Miljko Živojinović ekskluzivno za 24sedam: Kako je to biti sin Valtera, Macole, Šugera, majora Đurića

Kada se rodio, otac mu je bio na Kozari, snimao je istoimeni partizanski film sa Veljkom Bulajićem. Kada je pošao u školu, tata je već bio u ratnoj drami Žike Mitrovića – ‘’Brat doktora Homera’’. A kada je postao punoletan, njegov roditelj bio je visoko u ‘’Partizanskoj eskadrili’’, gde su mu društvo pravili Ljubiša Samardžić i Bekim Fehmiju.

Dok je odrastao, njegov otac, Velimir Bata Živojinović,  je ratovao i kao Valter, u Sarajevu, i na Neretvi i na Sutjesci. I bio jedan od najpopularnijih glumaca na našim prostorima, kasnije i u najmnogoljudnijoj zemlji sveta na Dalekom istoku.

Nije lako biti sin takvog oca, ali Miljko Živojinović nije mogao da bira.

– Filmski svet nam je od malih nogu bio blizak, čak i neophodan. Često smo sa ocem sestra i ja išli na snimanja, a u našu kuću su stalno dolazili glumci, očeve kolege čije priče su doprinele našem još većem uživanju u divnom svetu mašte i umetnosti.

Moj otac je bio lakonski mudar. Umeo je da sa nekoliko reči objasni suštinu, za šta bi nekome trebali sati. Do kraja života pamtiću nekoliko razgovora sa ocem, kada mi je bilo najvažnije, kada sam sazrevao kao čovek. Učio nas je kako da pronađemo odgovor u nama samima. Ovako o svom ocu danas, za naš portal, govori Miljko Živojinović.

– Od rane mladosti me je tretirao kao ravnopravnog, čije mišljenje se uvažava i poštuje. Trudio se da odluke vezane za moju budućnost budu samo moje, nikako nametnute sa njegove ili majčine strane. Nama kao deci je upravo to dalo potrebno samopouzdanje, neophodno za svet odraslih.

I pored planetarne popularnosti Breda Pita i Džordža Klunija, Velimir Bata Živojinović je ubedljivo i dalje najpopularniji glumac na planeti, jer za njega zna više od milijardu stanovnika Kine. Status i popularnost koju tamo ima je teško zamisliti. Međutim, malo se zna koliko je on i danas cenjen i poštovan u zemljama Sovjetskog Saveza, pre svega u Rusiji, Ukrajini i Belorusiji. Tokom jednog filmskog festivala u Moskvi 1981. godine, kada je bio član žirija, nismo mogli ulicom da hodamo od brojnih obožavatelja koji su mu tražili autogram. Slično je i u drugim zemljama istočne Evrope u kojima su se prikazivali jugoslovenski filmovi, kao što su Poljska, Češka, Slovačka, Bugarska i druge.

Dok je tata bio heroj za ceo svet, u kući je vladala mama.

– Zahvaljujući našoj majci Luli, otac je u našim dušama i u našoj svesti konstantno bio prisutan. Ona je tačno znala kako da pozicionira njegov očinski lik kod nas, pre svega kao podršku i snagu, ali i kao upozorenje gde su granice u našem dečjem svetu. Zapravo mi nismo ni imali utisak da je on toliko odsutan. Kao i svakom detetu, i nama je sve to bilo prirodno i normalno. Mama je kod kuće, brine o kući i deci, dok otac radi.

Majka je bila najjači stub oko koga su se svi okupljali i za koji su se čvrsto držali.

– Naši roditelji su se celog života jako voleli, te smo imali privilegiju da odrastamo i živimo u porodici punoj ljubavi. Majka se, kao i mi deca, radovala svakoj njegovoj novoj ulozi, nagradi i uspehu. Bez nje, veliko je pitanje koje bi visine otac dosegao – iskren je Miljko.

A dostigao je najveće visine koje se u poslu glumca mogu dosegnuti. Bata je jedini glumac na svetu koji je u četiri uzastopne godine odigrao glavne uloge u tri filma, koji su bili nominovani za američki Oskar. Film „Tri“(1965), „Skupljači perja“(1966) i „Bitka na Neretvi“(1968). To je činjenica koju će teško neko nadmašiti.

– Meni lično su imponovale njegove karakterne uloge, za koje sam znao da će ostati reper za buduće generacije glumaca. Kada sam bio dečak obožavao sam filmove u kojima je glumio junake, kao što su „Valter brani Sarajevo“, „Sutjeska“ ili „Diverzanti“.

Znao je Bata u mnogim intervjuima da kaže da je proživeo nekoliko života zahvaljujući glumi, svim likovima koje je tumačio, fantastičnim ljudima koji su prošli kroz njegov život, ali i popularnosti koju je doživeo. A stigao je i da pomaže ljudima, ali mu skromnost nije dozvolila da o tome govori.

– Mi smo tako vaspitavani generacijama. Ako možeš pomozi bližnjem svom. Celog života sam saznavao od drugih ljudi da im je moj otac pomogao kada im je bilo najteže, i to me je ispunjavalo neizmernim ponosom. Kada bi mu se neko zahvaljivao i pitao kako da mu se oduži, govorio bi, pomozi i ti nekome ako budeš u prilici.

Miljko nam dalje otkriva da je njegovom ocu važnije od svake uloge ili nagrade bilo da ostane prisan sa svojim zemljacima i prijateljima. Kada god mu je posao dozvoljavao, jurio je u Koraćicu, gde se jedino osećao kao svoj na svome.

– Koraćica je naš koren, naše stablo i izvor kome se uvek iznova vraćamo, generacijama već. Ljudi, priroda, način života na selu je ono što je njemu bilo blisko i suštinski važno.

U Beogradu, ali i u regionu, ostali su simboli koji podsećaju na život i rad velikog Bate Živojinovića. Već tri godine u Mladenovcu se održava festival ” Valter”posvećen Bati Živojinoviću. U Sarajevu je otvoren muzej “Valter brani Sarajevo”, a preko puta Beogradskog dramskog pozorišta, nekadašnja Bojanska ulica u kojoj je živela Lula Živojinović, Batina supruga, dobila je ime Velimir Bata Živojinović, koji još uvek nema spomenik u Srbiji.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi