Krvavi Božić 1993. godine: Upali u srpsko selo pa ubijali decu i starce, a grobove i crkvu oskrnavili (FOTO/VIDEO)

U svakoj srpskoj, pravoslavnoj, porodici Božić zauzima posebno mesto. To je najradosniji hrišćanski praznik, a kod pravoslavnih Srba se dočekuje sa posebnim ushićenjem. Ovaj praznik prati najviše običaja i verovanja, a sva su duboko vezana za jednu reč - porodica.

Svaka porodica se danima priprema za Božić, a na samo božićno jutro obavezan je odlazak u crkvu na jutrenje i zajednički doručak svih ukućana.

24sedam/Katarina Mihajlović

Božićno jutro 1993. godine u Kravici kraj Bratunca je izgledalo kao i svako drugo do tad. Velika radost i ushićenje zbog rođenja Bogomladenca, Sina Božijeg... Međutim, ispostavilo se da je to dan kada će desetine kravičkih domova da ostanu zavijeni u crninu, zauvek...

Srpski neprijatelji su uvek birali velike praznike i baš tada činili najveće zločine nad našim narodom. Ništa nije slučajno. Obračun se uvek ticao srpske vere, porodice i ubijanja dostojanstva žrtve kroz skrnavljenje njene najveće radosti. U Kravici na Božić 1993. godine se desilo upravo to...

Tog 7. januara, pre tačno trideset godina, muslimanske snage tzv. Armije BiH predvođene Naserom Orićem napale su ovo bratunačko selo koje je branilo lokalno stanovništvo. Tokom ovog mučkog napada na najradosniji hrišćanski praznik poginulo je 49 ljudi koji nisu uspeli da pobegnu pred zločinačkim hordama koje su nadirale u selo. Neki od ubijenih Srba su stradali baš u trenutku dok su napuštali crkvu posle božićne službe.

Žrtve bila deca i starci, zločinci posle pokolja igrali kolo

Žrtve masakra su uglavnom bili deca i starci. Najmlađi od njih bio je Vladimir Gajić, koji je imao samo četiri godine, dok je Novica Bogićević imao četrnaest. Među ubijenima bili su i Vladimir Stojanović (78), Risto Popović (73), a najstarija žrtva bila je 84-godišnja Mara Božić.

Spaljeno je 690 kuća i pomoćnih objekata, crkva je sravnjena sa zemljom a groblja su uništena i grobovi prekopani. Pre paljevine je izvršena opšta pljačka od strane više hiljada civila koji su zajedno sa vojnicima tzv. Armije BiH učestvovali u napadu. Posle masakra i pljačke Naser Orić je zajedno sa pripadnicima svoje jedinice igrao kolo u opustošenom selu...

Ekipa 24sedam posetila je ove godine Kravicu i prisustvovala pomenu srpskim žrtvama, te popričala sa onima koji su se tog krvavog Božića našli pod udarom višestruko brojnijih muslimaskih snaga.

- Ovo je trideseta godina kako obeležavamo jedan od najstrašnijih zločina koji se desio u proteklom odbrambeno otadžbinskom ratu. Radi se o zločinu koji po definiciji ispunjava sve uslove da se nazove genocidom. Mi se i danas sećamo naše rodbine, komšija i prijatelja. Podsetiću samo na neke. Tog dana ubijeni su Negoslav Jerić i njegova supruga Kristina koja je bila nepokretna, Risto Popović i njegov sin Kostadin koga zarobljavaju i koji od premlaćivanja u srebreničkom kazamatu umire nedugo zatim, Novica Bogićević, dečak od sedamnaest godina, i njegov otac Slobodan su ubijeni na kućnom pragu... Tragedija porodice Radović je možda i nešto najstrašnije što se desilo u ovom ratu. Željko Radović, mladić od 19 godina teško ranjen, nije ni znao da mu brat Radenko na dvadesetak metara od njega leži mrtav – sa bolom u srcu govori meštanin Kravice Nenad Milovčević i dodaje da su se meštani tog sela našli na udaru neprijatelja i mnogo pre tog zločina:

- Voleo bih da podsetim da je na prostoru Kravice je 7. avgusta 1992. godine odsečena prva srpska glava na prostoru BiH Anđelku Mlađenoviću. Tada su na par metara od njega, pored kućnog praga, ubili i njegovu majku Savku i brata Dragana. Anđelkovu glavu su uzeli kao trofej i nosili po Srebrenici.

Napadači bili višestruko brojniji

Zločina nad njegovim najbližima se seća i Dragan Nikolić, jedan od srpskih boraca koji su pokušavali da odbiju napad višestruko brojnijeg neprijatelja.

- Ja sam direktni učesnik ratnih događaja i bio sam prisutan taj dan kada je ovo selo stradalo. Bio sam na položaju i zajedno sa svojim narodom branio ovo mesto. Nažalost, mnogi su izginuli i nismo uspeli da ga odbranimo. Bilo je strašno. Napad je počeo u zoru. Udarili su sa svih strana. Bilo ih je oko četiri ili pet hiljada, dok sa naše strane nije bilo ni 400 boraca zajedno sa sanitetskim osobljem i pozadinom. Imali su plan da, po sistemu spržene zemlje, sve spale i pobiju te da ne ostane svedoka koji bi pričali šta se desilo. Napadali su u talasima. Njihove jurišne jedinice bile su obučene u bela odela tako da ih je po snegu bilo teško i primetiti. Posle njih su napadali ostali borci, a iza njih je išao njihov narod i deca koji su urlikali kako bi stvorili što veću nervozu i psihozu. Stvarno je bilo jezivo. Branili smo koliko smo mogli, ali neprijatelj je bio mnogo jači. Povukli smo se pravcem prema Drini. Neprijatelji su iza nas išli i ubijali one koji nisu mogli da pobegnu. Sekli su glave, palili i činili mnoga druga zlodela. Da li je potrebno da nekoga koga ubijete još 10 puta izbodete nožem!? Jednostavno su masakrirali narod, nejač i starce... Sve su spalili, tako da ni kokošinjac nije čitav ostao. Cilj je bio da se Srbi više nikada ne vrate ovde. Ipak, hvala Bogu, mi smo se vratili i poruka im je da ovo nikada neće biti njihovo. Ovo će uvek biti srpsko. Ono što je najbitnije: Ja sam izgubio dva brata, ranjen sam i ostao bez noge braneći moju kuću i moje ognjište. Nisam otišao na tuđe. Sada bih se kajao i grizla bi me savest da sam otišao pred nečiju kuću da nekoga ubijem – priča Nikolić.

Otkopavali tela poginulih Srba

Zločina u svom selu seća se i Radenko Milanović, koji je imao priliku da vidi razmere zločina nad svojom rodbinom, prijateljima i komšijama.

- U tim ratnim dešavanjima sam bio prvi komandant tadašnjeg odreda, odnosno kravičkog bataljona i bio sam teško ranjen. Posle toga sam obavljao poslove komandira staničnog odeljenja u civilnoj policiji i na tom mestu sam bio i za vreme pada Kravice. Napad je bio dugo vremena planiran i osmišljan da se desi baš na Božić kada Srbi treba da se raduju. Naši neprijatelji već odavno imaju neke posebne aršine prema Kravici jer ovo mesto ima 24 kvadratna kilometra srpske zemlje i šume, a većina stanovništva je još od Drugog svetskog rata migriralo. Njihov cilj je bio da se Kravica iseli i birali su sve momente da prema nama budu onakvi kakvi su bili na taj Božić... Nisu birali koga ubijaju. Zamislite da se nađete u kući u kojoj pobijete čitavu porodicu. Ili da ubijete u jednoj kući nepokretnu ženu i njenog supruga koji su bili stariji od 80 godina. Mislim da se takve stvari poput ovih u Kravici nigde nisu dešavale – priča Milanović i dodaje da mu je možda najteže palo kada je video kako su se neprijatelji iživljavali nad grobovima njegovih saboraca:

- Krenuli su redom. Otkopali su tela svih onih za koje su znali da su bili borci i oskrnavili njihove grobove. Njihova tela su, tako otkopana, ostavili životinjama. Dva meseca kasnije, kada smo se vratili, zatekli smo najjeziviji prizor koji sam video. Zamislite da vidite majku kako prilazi otkopanom grobu svog sina. To je so na ranu koja je malo teža od ubistva njenog deteta. Tokom ratnih sukoba i na svojoj koži sam osetio užase rata. Ja sam teško ranjen kao komadant odreda i metak mi je prošao kroz glavu. Moj rođeni brat je živeo u Beogradu, ali se vratio ovde iz patriotskih razloga i poginuo je. Mnogo moje uže porodice je poginulo...

Devastirali crkvu i oskrnavili ikone

Prilikom napada Orićevih snaga pored kuća i pomoćnih objekata uništena je i lokalna crkva. Jerej Dejan Đuričić ističe da su Srbi, po povratku u selo zatekli užasne prizore u svom hramu.

- Tokom napada je devastirana i naša crkva, svetinja koja postoji od kraja 19. veka. Tom prilikom su uništene sve crkvene stvari koje su tu bile i brojne ikone. Kasnije, kada smo to izvukli, mi smo jedan deo sačuvali i danas na brojnim ikonama možemo da vidimo da su ostala oštećenja od sečenja bajonetom, prosipanja farbe itd. Sve smo  to ostavili kao svedočanstvo jedne tragedije koja se desila ovom selu. Naš hram je 2003. godine obnovljen u potpunosti, gde smo uradili novi ikonostas i ikone, zamenili smo krovnu konstrukciju, fasadu i ogradu. Tako smo priveli ovu svetinju nameni kojoj ona treba da služi i kojoj je služila pre ovih nesrećnih dešavanja i rata – rekao je Đuričić.

Za zločine niko nije odgovarao

Ipak, svi naši sagovornici saglasni su u jednom: porodicama i prijateljima žrtava najteže pada što niko za ovaj strašni zločin nije odgovarao.

- Prepliće se tuga i gorčina upravo zato što i posle 30 godina niko nije odgovarao za ove zločine i nemamo nagoveštaja da će se to desiti bez obzira na sve dokaze. Kao što vam je poznato, većinom su Srbi zatvoreni kako u haškom tako i u kazamatima u BiH zbog komandne odgovornosti. Za zločin u Kravici nema ni te komandne odgovornosti. Nisu im dovoljne sve žrtve. Nisu im dovoljni ni mali Vladimir Gajić i Biljana Nikolić čije je detinjstvo prekinuto sa nepunih pet godina. Nisu im dovoljni ni starci od 82 godine koji su ubijeni na svom kućnom pragu – rekao je  Nenad Milovčević, dok Radenko Milanović dodaje da su svi procesi koji su dosad vođeni bili montirani:

- Kada govorimo o Naseru Oriću, za njega se javno zna da je štićenik međunarodne zajednice i muslimanskih vlasti. Čitava njegova ratna uloga je bila populistička jer on nije bio komandant tog ranga kojim se predstavlja. Nije bio ni čovek koji je zaslužio da ga toliko štiti međunarodna zajednica. Radi se o osobi iz kriminalnog miljea. On je jednostavno morao da bude oslobođen i tu za mene nije bilo nikakvih dilema. Čitav proces njegovog ulaska u ratnu zonu i boravak tu do kraja je bio pod nečijom kontrolom. Ako imate slike, snimke i ostale dokaze da je samo u ovom mestu pobijeno toliko civila, a da za to niko nije procesuiran, onda je jasno da neko ne želi da se to desi.

BONUS VIDEO

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi