Pola godine od smrti Marine Tucaković: Laća u potresnoj ispovesti priznao koju naredbu majke i danas nikako da izvrši

19.03.2022

16:14

0

Čuvena hitmejkerka preminula je 19. septembra 2021, posle teške bolesti s kojom se dugo borila, u Beogradu

Pola godine od smrti Marine Tucaković: Laća u potresnoj ispovesti priznao koju naredbu majke i danas nikako da izvrši
ATAImages/M. M.

Tekstopisac Marina Tucaković preminula je pre tačno šest meseci, 19. septembra 2021. godine. Posle duge i teške bolesti, ispraćena je na večni počinak na Novom groblju u Beogradu, a njeni najbliži i danas se teško nose s time što je više nema.

Sin Milan Radulović Laća oglasio se ovim povodom pa u velikoj ispovesti otkrio koju naredbu poznate majke i dan-danas nije izvršio, pišu „Novosti". On je, između ostalog i naglasio kako se nada da ljudi još nisu spremni da je „prvim jutrom zaborave", kao i da će dati sve od sebe da sećanja na nju nikad i ne izblede.

- Omiljene dve mamine knjige bile su „Čarobni breg" Tomasa Mana i Šolohovljev „Tihi Don". Njena naredba je bila da obe moram da pročitam. Do dan-danas tu naredbu nisam izvršio. Prvu sam načeo samo kao jako mali, ali težina knjige i ustajali miris hartije, posleratno ćirilično izdanje koje sam nasledio od dede, maminog oca, fizički su me odbijali da je dovršim. Mama je nerado prešla preko toga i više mi Mana nije ni spominjala.

Milan Laća Radulović Printscreen/Youtube/Tvrda prica
 

- Godinama sam u svojoj glavi kreirao nove radnje, stvarao priče samo za sebe koje veze nisu imale s Manovim likovima iz knjige, koje sam znao samo po imenima i mestu radnje čije su središte bili, a sve po usmenom predanju moje majke koja je za njih bila romantično vezana i koja je pokušala tu vezu da prenese na svog sina.

- Iz osećaja krivice obećao sam da ću zato Šolohova pročitati, iako sam taj trenutak odlagao uz obrazloženje kako „ne volim Ruse". Dva toma ovog ruskog remek-dela i dalje stoje na komodi gde ih je ostavio pre nekoliko godina jedan moj prijatelj, staro ćirilično izdanje uzeto iz njegove porodične biblioteke, skupljaju prašinu i čekaju da skupim hrabrost za prvu stranicu. A ja zaista ne volim rusku književnost.

- U čekaonici Instituta za onkologiju, u kom sam proveo pet polubesanih noći spavajući na podu pored majčinog kreveta, pio sam kafu s automata, vodenu i bljutavu, na koju smo se i mama i ja toliko navikli da smo kupili maltene isti aparat za kuću.

Milan Laća Radulović ATAImages/ Antonio Ahel
 

- U šakama sam držao roman jednog uljeza, ruskog, koji se ušunjao u moj život igrom slučaja, političkog disidenta čija je veza s mojom majkom mnogo očiglednija od one koju je imala s likovima koji se leče od tuberkuloze u švajcarskom sanatorijumu. Aleksandar Solženjicin je, kao i moja majka, bolovao od bolesti koju sam tada, stavljen pred svršen čin, pokušavao da razumem, a od koje se majka plašila otkako je pročitala njegovu ispovest „Odeljenje za rak". To joj je bila treća omiljena knjiga. A Solženjicin je sada moj omiljeni pisac.

Šest je meseci otkako je nema

- Danas je šest meseci otkako je Marina preminula. Neću biti tu za pomen. Najzad imam priliku da otputujem za Stokholm i posetim njenu najbolju drugaricu. Samo par ljudi mi je ostalo iz maminog života zbog kojih i dalje mogu da sanjarim kako je živa. Fizički. To su razuđena ostrva maminog arhipelaga, jednog sveta koji tone.

- U njemu ću da uživam sve dok ne potone. Sa one strane stvarnosti, strane koju samo ja znam, kao što nijedan lekar, nijedan hirurg ne zna kakav je osećaj „sa one strane tumora". Solženjicin je to znao, kao i moja majka, kao i pokojna majka mog prijatelja koji mi je dao Šolohova, kao i sve žene s kojima sam u tišini sitnio novac za kafe-automat na hirurškom odeljenju Onkologije.

- Reemisija je stanje kada se bolest na neko vreme povuče. Izlečenja nema. Rak je uvek tu, krije se, čeka trenutak da opet uđe na velika vrata i da te pojede, dan po dan, bol po bol, ćeliju po ćeliju. Nakon gubitka najbitnije osobe u mom životu, moj život je uglavnom u reemisiji. Ponekad oživi i na dan ili dva javi se samo da me podseti da je i dalje tu.

Marina Tucaković, Milan Laća Radulović YouTube/K1/Tvrda prica
 

- Baš kao i rak. Sada se vratio u formi krivice, krivice koju osećam jer nisam pročitao knjige koje me je mama molila da pročitam. Od svih prekršenih obećanja najviše me tišti što, svesno ili podsvesno, nisam pročitao knjige koje su joj bile najdraže. Ko zna. Možda iz straha. Više straha nemam. Imam dužnost da se iskupim i pročitam dela koja su mi naređena.

- Moja dužnost je ta da se za nju borim kao što se ona borila za mene, s metastazama u celom telu. Moja dužnost je, takođe, da nastavim njenu borbu pomažući drugima koji je sada vode širom Srbije. Moja dužnost je ta da ona bude "izlečena". Posle smrti. Gajim nadu da ljudi još nisu spremni da je prvim jutrom zaborave. A moja obaveza je da ne dozvolim da ostrva tog arhipelaga Marine Tucaković potonu - zaključio je Laća.

Bonus video:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi

Možda vas zanima

Najčitanije Vesti