Začetnik „žute štampe“ koji je sahranjivao ljude umrle od kolere: Pulicer i njegova nagrada

Više od jednog veka novinari širom Sjedinjenih Američkih Država, ali i pisci, fotografi i muzičari, priželjkuju da se nađu među dobitnicima Pulicerove nagrade.

Prvi put je dodeljena 4. juna 1917, godinu dana pre izbijanja epidemije španske groznice. Prošle godine, u jeku pandemije korona virusa, administratorka nagrade Dejna Kanedi je, sa zakašenjem od dve nedelje, pobednike proglašavala iz dnevne sobe, umesto na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku.

Popularnog Pulicera dobijali su i ljudi poreklom iz Srbije – naučnik Mihajlo Pupin i pesnik Čarls Simić.

Nagrada je nazvana po Džozefu Puliceru, koji je kao sedamnaestogodišnjak došao u Ameriku iz Mađarske. Rođen je 10. aprila 1847. godine u mestu Mako, tadašnjem Austrijskom carstvu, danas Mađarskoj. Bio je vlasnik listova Post-Dispatch iz Sent Luisa, World i Evening World iz Njujorka, a smatraju ga i začetnikom „žute štampe“. Veliki pristalica Demokratske partije i kasnije kongresmen iz Njujorka, Pulicer se pamti i po naporima da Kip slobode ostane u ovom gradu. Hrabro je iznosio upečatljive primere društvene i ekonomske nejednakosti, te je težio reformama i otklanjanju zloupotreba, pa je tako stekao status osnivača senzacionalne štampe u SAD.

Njegov prvi posao u toj prekookenaskoj zemlji bio je utovarivanje robe na brodove, zatim je radio kao konobar, ali i sahranjivao ljude koji su umrli od kolere. Uskoro nakon toga je počeo da radi kao reporter, prvo u novinama St. Louisa, a već 1872. godine kupuje te iste novine za samo 3.000 dolara. Ubrzo je kupio još nekoliko novina zbog čega je postao jedan od najmoćnijih ljudi na tom području. Preminuo je 29. oktobra 1911. godine u Čarlstonu.

Na zvaničnom sajtu Pulicerove nagrade piše da se „žestoko, poput jastreba, borio protiv nečasne vlade“, kao i da „u borbi nije zazirao od senzacionalizma“. Njegova želja je bila da otvori prvu novinarsku školu u svetu, što je 1892. godine predložio Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, piše BBC. Želja mu tada nije bila uslišena, ali je škola ipak otvorena 1912, godinu dana posle njegove smrti.

Pulicer je u testamentu ostavio Univerzitetu Kolumbija dva miliona dolara za osnivanje novinarske škole, od čega je četvrtina opredeljena za nagradni fond i stipendije za „podsticaj javne službe i morala, američke književnosti i unapređenje obrazovanja“.

Nagrada se dodeljuje u 22 kategorije – petnaest iz oblasti novinarstva i sedam književnih i muzičkih nagrada. Izveštavanje u javnom interesu, najnovija vest, istraživačko novinarstvo, zatim foto-vest, lokalno, nacionalno i međunarodno izveštavanje, samo su neke kategorije iz oblasti novinarstva za koje se dobija nagrada. Prošle godine, kao novina, uvedeno je audio izveštavanje, a prva takva nagrada pripala je Los Anđeles Tajmsu i Vajs Njuzu za izveštavanje o imigracionoj politici Trampove administracije.

Nagrada se dodeljuje i u književnim kategorijama – fikcija, drama, istorija, poezija, biografija i publicistika, a jedan „Pulicer“ je rezervisan i za muziku. Za Pulicerovu nagradu iz oblasti književnosti i muzike mogu da se prijave samo državljani SAD, izuzev u kategoriji „istorija“, gde autor može biti druge nacionalnosti.

Novinari iz drugih država mogu da budu kandidovani, ali njihov rad mora da bude objavljen u američkoj štampi. Laureati – pojedinac, grupa ili zaposleni u redakciji – dobijaju 15.000 dolara i sertifikat, dok najbolji u kategoriji izveštavanja u javnom interesu dobija Zlatnu medalju.

Na jednoj strani medalje se nalazi portret Bendžamina Frenklina i ime dobitnika, dok na drugoj, uz ugravirane reči zahvalnosti, stoji prikaz radnika u štampariji i godina dodele nagrade.

Svake godine na konkurs za Pulicerovu nagradu pristigne više od 2.500 prijava. Odluke o finalistima donose 102 člana 20 zasebnih žirija. Posle pregledanih radova, oni predlažu po tri nominacije u svakoj kategoriji. Pobednike glasanjem bira Odbor Pulicerove nagrade koji čini petnaestak stručnjaka, urednika, profesora i novinara. Ukoliko nema većine prilikom glasanja, postoji mogućnost da se nagrada te godine ne dodeli.

Brojne kontroveze su pratile Pulicerovu nagradu, a odbor je često bio na meti kritike zbog donetih odluka. „S obzirom na subjektivnu prirodu procesa nagrađivanja, to je neizbežno”, piše na zvaničnom sajtu Pulicerove nagrade. Dodaju da su tokom godina postali manje konzervativni po pitanju odabira, posebno kod nagrađivanja književnih dela.

Ipak, kada je 1963. godine žiri nominovao dramu „Ko se boji Virdžinije Vulf” Edvarda Olbija, Odbor je procenio da scenario nema dovoljno „kulturnog uzdizanja“, pre svega zbog „seksualne permisivnosti“ i „grubog dijaloga“.

Godine 1941. Odbor je odbio da nagradi Ernesta Hemingveja za roman „Za kim zvono zvoni“. Razlog je takođe bio „pitanje ukusa“, ali je 1953. godine Hemingvej nagrađen za delo „Starac i more“.

Kao primer pozitivne promene navodi se 1993. godina, kada je Toni Kušner dobio Pulicera za predstavu „Anđeli u Americi: Milenijum se približava“, koja se bavi temom homoseksualnosti na samim počecima otkrića bolesti side i krizom koju je uzrokovala.

Dešavalo se da bude zatraženo i oduzimanje Pulicerove nagrade, kao u slučaju novinara Voltera Durantija, dopisnika Njujork Tajmsa iz Moskve početkom tridesetih i Vilijama Lorensa, koji je pisao o atomskom bombardovanju Nagasakija 1945. godine.

Među dobitnicima ima i onih poreklom iz Srbije – Mihajlo Pupin nagrađen je 1924. godine za autobiografsko delo na engleskom jeziku „From Immigrant to Inventor“, koje je pet godina kasnije objavljeno na srpskom jeziku pod naslovom „Sa pašnjaka do naučenjaka“. Novinar Volter Bogdanić, porekom iz Srbije, tri puta je bio dobitnik – 1988, 2005. i 2008. godine. Nagrađen je za priče o lošim testiranjima u američkim medicinskim laboratorijama, izbegavanju odgovornosti korporacija za smrt na železničkim prelazima i toksičnim sastojcima u medicinskim i drugim proizvodima uvezenim iz Kine u SAD.

Čarls Simić je nagrađen 1990. godine za zbirku pesama „Svet se ne završava“, dok je 2019. godine nagradu dobio i Goran Tomašević kao član foto-tima agencije Rojters.

Ipak, najveći je broj onih čije se zasluge nisu dovodile u pitanje. Pulicerova nagrada za muziku je u početku uglavnom odlazila klasičnim muzičarima, ali se to vremenom menjalo, pa je tako 2018. godine nagrada pripala Kendriku Lamaru. Američki reper nove generacije dobio je nagradu za album „Damn“, čime je postao „Pulicerov pobednik koji je najčešće pretraživan“.

“Pulicera” za biografiju dobio je Džon F. Kenedi. On je 1957. nagrađen za knjigu „Uzori hrabrosti“, čime je postao prvi, a do danas i jedini, američki predsednik sa Pulicerovom nagradom.

Prva nagrađena Afroamerikanka bila je Eni Alen 1950. godine, za knjigu poezije „Gvendolin Bruks“.

Prošlogodišnju nagradu u kategoriji fikcije, drugi put u četiri godine, dobio je Kolton Vajthed za roman „Momci iz Nikla“, koja govori o zlostavljanju u popravnom domu na Floridi u vreme rasističkih zakona krajem 19. veka. Laureati su, između ostalih, bili i Artur Miler, Harper Li, Margaret Mičel, Rodžer Ibert i mnogi drugi.

U okviru “Pulicera” dodeljuju se i stipendije, ali i specijalna priznanja. Tako je 2019. godine Areta Frenklin posthumno nagrađena za „ogroman doprinos američkoj muzici i kulturi“.

Ove godine Pulicerovu nagradu za književnost osvojila je američka književnica Luiza Erdrič u kategoriji fikcija, za roman „Noćni čuvar“.

Pročitajte još

40 godina od najvećeg skandala u istoriji Pulicerove nagrade: Kako je Dženet Kuk obmanula ceo svet

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi