Veliki intervju iranskog ambasadora za 24sedam: U Srbiji se osećam kao kod svoje kuće, naši odlični odnosi imaju čvrst temelj! (FOTO/VIDEO)

Njegova Ekselencija, gospodin Rašid Hasan Pur Baei, ambasador Irana u Srbiji, uskoro napušta našu zemlju, nakon veoma uspešno obavljene diplomatske misije u njoj. Imali smo tu čast da pri samom kraju svog mandata da ekskluzivni intervju za naš portal u kome smo se dotakli različlitih tema, od odnosa dve države i naroda, naših sličnosti i razlika, preko najznačajnijih globalnih pitanja, pa sve do toga šta je sve potrebno jednom čoveku da bi bio uspešan diplomata svoje zemlje. 

Vaša Ekselencijo, hvala Vam što ste pristali na razgovor za portal 24sedam.

Želim Vam dobrodošlicu. Hvala Vama što ste nam omogućili da ovako razgovaramo. 

24sedam/Katarina Mihajlović

Kakve utiske nosite iz Srbije na kraju Vašeg mandata - šta je to što Vam se najviše svidelo u našoj zemlji i što će Vam nedostajati nakon odlaska?

Boravim ovde pribliižno pet godina, iako naši mandati uobičajeno traju tri do četiri godine. Mogu da kažem da je ovo verovatno moja poslednja misija van Irana. Bio sam na različitim misijama, sa različitom dužinom boravka u nekih pet, šest zemalja. Sve zemlje imaju neke zajedničke karakteristike, kao i neke posebnosti koje važe za svaku državu pojedinačno. Svaki čovek se vaspitava i odgaja se u okviru sopstvene kulture i u svojoj zemlji, ali tako da može da se prilagođava određenoj kulturi i izvan svoje zemlje. U zavisnosti od načina kako je odgojen i vaspitan u svojoj zemlji, na isti način usklađuje svoje odnose sa zemljom u kojoj boravi i u koju odlazi.

U nekim zemljama u kojima smo boravili smo se osećali veoma komotno, u nekim drugim uopšte nismo bili komotni, a Srbija spada u onu grupu zemalja u kojoj smo komotno i lepo živeli i osećali smo se kao da smo u svojoj zemlji. Taj osećaj prisnosti, ljubaznosti i gostoprimstva koji osećamo ovde mnogo godi i u skladu je i sa našim običajima, kulturom i mentalitetom. Mi imamo dosta sličnosti sa Srbijom u običajima, kulturi i mentalitetu. Na moje zadovoljstvo i svi oni koji su bili pre nas ovde, kao i kolege sa kojima trenutno radimo dele identičan stav i mišljenje o tome. 

24sedam/Katarina Mihajlović

Kako biste opisali trenutno stanje odnosa između Srbije i Irana - šta je to što nas spaja? U kojim sferama vidite prostor za dodatno unapređenje saradnje?

Svi međudržavni odnosi imaju neki temelj na osnovu kog se dalje nadograđuju ti odnosi.Ta baza i temelj naših odnosa su zajednička gledišta i stavovi po mnogim različitim pitanjima. U to spada, primera radi, slobodarski duh i nezavisna politika kada je reč o spoljnoj politici i odnosima prema drugim državama. Uvek se borimo protiv činjenja zla i potrebe za dominacijom. To čini softverski deo naših odnosa, a upravo je taj deo nešto što je uvek održavalo čvrstim naše odnose. Pored toga, mi imamo u različitim oblastima konkretnu saradnju - u nauci, kulturi, obrazovanju, sportu, trgovini, ekonomiji, pa i u politici, delimo zajedničke stavove.

Na sreću, u svim tim oblastima smo svedočili poslednjih godina veoma dobroj saradnji između nas. U tome smo uvek imali podršku Vlade Republike Srbije kao i naroda u Vašoj zemlji. To je stvorilo jednu pozitivnu atmosferu koja je omogućila da se odnosi razvijaju, bez obzira na sva ograničenja, poput sankcija i različitih pritisaka. Naše dve zemlje imaju različite prednosti u odnosu na druge zemlje, i to u različitim oblastima. Te prednosti mogu biti u službi daljeg unapređenja odnosa. Na primer Vi u oblastima poput sporta i poljoprivrede imate veoma značajne komparativne prednosti u odnosu na druge i to može biti značajno za dodatno unapređenje naših odnosa. Dok mi u oblastima energetike, nafte, petrohemije, građevinskim materijalima imamo veoma povoljne prednosti, što takođe može biti u službi dodatnog unapređenja naših odnosa.

Te prednosti koje mi imamo, svakim danom su sve vidljivije i u Srbiji i u Iranu. Svedoci smo toga da na različitim sajmovima koji se održavaju u našim zemljama sve veće je interesovanje naših firmi za pojavljivanje na njima. Obim naše tgovinske razmene je u poslednje dve godine sto odsto povećan. U političkoj sferi imamo brojne međusobne posete različitih delegacija, i sve to daje dobru perspektivu za budućnost naših odnosa. Dve zemlje imaju mnogobrojne razloge za saradnju, a nemaju nijedan razlog da ne sarađuju. Naravno, ne možemo zanemariti ograničenja koja postoje, sankcije i pritiske, ali to ne znači da će se naše dve strane predati i da neće sarađivati, uprkos tim ograničenjima. 

Situacija u svetu je veoma nestabilna, posebno na gorućim tačkama poput Ukrajine i Bliskog istoka. Sve češće čujemo tvrdnje da je Treći svetski rat već počeo. Smatrate li da smo na ivici globalnog ponora ili gajite nadu da jezik diplomatije na kraju može nadjačati jezik sile? 

24sedam/Katarina Mihajlović

Ako bismo malo dublje analizirali, morali bismo konstatovati da sadašnji svetski poredak nije u stanju da se nosi sa novim okolnostima koje su nastale. Svet ne stagnira, već se nalazi u neprekidnim promenama, tako da mora se stvoriti struktura koja odgovara ovim promenama. Neke od struktura koje danas postoje u svetu imaju korene iz doba Hladnog rata. Iako svi tvrde da smo prevazišli doba Hladnog rata, još uvek nema institucija koje su ga prevazišle i koje odgovaraju sadašnjem trenutku.

Toliko tenzija i sukoba kojima svedočimo, govore u prilog tome da ne postoji adekvatan svetski poredak koji odgovara današnjim zahtevima vremena. Još uvek mnogi pokušavaju da sačuvaju svoju dominaciju i hegemoniju, ali moraju da shvate da svet više to ne prihvata i ne trpi. Ne možete zanemariti nove igrače i sile na globalnom planu koje su se pojavile, već morate i njih uzeti u obzir. Činjenica da smo na ivici ponora nam govori to da moramo da menjamo svetski poredak, ali se nadam da do te promene neće doći ratom. Dokle god ne postoji pravda, a postoji hegemonija, i dokle god imamo one koji misle samo na sopstvene interese, dok god postoji pravo veta - dotle mi nemamo adekvatno rešenje, koje se mora pronaći i te prepreke moraju da se otklone. Pogledajte rat u Ukrajini i zapitajte se šta je dovelo do tog rata i da li je taj rat mogao biti sprečen.

Čini se da nije bilo dovoljno razuma i pameti i zbog toga je izbio ovaj rat. Na žalost u istoriji postoji veliki broj lekcija i primera, ali niko ne želi da uči iz tih primera. Koren velikog broja ratova je u tome što se neki narodi izoluju, omalovažavaju, uvode im se sankcije, pokušava da im se promeni poredak i nametne novi, i to je dovodilo do ratova. Sada smo svedoci nastajanja novih sila poput Kine, ili zemalja kao što su Brazil,. Indija, Iran, Južna Afrika.

One se ne mogu zanemariti i ne uzeti u obzir. Te zemlje žele da imaju svoju ulogu i udeo u svetskom poretku i dokle god se i njihovi interesi ne uvaže, ništa se neće promeniti na bolje. Kada god je u istoriji trebao da nastane novi poredak, to se uspostavljalo nekim ratom, ali nadamo se da se to ovaj put neće desiti i da će uspostavljanje novog poretka ovaj put biti mirno. 

Prošlo je više od godinu dana od 7. oktobra, nakon kog traje, sada se već čini, sveopšti rat na Bliskom istoku. Osim Pojasa Gaze, sukob se proširio i na Liban, a dogodilo se i nekoliko direktnih međusobnih napada na relaciji Izrael-Iran. Kakva je pozicija Irana - šta je preduslov da bi se presekao bliskoistočni Gordijev čvor i da li je nakon svih ovih događaja mir uopšte moguć? 

24sedam/Katarina Mihajlović

Ako bismo tragali za korenom sukoba u našem regionu i onome što je uzrok svega ovoga, došli bismo do jednog jedinog razloga. U tom regionu su u poslednjih skoro osamdeset godina jednom narodu uskraćena sva moguća prava.

Dokle god su jednom narodu uskraćena sva moguća legitimna prava, tu neće biti mira. Kada bismo malo pogledali istoriju, ne postoji način da jednom narodu večno oduzmete sva prava. Čak i ako to traje 500,600, pa i hiljadu godina, taj narod ne samo da neće nestati, nego će na kraju biti i pobednik. Priča je krajnje jednostavna - dokle god Palestina ne dobije svoju državu problem neće biti rešen. Palestinski narod se nikada nije smirio tokom svih ovih godina, već se borio na različite načine kako bi ponovo stekao svoja legitimna prava. Pokazalo se tokom svih ovih godina da politički razgovori i diskusije, ne samo da nisu dali nikakav rezultat, već su još više zakomplikovali situaciju.

Pokrenuta je priča o uspostavljanju dve države, što su svi prihvatili, ali ne postoji izvršna snaga da to sprovede u delo. Ovo se dešava u našem regionu, tako da smo mi, hteli ili ne, umešani u to. Ne samo mi,. već su i ostale svetske zemlje involvirane u to, i svoje brojne odnose usklađuju spram ovih pitanja. Politička pitanja su ispreprletana, tako da ne možete bezbednost jedne zemlje odvojiti od bezbednosti jednog regiona, pa i celog sveta. Države ne mogu biti indiferentne i nezainteresovane, jer imaju međunarodnu odgovornost. Kada ne bi bilo takve političke odgovornosti, svetom bi večno vladali sukobi i haos.

Postojeće međunarodne strukture ne umeju adekvatno da odgovore na ovo trenutno stanje, upravo zato što Ujedinjene nacije (UN) i druge međunarodne institucije nisu kadre da donose adekvatne odluke i rešavaju probleme, jer npr. Savet bezbednsoti UN donese neku odluku, a Amerikanci stave veto na nju. Međunarodni sud pravde je izdao naloge za hapšenje Netanjahua i Galanta, a Amerikanci su rekli da ne prihvataju te odluke, tako da oni apsolutno gaze sve norme međunarodnog prava, koje su čak oni sami kreirali i usvojili.

24sedam/Katarina Mihajlović

U celoj ovoj priči pojavila se jedna zemlja poput Irana, koja želi da (od)brani legitimna prava palestinskog naroda, što mnogima nije po volji. Iran želi pravedan mir i traga za njegovom uspostavom u regionu. Dokle god ne bude uspostavljen trajni i pravedan mir, umesto površnih primirja koja su kao što su u medicini trenutni analgetici, rezultat toga će biti rat i raznovrsna divljaštva kakvih smo svi svedoci.

Pogledajte kakva se tragedija odvija u Gazi i šta taj narod proživljava. Taj isti rat se proširuje na Liban, a sutra može zahvatiti i Sirju, Irak itd. Jer logika vladajućeg poretka danas je logika sile i oružja. Onaj ko se oslanja na logiku sile i oružja, pa ubija i razara, mora da shvati da se taj trend ne može nastaviti i ta logika ne može uništiti duh jednog naroda. Ponose se time što koriste razorne bombe razarače bunkera kojima gađaju stambene objekte. To je situacija u kojoj se nalazimo. Mi znamo da je primirje koje je uspostavljeno pre par dana u Libanu krhko, ali smo ga pozdravili. A zašto je krhko, pa zato što koreni i uzroci tog sukoba i dalje nisu razrešeni i oni i dalje postoje, a prvenstveno to mora da se reši. 

Donald Tramp se vratio u Belu kuću. Čini se da on ima tvrđi pristup prema Iranu od demokrata, koje su dogovorile JCPOA sporazum 2015. godine. Reklo bi se, ipak, da ni Bajdenova predsednička administracija nije skrenula sa kursa Trampovog prvog mandata u odnosu prema Vašoj zemlji. Smatrate li da će odnosi Vaše zemlje sa SAD biti poboljšani, da će ostati isti ili će biti pogoršani nakon stupanja Trampa na dužnost? 

Odnosi Irana i SAD se moraju sagledati iz više uglova. Jedan je bilateralni, drugi regionalni, a treći globalni. Imamo različite stavove po brojnim pitanjima. Nakon pobede Islamske revolucije, Iran je izazvao sve one američke politike koje su nepravedne i siledžijske. Znate da se SAD direktno mešaju u unutrašnja pitanja Irana i da su direktno učestvovali u svrgavanju legitimno izabranog predsednika Vlade Irana (Mohameda Mosadeka 1954. godine prim. aut.). SAD nisu spremne da prilagode svoju politiku i uravnoteže je, već očekuju da svi ostali svoju politiku prilagođavaju njima. Oni su zaboravili da je prošlo doba kada su oni bili jedina sila koja je mogla svima da naređuje.

Ukoliko SAD ne budu malo revidirale svoju politiku, naši odnosi ne samo da neće biti poboljšani, već će biti pogoršani, ne samo bilateralno, već i na regionalnom i globalnom nivou. Kada bismo mi odustali od svoje politike i sopstvenih interesa, naši odnosi bi bili sjajni, što znači da bi to bilo prihvatanje američke dominacije, a mi smo digli našu Revoluciju upravo da bismo okončali dominaciju i sačuvali svoju nezavisnost.

U Americi se menjaju taktike, ali strategija i opšta spoljna politika se ne menja. Imamo već jedno iskustvo sa Trampom, čije ponašanje odudara od svih pravila, jer je njegovo ponašanje nepredvidivo. Međunarodne okolnosti su se promenile, pa postoji mogućnost da budemo svedoci Trampovog prilagođavanja tim promenama. Ne verujem da može biti temeljne promene u američkoj politici. Želeli bismo da vidimo okončanje sukoba u Ukrajini, ali takvu perspektivu zasad ne vidimo. Tramp pruža bespogovornu podršku Izraelu. Abrahamski sporazumi su postignuti za vreme Trampa. On je nameravao da odnose Izraela sa arapskim državama u regionu normalizuje. Sve te arapske zemlje su očekivale da tom normalizacijom bude rešeno i palestinsko pitanje, ali se to nije desilo. Iako ne volim da budem pesimista, nisam uveren da će dolazak Trampa doprineti miru i stabilnosti i smanjenju tenzija u našem regionu. Parola Amerika na prvom mestu znači da sve mora da bude u interesu SAD i u njihovoj službi, što je veoma opasna poruka.

Koliko je u kontekstu regionalne stabilnosti značajan sporazum koji je Vaša zemlja potpisala sa Saudijskom Arabijom i da li je to što je taj dogovor o normalizaciji postignut posredstvom Kine jasan znak nadolazećeg multipolarnog sveta? 

24sedam/Katarina Mihajlović

Iran i Saudijska Arabija se smatraju najvećim igračima u našem regionu. Saradnja između te dve zemlje je neminovna i mora da postoji, iako u nekom trenutku ona povremeno zastane i ne bude na adekvatnom nivou, ali mora se vraćati na pređašnje stanje saradnje, koja mora biti permanentna. Obe države imaju dovoljno znanja i razumevanja toga da ne mogu biti neprekidno u konfrontaciji. Kina je u tome imala posredničku ulogu, ona je posredovala da se tenzije i konfrontacije koje su postojale okončaju i da se postigne dogovor. Onog momenta kada se Kina uključila u posredovanje, obe strane su podržale tu inicijativu i pristupile razgovorima. Kina je svojim posredovanjem pokazala da ima dovoljnu moć i kapacitete da igra značajnu ulogu u rešavanju međunarodnih problema i da se pojavila kao jedan od glavnih igrača na globalnom planu. I druge zemlje pozdravljaju pojavu novih sila i svetskih igrača, jer im to omogućava mnogo veći manevarski prostor. Imali smo primer takvog delovanja za vreme Hladnog rata, kada se pojavio tzv. Treći put, koji je preferirala i bivša Jugoslavija, i to je omogiućilo mnogim zemljama prostor za disanje i slobodnije delovanje i to govori u prilog tome da je potrebno stvoriti novi, adekvatniji poredak, koji će biti u skladu sa aktuelnim stanjem u svetu. 

Islamska Republika Iran je dom brojnih naroda koji žive u skladu i imaju svoja prava i očuvane posebnosti, ali u određenim područjima postoje i separatističke težnje, verovatno dodatno podstaknute spoljašnjim uticajima. Kako se Iran nosi sa pretnjama svojoj bezbednosti, poput separatiz(a)ma, terorizma, pokušaja obojenih revolucija itd. ?

Iran je teritorijalno ogromna zemlja, a takođe ima brojno stanovništvo i raznovrsne etničke grupe koje u njemu žive. Pripadnici svih etničkih grupa smatraju sebe Irancima i smatraju da pripadaju Iranu, tako da lično smatram da oni koji žive u Iranu nemaju separatističke tendencije, ali žele da steknu svoja legitimna prava, jer te etničke grupe imaju različite religije i običaje, i žele da ostvare ta svoja prava, koja su im i data. Ako biste razgovarali sa tim grupacijama, nijedan lider tih grupacija nema nameru da se odvoji od Irana, oni žele da žive u okviru Irana, sa ostvarivanjem sopstvenih prava i posebnosti. Iako postoje provokacije koje dolaze spolja, koje te pokrete žele da usmere u taj separatistički pravac i više puta smo bili svedoci i takvih pokušaja.

Tokom 45 godina nakon pobede Revolucije, više puta je bilo takvih ataka, koje smo uspešno prebrodili. Naravno, ta priča nije zatvorena, jer će biti i dalje pokušaja da se stvara separatistički potencijal, iako on kod Iranaca ne postoji. Faktori sa strane potpiruju tu mogućnost i pokušavaju da podstaknu želju za separatizmom.

Mi kao zemlja imamo mnogobrojne probleme. Imali smo uspešnu Revoluciju i želimo da nastavimo tim putem slobode, ali za taj ceh plaćamo cenu. Imamo sankcije protiv nas, ali to je cena koju plaćamo za svoju slobodu i nezavisnost. Uvek smo pokušavali da očuvamo naše principijalne stavove i pokušavamo da što bolje upravljamo krizama koje pokušavaju da nam nametnu.

Sve etničke grupe u Iranu imaju neku vrstu državnog patriotizma i da nije bilo tog jedinstvenog rodoljublja prema Iranu, da se narod nije kompaktno držao, ne bismo mogli da izdržimo sve te sankcije i pritiske. 

24sedam/Katarina Mihajlović

Samjuel Hantington je predviđao sukob civilizacija. Danas vidimo da pravoslavci ratuju među sobom u Ukrajini, muslimani u velikoj meri ratuju međusobno na Bliskom istoku, dok Čečeni ratuju za Rusiju. Sa druge strane postoje i brojni primeri suživota i miroljubive koegzistencije različitih religija na istom prostoru, dijalozi verskih poglavara i zalaganja za mir. Možemo li reći da je Hantington bar donekle pogrešio i da su koreni brojnih sukoba potpuno drugačije prirode?

Čini se da je Hantington izašao sa tom tezom, polazeći od tadašnjih činjeničnih stanja na osnovu kojih je došao do takvog zaključka. Kada je Hantington objavio tu svoju teoriju, Iran je izašao sa kontrateorijom i predlogom, a to je Dijalog civilizacija.

 Taj naš predlog je model koji bi omogućio da se civilizacije međusobno uvažavaju, da razgovaraju i da se međusobno priznaju i da sarađuju. Mi smo stavili akcenat na saradnju nasuprot konfrontaciji. Pokazalo se da nijedna civilizacija ne može reći za sebe da je savršena, bezgrešna i potpuna sama za sebe, već je potrebno da razne civilizacije jedna drugu dopunjuju. Kada jedna civilizacija misli da je iznad svih drugih i da je samo ona izuzetna, onda nastaje problem. Svetu je danas upravo potrebna saradnja i dijalog civilizacija, a ne sukob.

Srbija je danas jedan model takve uspešne saradnje. Npr. u Vojvodini, u Novom Sadu, imate multikulturalnost gde se vidi tolerancija i međusobno uvažavanje u priznavanje, međuetnički sklad. Ako na tako malom prostoru vlada uvažavanje i tolerancija, onda imate jako lep život, a to bi trebalo da se preslika i na model celog sveta. Nažalost, takav model na nivou međunarodnih odnosa još uvek ne vlada.

Dokle god ne bude širom sveta prihvaćeno da kulture moraju da sarađuju i da se uvažavaju i dokle god neki misle da treba da nameću svoju volju i dok misle da su samo oni ispravni, do tada na globalnom planu nema rešenja. Ne kažem da je to što je Hantington rekao potpuno bez osnova, ali svet ne bi trebalo da bude uspostavljen na takvim pricnipima. Trenutno nije idealno, treba da tragamo, čak i kada postoji konfrontacija, za zajedničkim rešenjima i načinima kako da prevaziđemo te sukobe, a jedino rešenje jeste saradnja civilizacija. Na moje zadovoljstvo, Iran jeste zemlja koja je inicirala model takvog rešenja u vidu saradnje. 

24sedam/Katarina Mihajlović

Tokom života i rada u Srbiji da li ste uočili neke zajedničke crte između naroda u dve zemlje? Koje su sličnosti između naroda u Srbiji i naroda u Iranu, a šta nam je različito?

Кada sam ovde osećam se kao da sam kod kuće, što potvrđuje da sličnosti brojne postoje. I to govorim za sve nivoe, pa i onaj običan, narodni. Kada se građani Srbije nalaze u Iranu, imaju identična osećanja. Razgovarao sam sa mnogim Srbima nakon  njihove posete Iranu i svi su mi rekli da se u Iranu uopšte nisu osećali kao da su u inostranstvu. Takav osećaj ne može postojati, ukoliko nema neke zajedničke niti i brojnih sličnosti. Kada razgovaram sa mnogim građanima ove zemlje, često imam utisak kao da pričam sa nekim Irancem ili Irankom. Iako nam jezik nije isti, imamo identično razumevanje stvari i međusobno se poštujemo. Samim tim je stvorena uzajamna srdačnost i iskrenost.

Različitim povodima pružamo jedni drugima podršku, srdačnost i saosećanje. Kada su naš predsednik i ministar spoljnih psolova su poginuli u nesreći, ogroman broj ljudi i najviših funkcionera Republike Srbije su odmah izrazili reči podrške i solidarnosti. Druga stvar je očuvanje porodice, koje se neguje i ovde, kao i gostoprimstvo. Te stvari su veoma prisutne i u Iranu i tamo se smatraju prirodnim. Služio sam u mnogim zemljama - u Nemačkoj, Češkoj, Irskoj i takvu srdaćnost, ljubaznost, toplinu kao kod Vas, tamo nisam osetio. Moja supruga takođe, koja je bila uz mene na svim misijama, ovde živi daleko komfornije i u prisnijimn relacijama nego što je to bio slučaj u drugim zemljama u kojima sam služio. Takva sličnost i bliskost stvaraju jednu pozitivnu, konstruktivnu atmosferu.

To naravno ne znači da smo u svim stvarima identični i slični, postoje i različitosti. Ono što nas čini jedne drugima privrženim - to su one stvari ukorenjene u našoj istoriji i kulturi. Ta sličnost u istorijskim i kulturnim korenima, čini to da i one stvari u kojima se razlikujemo, ostaju u senci. Taj deo koji nas spaja je mnogo jači nego onaj deo u kome se razlikujemo. Naše ponašanje i reakcije definišu upravo te naše sličnosti.

24sedam/Katarina Mihajlović

Kao ambasador i iskusan diplomata šta biste poručili ljudima koji žele da se bave tim poslom? Da li biste im uputili neki savet - koje veštine je potrebno da čovek ima da bi se uspešno bavio tim zanimljivim poslom i kako bi na pravi način predstavio svoju zemlju? 

Svaki diplomata ima različita iskustva u različitim okolnostima. Ono što mene čini, rekao bih uspešnim, jesu neke karakteristike o kojima ću Vam sada reći nešto više. Svaki diplomata je nesumnjivo predstavnik svoje zemlje, što je jedna strana medalje. S druge strane, on mora da ispoštuje interese zemlje u kojoj je gost i mora da poštuje vrednosti te zemlje.

Diplomata ne bi nipošto smeo da sebe smatra dominantim, ili vrednijim od ljudi i zemlje u koju dolazi. Mora da voli i poštuje zemlju u koju dolazi, da poštuje zakone i propise koji u toj zemlji važe, da poštuje narod te zemlje i vrednosti kojima je taj narod privržen. Dobar diplomata mora biti predstavnik javne diplomatije, do te mere, da obe zemlje steknu utisak da taj diplomata radi u interesu obeju zemalja.

Ovaj osećaj sam najviše stekao dok sam službovao u Srbiji. Pokušao sam da se ne ograničim samo na komunikaciju sa Vladom i državnim organima, već da razgovaram i sa običnim narodom, da uđem u srž ljudi i ovog društva. Ono što diplomata stekne od znanja o nekoj zemlji, možda nije potpuno, i on mora da se trudi da sazna što više o toj zemlji, da je razume. Ja sam uživao  tokom misije u Vašoj zemlji i pokušavao sam da uspostavim prijateljske odnose sa svima. 

24sedam/Katarina Mihajlović

Ne verujem u priču da diplomata mora da zastupa samo interese svoje zemlje, već svaki diplomata mora da razmišlja o vin-vin rešenjima, i onda će ga obe zemlje podržavati u njegovom radu, i onda kao ishod imamo formiranje prijateljskih odnosa, poverenja, uvažavanja, saradnje. Ko god bude uspeo da ostvari takvu atmosferu, on će biti uspešan diplomata. Ja sam tražio oproštajnu posetu sa predsednikom Srbije i to mi je lako i brzo omogućeno oko termina, kao i sa svim zvaničnicima kada god sam tražio. Sa svima sam se vrlo lako sastajao, jer sam se trudio da odnosi tokom mog mandata budu odnosi poverenja i saradnje. Koliko god razmišljam o interesima moje zemlje, na isti način razmišljam i o zajedničkim interesima dve zemlje. I to treba da bude zvezda vodilja svakog diplomate.

Sklon sam da u odnosima razvijam prijateljske odnose, što mene čini uspešnim. Svakome sam rekao, da sam mu prvo prijatelj, pa da onda možemo da razgovaramo o svim temama. Jer ako postoji prijateljstvo, onda će i saradnja teći glatkije nego da to nije slučaj. Ko ne uspe da uspostavi prijateljsku saradnju. zasigurno neće uspeti da ostvari saradnju na način na koji bi uspeo u gore navedenom slučaju. 

24sedam/Katarina Mihajlović

Vaša Ekselencijo, hvala Vam puno na ovom divnom razgovoru i želimo Vam puno sreće u Vašem daljem radu. 

Hvala Vama, posebno na prilici da vodimo ovakav razgovor na kraju mog mandata. Nadam se da će Vaši čitaoci uživati u sadržaju. Iako je ovo kratko vreme da se dotaknemo svih tema, mislim da smo ispunili jedan prihvatljivi opseg razmene mišljenja, i još jedanput hvala na tome i Vama i Vašim kolegama. 

Bonus video: 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi