Ljudi kojima niko ne treba: Psiholozi tvrde da se u pozadini ovakvog stava kriju nezdrava uverenja

Mnogi ljudi u društvu važe za snažne i samostalne upravo zato što retko traže pomoć i gotovo nikada ne žele da opterećuju druge svojim problemima. Takvo ponašanje često se posmatra kao znak zrelosti, discipline i unutrašnje stabilnosti. Međutim, psiholozi upozoravaju da iza preterane samodovoljnosti ponekad stoje mnogo dublji emocionalni razlozi koji nemaju veze sa snagom karaktera.

Psiholog Kristijan Keli objašnjava da osobe koje uporno odbijaju pomoć najčešće nisu "rođeni samotnjaci", već ljudi koji su tokom života naučili da oslanjanje na druge može da donese razočaranje, neprijatnost ili osećaj poniženja. Zbog toga vremenom razvijaju potrebu da sve rešavaju sami, čak i kada im je podrška zaista potrebna.

Pexels

Kada pomoć počne da se doživljava kao teret

Keli navodi da se ovakav obrazac ponašanja lako može primetiti u svakodnevnim situacijama. Ljudi koji insistiraju da uvek sami plate račun, odbijaju usluge prijatelja ili izbegavaju da traže bilo kakvu podršku često ne rade to iz ponosa, već iz unutrašnjeg osećaja da svaka pomoć nosi određenu cenu.

- Ljudi koji nikada ne traže pomoć nisu nezavisni. Negde tokom života naučili su da svaka potreba za drugima dolazi sa cenom koju ne mogu da plate - piše Keli.

Prema njegovim rečima, koreni takvog ponašanja najčešće nastaju još u detinjstvu. Ako je dete nailazilo na kritiku, nervozu ili podsmeh kada bi tražilo pomoć, vremenom može razviti uverenje da je sigurnije da se oslanja isključivo na sebe. Takva iskustva kasnije oblikuju način na koji osoba gradi odnose sa drugima.

Freepik

Samostalnost koja vremenom prerasta u izolaciju

Iako društvo često veliča ljude koji "sve mogu sami", stručnjaci upozoravaju da preterana samostalnost može ostaviti ozbiljne posledice po mentalno zdravlje. Osobe koje izbegavaju da se oslone na druge često deluju stabilno i pouzdano, ali njihovi odnosi ostaju površni jer retko dozvoljavaju iskrenu bliskost.

Keli objašnjava da takvi ljudi uglavnom nemaju problem da pomognu drugima, ali im je veoma teško da prihvate pomoć kada se sami nađu u problemu. Vremenom taj obrazac postaje deo njihovog identiteta, pa počinju da veruju da su jednostavno "takvi po prirodi".

Istraživanja na koja se autor poziva pokazuju da iza odbijanja pomoći uglavnom ne stoji hladnoća ili nezainteresovanost za druge, već strah od osećaja zavisnosti i mogućeg razočaranja. Upravo zbog toga mnogi biraju emocionalnu distancu kao način zaštite.

Pexels

Društvo često nagrađuje ovakvo ponašanje

Dodatni problem predstavlja činjenica da društvo često pozitivno reaguje na ljude koji deluju potpuno samostalno. Oni koji ne traže pomoć često se opisuju kao jaki, sposobni i izdržljivi, zbog čega se ovakav obrazac ponašanja dodatno učvršćuje.

Ipak, dugoročno gledano, stalno potiskivanje sopstvenih potreba može dovesti do emocionalne iscrpljenosti, usamljenosti i psiholoških kriza. Oslanjanje isključivo na sebe, upozorava Keli, nije uvek znak unutrašnje snage, već ponekad način da se izbegne stari osećaj povređenosti.

Prema njegovim rečima, promena ne mora da bude nagla niti dramatična. Dovoljni su mali koraci i postepeno prihvatanje podrške od ljudi kojima osoba veruje. Na taj način moguće je promeniti duboko ukorenjeno uverenje da svaka pomoć na kraju mora skupo da se plati.

BONUS VIDEO:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi