O Petru, Kralju glume: Na tronu sećanja

Petar Kralj je rođen 4. aprila 1941. godine u Zagrebu, kao sin jedinac oca Đorđa, profesora istorije u gimnaziji, poreklom sa Banije, i majke Stanislave, profesorke geografije poljsko-ukrajinskog porekla. U sam osvit Drugog svetskog rata, porodica se seli u Rumu, a potom u Sremsku Mitrovicu, gde Petar provodi detinjstvo. Bio je buntovni tinejdžer, zbog čega je imao ozbiljnih problema u mitrovačkoj gimnaziji.

Uprkos odličnim ocenama, iz vladanja je imao jedinicu, što je u to vreme značilo izbacivanje iz škole, a u Petrovom slučaju selidbu u drugi grad. Gimnaziju je završio u Novom Sadu, 1960. godine. Diplomirao je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, u klasi sa Brankom Milićevićem Kockicom i budućom kumom Svetlanom Bojković.

Svoju prvu ulogu, lik Toze Čvarka, odigrao je sa 11 godina u predstavi „Seoska učiteljica“, Svetolika Rankovića, za koju se prijavio kad je pozorišna ekipa ušla u njegov razred da izabere glumca. Profesionalnu glumačku karijeru počeo je početkom šezdesetih, kao student, igrajući minijaturu mladog oficira u tadašnjem velikom bioskopskom hitu „Saša“, debitanta Radenka Ostojića, ali je prvu glavnu ulogu na filmu odigrao tek u šezdeset petoj godini, u prvencu Siniše Kovačevića „Sinovci“. Što se pozorišta tiče, karijeru je započeo kao Hamlet sa 25 godina, a završio kao razočarani pukovnik JNA u penziji, u predstavi „Matica“ Ateljea 212, čiji je član bio od 1968. do 1979. godine, kada je prešao u slobodne umetnike. Najviše je igrao u Ateljeu 212 i Narodnom pozorištu, ali i u svim teatrima u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji. Mala scena Ateljea danas se, njemu u čast, zove Scena „Petar Kralj“.

U svojoj bogatoj karijeri odigrao je više od 300 uloga, od kojih se, što se pozorišnih tiče, izdvajaju Hamlet („Hamlet“), Maksim („Maksim Crnojević“), Trepljov („Galeb“), Kapetan Ivulić („Buzdovan“), Strindberg („Noć tribada“), Astrov i Ujka Vanja („Ujka Vanja“), Hadžislavković („Kosančićev venac 7“), Henrik Henfgen („Mefisto“), Lefevr („Madam San Žen“), Ivan („Metastabilni Graal“), Đorđe („Sveti Georgije ubiva aždahu“), David Štrbac („Jazavac pred sudom“) i druge.

Igrao je u filmovima „Roj“, „Hajka“, „Poseban tretman“, „Sok od šljiva“, „O pokojniku sve najlepše“, „Una“, „Neka druga žena“, „Halo taksi“, „Kako sam sistematski uništavan od idiota“, „Lov u mutnom“ „Dogodilo se na današnji dan“, „Oktoberfest“, „Boj na Kosovu“, „Početni udarac“, „Podzemlje“, „Tri letnja dana“, „Mali svet“, „Poslednji krug u Monci“, „Sinovci“… Veliku popularnost stekao je igrajući u televizijskim serijama „Bolji život“, „Zaboravljeni“, „Srećni ljudi“, „Kraj dinastije Obrenović“, „Gore dole“, „Porodično blago“, „Stižu dolari“ i „Bela lađa“.

Zanimljivo je da je često oblačio beli mantil, igrajući uloge lekara. Prvi put u TV filmu „Lek od ljubavi“ (1969), a zatim i u ostvarenjima „Kako sam sistematski uništen od idiota“ (1983) Slobodana Šijana, „Podzemlje“ (1995) Emira Kusturice, „Mali svet“ (2003) Miloša Radovića i „Diši duboko“ Dragana Marinkovića. Doktora je glumio i u filmu „Variola vera“ Gorana Markovića (1982), pozajmljujući glas liku dr Kenigsmarka kojeg je igrao legendarni Erland Jozefson. Igrao je i znamenite istorijske velikane poput Mihajla Pupina (TV film „Pupinove zvezde“), Svetozara Markovića, Jovana Skerlića, Jerneja Kopitara (serija „Vuk Karadžić“), Nikolu Pašića („Kraj dinastije Obrenović“).

Godine 1973. za potrebe televizijskog prikazivanja snimljena je kultna pozorišna predstava, monodrama „Živeo život Tola Manojlović“. Uz legendarnu „Bubu u uhu“, sa kojom je Nikola Simić ušao u Ginisovu knjigu rekorda, ovo je ubedljivo najizvođeniji komad u istoriji srpskog teatra. Petar Kralj je, od premijere 1967. godine, u kontinuitetu igrao Tolu više od 40 godina!

Nosilac je mnogobrojnih priznanja, kao i četiri nagrade za životno delo:

Nagrada „Miloš Žutić“, Statueta „Joakim Vujić“, Nagrada Dobričin prsten za životno delo, Nagrada „Pavle Vuisić“ za životno delo, Nagrada Zlatni ćuran za životno delo, Nagrada „Sterijino pozorje“ za životno delo. Prvu Sterijinu nagradu dobio je kao najbolji mladi glumac 1965, usledilo je nekoliko „Ćurana“ za najbolje glumačko ostvarenje na Danima komedije u Jagodini i nekoliko Zlatnih lovorovih venaca na festivalu u Sarajevu. Petar je bio prvi laureat nagrade „Miloš Žutić“, dobitnik je i nagrade Narodnog pozorišta „Raša Plaović“, „Zoranovog brka“, Oktobarske nagrade grada Beograda i mnogih drugih.

Preminuo je na današnji dan, 10. novembra 2011. u Beogradu, u 70. godini. Sahranjen je 14. novembra u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Oproštajni govor na sahrani Petra Kralja održao je protojerej Radovan Bigović, rekavši da u ime patrijarha srpskog Irineja i sveštenika cele Crkve izražava saučešće porodici i prijateljima Petra Kralja zbog privremenog rastanka sa tim „predivnim, božjim čovekom, jednim od najvećih umetnika glume srpskog naroda u svim epohama“.

– Ovo je sumoran i bolan dan za našu kulturu i sav narod. Bez njega se osećamo kao siročad – rekao je Bigović, podsetivši da ime Petar znači „stena“.

– Krasili su ga životna stamenost i nepokolebljivost u svemu dobrom i lepom, bio je veliki umetnik čiste i bezazlene duše, kralj dobrote, filmske i pozorišne umetnosti, ljudske ljubavi, čestitosti i plemenitosti. Poreklom Srbin sa Banije, a po umu i duhu čovek celoga sveta. Lepota, istina i dobrota krasile su tog apostola one umetnosti koja nas uznosi, preobražava i oplemenjuje. Pamtićemo ga po nesebičnoj ljubavi, velikoj umetnosti i časnim delima. Tron na kojem je sedeo čudesni Kralj je upražnjen, ali ovo nije njegov kraj već kapija kojom ulazi u novi život, u naručje darodavca života, na večnu pozornicu. I u kulturi zaborava kakva je ova naša, ne može da prestane sećanje na Petra Kralja kao arhetip i krvotok narodnog duha – rekao je tada Bigović.

Poslednjih godina Petar Kralj je bio neizostavan deo ansambla Zvezdara teatra i  pokretačka snaga svih predstava Dušana Kovačevića. Njegov šarm, predivna dikcija i sposobnost da tugu predstavi na komičan način činili su da gledaoci Kovačevićevih drama uvek iznova dolaze i gledaju neponovljivog Peru Kralja. Uvek savršeno kolegijalan, nikada, bez obzira na svoj ogroman dar, nije oduzimao prostor na sceni svojim partnerima. Zbog skromnosti i gotovo opipljive stidljivosti bio je omiljen među kolegama.

Imao je reputaciju velikog boema, koji je znao da na putu od kuće do pozorišta u nizu obiđe i po nekoliko kafana. Njegova supruga je tu Perinu putanju nazivala „staza slonova“. Kad god bi imao pozorišnu premijeru, dan ranije je sam odlazio da prošeta Kalemegdanom. Govorio je da mu to pomaže da pronađe balans, mir i koncentraciju neophodnu za izlazak na scenu. Najbolji prijatelj među kolegama bio mu je Miloš Žutić, družio se sa Zoranom Radmilovićem i Radetom Šerbedžijom. Jedno od „utočišta“ Perinih kolega i prijatelja bio je i čuveni bife Ateljea 212, u kome su svojevremeno Kralj, Bata Stojković, Zoran Radmilović, Dragan Nikolić, Mihiz, Bora Todorović, Aljoša Vučković i drugi velikani provodili sate između proba družeći se, uz čašicu i nezaboravne priče.

Ono po čemu je Petar Kralj bio poseban, čak i u društvu tako velikih majstora glume, bila je njegova nenadmašna veština kazivanja. Metrika i ritam njegovog recitovanja poezije bili su nestvarni, praktično savršeni. Posedovao je izražen dar za komiku i, u kombinaciji sa urođenom vedrinom i duhovitošću, mogao je sa velikim uspehom da se glumački poigrava kreirajući urnebesne interpretacije, uz jedinstvenu ekspresiju lica i tela.

Pozorišna karijera je bila kruna njegovog stvaralaštva. Tokom pet decenija koje je obeležio maestralnim glumačkim bravurama, nije izgubio kreativni zanos, polet u igri i svoju jedinstvenost koja ga je učinila besmrtnim.

Poslednji veliki projekat u njegovoj karijeri bila je serija „Bela lađa“ Siniše Pavića, svojevrsni nastavak filmskog serijala „Tesna koža“. Petar je „zamenio“ Nikolu Simića u ulozi legendarnog „mlađeg referenta“ Dimitrija Pantića. Kralj je tumačio Mitu na svoj način, ne pokušavajući da oponaša karakteristike koje je Nikola Simić svojevremeno podario svom Pantiću.

Bio je oženjen bivšom balerinom Sonjom Divac, a iz prvog braka sa glumicom Ljiljanom Gazdić ima ćerku Milicu, koja je danas uspešan reditelj.

PROČITAJTE JOŠ: 

Nikola Simić: Zauvek u „Tesnoj koži“ i srcu publike

Tragovima Radmile Savićević: „Gde ste, Beograđani?!“

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi