna, po ugledu na argentinsku River Platu. Po toj pruzi ("Franha") dobili su i jedan od nadimaka, "Los Franheados".

- Odlučili smo da zadržimo boje. Beli dresovi, ali umesto crvene pruge kao što ima River, neka ostane bela - kazao je svojevremeno Huan.

Inače, 2019. godine je u čast osnivača bugarskog porekla izbačena treća garnitura. Uz postojeću belo-crnu i crno-belu, plasirana je ona u bojama bugarske zastave, crvena, bela i zelena.

 

 

Isto tako, vredna spominjanja je i zelena garnitura, sa sitnijim belim detaljima. Ona je uvedena u sezoni 2005/06, kako bi se izbegli problemi u duelima sa ekipama koje imaju iste ili slične matične boje, kao što su Miramar ili Vonderers. Ali kasnije se od toga odustalo, pošto su stalno gubili od pomenutih timova. Kao "baksuzni", ti dresovi se više nisu koristili.

Bilo je i titula...

Klub je postao član Fudbalskog saveza Urugvaja 1941. godine, a članovi elitnog ranga je postao šest godina kasnije. Do danas su osvojili četiri šampionske titule (1988, 2004, 2007 i 2014), ali su i ispadali u niže rangove. Međutim, pamti se da su učestvovali i u Kopa Libertadores i Kopa Sudamerikana. Stigli su čak i do polufinala Kopa Libertadores, 1989. godine.

I kao što smo pomenuli na početku, Rekoba, Kavani, Zalajeta i Stuani su prve fudbalske korake u mlađim kategorijama napravili upravo u ovom klubu, a zatim postali i deo seniorskog tima. Forlan je imao malo drugačiji put, pošto je u juniorskoj karijeri prošao kroz čak tri kluba, Penjarol, Danubio i Independijente, u kojem je i počeo seniorsku karijeru.

 

 

Naravno, ovo su samo neka od imena kojima se ponose u Danubiju, ali onda treba pomenuti i Karlosa Romera i Huana Burguenja, koji su bili deo generacije koja je na Mondijalu u Brazilu 1950. godine osvojila svoju drugu, ujedno i njihovu poslednju svetsku titulu. U legendarnom finalu, na "Marakani" su pobedili Brazilce sa 2:1.

BONUS VIDEO:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi