Dejan Lekić za 24sedam: Dam dva gola Barsi, a stižu pozivi - "što nam sruši tiket"

U 35. godini bivši centarfor Crvene zvezde i brojnih španskih klubova Dejan Lekić, ne pomišlja da digne ruke od aktivnog igranja.

Trenutno nastupa za trećeligaša Las Rozas iz Madrida, malo u inat svojoj krštenici, malo iz razloga da ga ćerka i sin zapamte kao aktivnog fudbalera, a ponajviše što nijednog trenutka nije prestao da uživa u treninzima i utakmicama za bodove. Još mu se ne zatvara ta stranica života, iako već odmerava trenersku klupu planirajući da jednog dana ona postane njegova glavna spona sa igrom i takmičenje.

Za 24sedam, skromni momak iz Kraljeva, priča o svom fudbalskom putu od treće, Srpske lige Beograd do Primere preko nezaboravne sezone na “Marakani” u dresu Crvene zvezde.

– Igram trenutno za jedan trećeligaški klub, Segunda B, kako to ovde u Španiji kažu. Živim u Madridu, klub je mali, rekao bih porodičan, a ambicije su nam bile da ne ispadnemo iz ovog ranga. Sada bismo možda želeli i nešto više, mada je zbog sistema takmičenja veoma teško da očekuješ prolaz u Segundu. Najvažnije je da sam ovde sa porodicom, deca su mi ovde u školi, i da još radim ono što volim i što mi prija. Dokle ću, ne znam. Osećam se trenutno tako da kraj igračke karijere još ne vidim – priča za 24sedam Dejan Lekić.

Šta sledi posle povlačenja sa terena?

– Najverovatnije ostajem na njemu u nekoj drugoj ulozi. Ne mogu sad nešto napamet da pričam, ali planiram da učim, uzmem sve te trenerske licence koje su mi potrebne, pa da polako krenem da pratim fudbal iz tog trenerskog ugla. Mnogo toga sam prošao i video, ne znam gde će mi se ukazati prilika da počnem, ali ja sam oduvek bio otvoren za sve pametne predloge. Uvek sam više voleo da radim i treniram, nego da sedim kući i čekam nešto. Možda krenem od treniranja dece, ko zna.

Da li ste iz razloga da igrate svojevremeno prihvatili ponudu iz Indije?

– Sjajno iskustvo! Pozvao me je tada moj bivši saigrač iz Ejbara Borha Fernandez i pitao da li bih zaigrao s njim u Indiji. Nisam u tom trenutku imao klub, pa sam mu, naravno, pozitivno odgovorio, jer učinilo mi se zanimljivo da probam još nešto tako čudno. Tada je indijsko prvenstvo trajalo tri meseca, sada je pola godine i planiraju da naprave pravo profesionalno takmičenje kao u Evropi. Što se tiče života tamo, Indija je prelepa zemlja, jakih kontrasta. Od ekstremno bogatih ljudi, do teškog siromaštva kakvo mi ne možemo ni da zamislimo u svojim glavama. U tolikoj zemlji sa preko milijardu stanovnika, baš je veliki broj onih koji žive na ivici. Oni su u suštini ljubazan i dobar narod, ali ih očigledno ta muka tera i na opasne stvari da bi preživeli, pa kad odete tamo život se uglavnom vodi u hotelu. Možda završite i u nekom šoping molu, da prošetate malo, ali ako ste na ulici, u nekim krajevima grada, izlažete se raznim opasnostima. Sve vam to u klubu jasno kažu kad dođete i toga se pridržavate. U fudbalu se vide da su tek u nekom razdoblju stvaranja. Pre su igrali Anelka, Roberto Karlos, Mutu, Del Pjero, dovode i sada dosta dobre igrače i trenere, pa treba pričekati i videti kako će se dalje razvijati. Meni je bilo lepo, pa ne bih imao ništa protiv da mi se ponovi to iskustvo.

Kako vam sa ove distance izgleda vaša sezona u Crvenoj zvezdi?

– Neverovatan doživljaj, za ceo život. Stigneš iz Zemuna, Srpska liga grupa Beograd, treći rang, i dobiješ priliku da igraš za Zvezdu. Ostaću zauvek zahvalan upravi koja je stala iza mene, treneru Vladimiru Petroviću Pižonu i mojim saigračima, jer da nisam osetio njihovu pomoć i podršku, ko zna šta bi sa mnom bilo i gde bih završio.

Zar vi niste dokaz da kvalitetan igrač uvek dobije šansu?

– Nijanse nekad odluče, sitan detalj ili malo sreće i onda izađe na videlo i kvalitet. Ja sam dosta kasno došao u Zvezdu. Sa 24-25 godina, iz Zemuna gde sam bio najbolji strelac treće lige. I tad stižem na “Marakanu”, nije mi bilo lako, a i ekipi nije baš išlo sve od ruke. Ostali smo navijačima u sećanju kao jedna od najlošijih generacija, po izgubljenoj tituli, ali stvarno smo se borili i davali sve od sebe. Dogodio nam se onaj poraz od Metalca u Kragujevcu, pa poraz od Javora na praznoj “Marakani” zbog neke kazne i tako ostanemo bez trofeja. Šteta, stvarno, za one momke koji su u teško vreme za klub, na srce izneli sezonu i bili blizu titule. Ona Zvezda u kojoj sam ja igrao i ovo sad kako se radi na “Marakani”, pa to se ne može porediti. Kao da nije reč o istom klubu.

Utakmica sa Dinamom Tbilisijem još se prepričava među navijačima Crvene zvezde?

– Ona mi dođe kao lična karta. U Srbiji me pamte po njoj, a u Španiji se ne zaboravlja kako sam dao dva gola Barseloni dok sam igrao za Osasunu. I danas se naježim kada se setim, prvo dajem autogol, pa onda het-trik za prolaz. Nije Dinamo bio strašna ekipa, ali za tadašnju situaciju u klubu je bilo važno da se taj meč dobije i prođe dalje. Uspeli smo zahvaljujući navijačima, jer nisu odustajali od nas ni posle mog autogola. Neverovatna priča i poseban doživljaj za jednog momka koji je nekoliko meseci pre toga igrao u Srpskoj ligi.

Posle Zvezde, suprotno svim očekivanjima, dolazite u Španiju koja je u to vreme bila zatvoreno tržište za srpske igrače?

– Pa da, izgledalo je čudo da od utakmica protiv Jagnjila dođem u situaciju da igram protiv Mesija, sve to za godinu dana. Drago mi je da je taj transfer pomogao Zvezdi, jer toliko sam ja sa moje strane mogao da se odužim klubu za šansu da budem deo istorije makar jednu sezonu. Došao sam u Španiju i naravno da me je dočekalo blago nepoverenje, jer srpski fudbaleri nisu bili toliko traženi iako su Savo Milošević, Darko Kovačević, Milinko Pantić, Peđa Mijatović i mnogi drugi decenijama podizali kvalitet španske lige. Nisam siguran, ali mislim da su u ono vreme samo Obradović u Saragosi i Dragutinović u Sevilji bili naši igrači u Primeru. Sad, kad vidiš koliko ih je i u Segundi, pa ima ih koliko hoćeš, ali onda nije bilo tako. Zato je prilika bilo malo, uglavnom klupa, dok nisam u toj prvoj sezoni protiv Sevilje ušao na pet minuta i dao gol za pobedu i opstanak u ligi.

Verovatno su i u Realu isto to očekivali od Luke Jovića, da ulazi na po dva minuta i postiže golove?

– Šta su ovde radili sa tim dečkom, pa to stvarno nije imalo smisla. Bez prave šanse, toliki pritisak da postiže golove, a nema ga na terenu. Da li je za to zaslužan Zidan ili neko drugi, više nije ni važno, jer Luka svima sada pokazuje koliko je vredan. Baš sam srećan što mu je odmah krenulo tamo gde ga ljudi razumeju i vole.

Kako je vama bilo u Osasuni?

– Gde god da sam igrao bilo mi je stvarno uživanje, a Osasuna je poseban klub, Pamplona prelep grad, gde je i mojoj porodici bilo super. Navijači su, takođe, fenomenalni, vole klub i igrače, čim dođeš postaješ svima prepoznatljiv. Tu shvatiš koliko je fudbal bitan Špancima, naučiš kakve su ti obaveze, a one nisu vezane samo za teren. Moraš da znaš kako da se ponašaš kada te zaustave za autogram, fotografisanje. .. Jedna drugačija kultura u kojoj osećaš poštovanje od svakoga i takav odnos se očekuje od igrača prema okruženju. Njih klub vaspitava tim vrednostima od malih nogu i zato ti ne možeš da osetiš kod njih neku nadobudnost ili da vidiš da odbijaju navijača koji im traži slikanje. Ispričaću vam detalj iz meča sa Barselonom. Bio neki korner za nas, čuvao me je Pujol. U jednom trenutku sam uspeo da mu se sakrijem u gužvi, pa da iznenada iskočim ispred njega očekujući da ću tako pre doći do lopte. Izgleda da sam ga stvarno iznenadio, jer u trenutku kada sam ja izleteo u prostor ispred njega, on je pljunuo u tom pravcu i pljuvačka je završila na mom šorcu. Ej, kad je on to video… Dođe prvi prekid i sagne se da me briše, pa mi se izvinjava, pa moli da razumem kako je sve bilo slučajno. Trči čovek i vidiš da mu neprijatno, oće iz svoje kože da iskoči, a ja ga smirujem i govorim da razumem slučajnost. Eto, takvi su vam svi ti veliki igrači kao Pujol, a ako nisi spreman da pokazuješ poštovanje saigračima, treneru, klubu, protivniku, navijačima, ma, neće biti, nestaćeš za čas posla.

Baš mi je lepa kolekcija dresova

Kakva vam je kolekcija dresova?

– Lepa, imam ih dosta. Od najdražih, tu su onaj od Obradovića iz Saragose i Dragutinovića iz Sevilje. Od španskih majstora imam Pikeov i Pujolov, a meni je najdraži Valeronov iz La Korunje. To je bio veliki igrač u ono vreme.

Kakav je osećaj kad protiv Pujola date dva gola?

– Igra se 25. minut kod nas u Pamploni a ja onoj Barsi već dao dva komada. Trčim i mislim se “čoveče, šta ćeš da radiš ostalih sat vremena, kad si već dva komada spakovao” (smeh). Na stadionu haos, čini ti se da sve gori. Dao sam im gol i u prvoj sezoni u Kupu kada smo ispali, ali ovo je bilo nešto značajnije, jer igraš za bodove protiv aktuelnog šampiona Evrope. Na klupi Gvardiola, desno Dani Alveš, levo Abidal, pozadi Pujol i Pike, unutra Buskets, Ćavi, Maskerano, napred Mesi, kasnije je ušao i Inijesta. Ta Barsa je bila još strah i trepet u Evropi, ali mi ih dobijemo. Onda počnu pozivi iz Srbije “brate, upropastio si mi tiket”, jedan izgubio ovoliko, drugi onoliko. Svi se kladili protiv Osasune i mene (smeh).

Pogledate li ponekad tu utakmicu?

– Samo dok sin gleda, pa onda malo pored njega. Prati fudbal, zna za sve ove majstore, pa dete voli da vidi kako mu je tata jednom pobedio Mesija. Pogledamo nekad i onaj meč sa Dinamom Tbilisijem.

Da li vam je žao što nije bilo više takvih utakmica i u reprezentaciji?

– Ne mogu da žalim, jer moram biti realan. Kasno sam ušao u svet vrhunskog fudbala, pozvao me je prvo pokojni Radomir Antić dok sam bio u Zvezdi. Ne znam, valjda sam mu se dopao, mada ima i onih priča da je želeo da promoviše par nas iz domaće lige pa je izbor pao na mene i Raću Petrovića. Voleo je da ima visoke momke u timu, a ja i Raća smo se uklopili u tu sliku. Dobio sam šansu da radim sa najboljim igračima koje je moja zemlja imala i ja moram biti srećan zbog toga. Kasnije je Pižon došao za selektora, ali tada nisam igrao u Osasuni, dok su Pantelić, Žigić i Mrđa bili stvarno u boljoj formi i ne mogu reći reč zamerke za njegov izbor napadača.

Pročitajte još

Strahinja Pavlović za 24sedam: Jednog dana biću nekom klincu ono što je Jovetić bio meni

Kako je Panta učio i skupljao golmane po Srbiji: Ja vičem “šutiraj, Vanja”, a on meni “ne smem treneru, otkinuću vam ruku”

Čovek koji je doveo Segunda Kastilja za 24sedam: Evo zašto su saplitani Latinoamerikanci u Crvenoj zvezdi

Sa Raćom ćete kasnije biti u Genčlerbirligiju?

– Da, dočekao nas je Duško Tošić, koji je već igrao tamo. Iako mi nije Turska baš nešto legla, ostalo je to prijateljstvo do danas, pa se često čujemo.

Kakvi su vam utisci o rezultatima reprezentacije?

– Ne znam, nešto nam fali. Reprezentacija je u mom srcu, ništa se ne da uporediti sa tim osećajem kao kad stigne poziv da igraš za svoju zemlju. Mi imamo toliko dobrih igrača i nikako sve ove godine da pronađemo pravu hemiju kao Hrvati. Duša me boli što to moram reći, ali tako je. Nadam se da će novi selektor napraviti pravu ekipu i atmosferu, jer ako ništa drugo, mislim da imamo bar taj kvalitet da idemo na svako veliko takmičenje – završio je priču Dejan Lekić.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi