Matić nikad otvorenije o odrastanju! Selidbu iz mirnog Drvara po ovome će zauvek pamtiti: Kakva je to tuga bila

Uprkos ratnim godinama za koje i sam može reći kako zaista nikome ništa dobro nisu donele, pevač Saša Matić dan-danas bi se, makar na trenutak, vratio u rodni Drvar, gde je svakako imao lepo detinjstvo. Otvorivši dušu u emisiji „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović" koja se prikazuje na televiziji „Blic", otkrio je kako još uvek dobro pamti tugu koju je osetio kada se kao dečak (7) sa porodicom preselio za Beograd pa nije baš sam smeo napolje, kao ranije.

Inače, Saša i njegov brat Dejan bili su prevremeno rođene bebe zbog čega su brzo morali iz bolnice koja se nalazila u Bihaću da budu prebačeni u bolnicu u Zagrebu u kojoj su bili u inkubatoru, zbog čega je već u prvim danima života došlo do oštećenja vida.

- Vrlo malo pričam o tome, ne malo zato što ja bežim od toga ili ne volim da pričam, nego znate kako ljudi to shvataju svakojako. Ispašće da ja kukam nad svojom sudbinom ili sebe sažaljevam, a to uopšte nije tako. Ja ovaj život ne bih dao ni za šta na svetu. Kada bih mogao da uplatim negde da živim 200 godina, ovim tempom i intezitetom, to bih uradio. Ja sam imao najlepše detinjstvo. I brat i ja. Mi smo živeli u Drvaru od '78. godine kad smo se rodili do '85. godine, onda polazimo u prvi razred u školi u Zemunu i u muzičku školu, tako da mi silom prilika prelazimo u Beograd zbog školovanja, a i zato što je otac inače iz Beograda, mama je iz Drvara - počeo je Saša, pa nastavio:

„Mi smo u Drvaru svuda išli sami!"

- Pre toga mi smo imali toliko bezbrižno detinjstvo, toliko smo bili omiljeni i voljeni u tom malom gradiću. Mi smo znali i gde je prodavnica, gde je komšiluk... Mi smo išli sami. Izađemo ujutru u devet i nas nema do naveče, do devet, deset sati. Kada smo prešli u Beograd, pa to je bio praznik kada odlazimo u Drvar, za našu rodbinu, za naše drugove to je bilo: „Sutra dolaze Matići!".

Još od malih nogu, Saša je pokazivao talenat za muziku tražeći ocu da mu pušta jednu pesmu Olivera Dragojevića.

- „Tata puti Nadalinu", meni je to bilo super, pogotovo kada Boris Dvornik govori esej. Kad dođu gosti, otac mi kaže: „Ajde da čujem Nadalinu", ja počnem, to je bila mala predstava. Druga pesma koju smo voleli brat i ja je „Druže Tito mi ti se kunemo", Dejan i ja smo to pevali i nama je bilo interesantno kako smo uklapali glasove. Ljudi koji su odlazili kod nas i koji su poznavali muziku govorili su roditeljima: „Ljudi, nemojte da se šalite, dajte ih u muzičku".

Od svoje druge godine Saša je imao harmoniku, a od četvrte i onu malo ozbiljniju.

- Sa četiri godine sam dobio prvu harmoniku od oca. Od bake sam dobio kada sam imao dve godine, to je neka harmoničica, mala je bila 14 basova sećam se da je imala. Ja sam prvo počeo na toj harmonici da sviram, ali ona nije imala ni dve oktave, i sećam se, tetka moja je radila u knjižari i tada su u tamo povremeno dolazile kasete, muzički instrumenti... I, dolazi otac jedno jutro i kaže: „Dođi ovamo". On je već raspakovao harmoniku, bila je na stolici, nije bila ni mala 80 basova, već ozbiljnija harmonika i on meni veže kaiševe pozadi jer ne mogu ja da držim harmoniku i fiksira na stolicu. Ja sam samo rekao: „Harmonika", ma kakva igračka, tad su bili popularni automobilčići, al meni ništa to: „Jao, Zorane, pa ti si najbolji tata na svetu" - seća se on i dodaje:

- Onda sam počeo da sviram, da vežbam, bukvalno sam, samouk, nije tada bilo u Drvaru nikoga da mi pokaže, čak je moj ujak bio profesor u mizčkoj školi, ali on je svirao klavir, nije bilo ozbiljnog harmonikaša. Na kraju su oni shvatili da meni nije ni trebalo jer sam ja sve što čujem na radiju, na televiziji, ja to odsviram što kažu na keca, na prvu. Harmonika je moja prva ljubav, posle je to bio klavir. Ali volim da se setim i da zasviram harmoniku.

Saša Matić, ATAImages/ Antonio Ahel

Braća Matić uživali su kao dečaci. Roditelji su im mnogo šta pružili, ali ih i mnogo čemu naučili.

„Kod nas nije bilo - on to ne može!"

- Pa to je moralo biti, veoma su odgovorni i otac i majka, jer kod nas ništa nije bilo: „E on to ne može, može bre, što ne može". Ja znam kad Zoran, ćale kaže: „Ajde da složimo taj džemper, majicu, ne valja, ponovo". Iz deset puta natera nas da mi to složimo, tu nije bilo pogovora. I otac i majka su to radili. Kod nas nikad nije bilo na primer ručamo i: „E mama daj mi vodu", ustaneš uzmeš brate mili - priča pevač, pa se ponovo osvrće na porodičnu selidbu.

- E, to je jedini period mog života kada sam ja bio malo više tužan da ne kažem nesrećan. Ja sam došao u Beograd i tu sam, evo danas moj brat živi u Beču sa familijom, karijera mu funkcioniše odavde ali oni žive tamo. Ja nemam ništa protiv što su oni tamo, ja volim da prođem da upoznam i da doživim zemlje, proputovao sam pola sveta, ali samo vi meni dajte da se ja vratim u moju lepu Srbiju u moj lepi Beograd - ističe Saša koji je svojevremeno mislio da će se na Beograd teško privići.

- Kada smo došli u Beograd došli smo na Karaburmu, to je sve za nas bilo drugačije, velike ulice, sve široko i u jednom momentu kažem ja: „Mama je l' mogu napolje", kaže ona: „Ne možeš sine sam", jao kako to ja ne mogu napolje, a do juče maltene niste znali ni gde sam ni kud sam i sad odjednom ja ne mogu napolje. To je bilo, dajte vraćajte me u moj Drvar. Živeo sam za te dane kada je raspust i kada su praznici, jer mi smo za sve te praznike odlazili u Drvar. Ako počne škola, mi okrnjimo bar još sedam dana da ostanemo u Drvaru i profesori su se bunili, naročito profesorka klavira: „Kakav je to način, škola nije počla 7. semptembra nego prvog", ali nekako su nam gledali kroz prste, ali nisam voleo kada profesorka klavira kaže: „Znate šta Zorane i Dragice, njima raspust počne 21. juna, lepo je što vi odete u taj Drvar vaš, ali oni mogu da budu u Drvaru mesec dana, a da ostalo vreme dođu u Beograd i provedu ga za klavirom", jao ne samo to, nikada mi to nismo poštovali - iskren je bio on.

Saša Matić, Mateja Stanisavljević/ATAImages

Tokom emisije Saša se vratio na priču o dolasku u prestonicu Srbije, te objasnio zašto je tada sve bio baš toliko tužan. Sa svojima je čak i u vreme borbenih dejstava gde su bili vojnici odlazili u voljeni gradić u kom su proveli najlepše i najbezbrižnije godine.

- Mi krenemo, '93. godina i, negde kod Brčkog zaustave nas na nekom punktu i kažu: „Kuda ste vi krenuli", kaže ćale: „Idemo u Drvar, imamo kuću tamo", a on mu kaže: „Dobro Matiću je l' vi znate kakve se borbe vode ovde, i vi ste krenuli sa dvoje dece u Drvar, ne znam šta da vam kažem. Nemojte stajati nigde, samo gas i idite na svoju odgrovornost, a pošto ima puno snajperista, preporučljivo je da deca legnu". Mi ne hajemo za to, samo da odemo u Drvar... Kažem vam, opet ja smatram da sam imao najlepše detinjstvo, bez obzira što su posle bile te neke ratne godine koje nikome nisu donele dobro, pa i sankcije, ja bih se sutra vratio bar malo u to neko vreme - zaključio je.

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi