Nikola Simić: Zauvek u „Tesnoj koži“ i srcu publike

Nikola Simić je rođen u pekarskoj porodici, u Beogradu, 18. maja 1934. godine. Bio je jedan od najvećih pozorišnih, televizijskih i filmskih glumaca na ovim podnebljima. Odrastao je na Zvezdari, a njegov brat Slavko Simić je takođe bio glumac. Nikola je u gimnaziji igrao u dramskoj sekciji, a 1958. godine diplomirao je glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, u klasi sa Radom Đuričin, Ružicom Sokić i Batom Živojinovićem.

Prvu ulogu igra već kao student, u predstavi „Oklopni voz“, 1957. godine, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, čiji je stalni član od 1959. do 1998. U tom pozorištu ostvario je mnogobrojne zapažene uloge u predstavama „Revizor”, „Pseći valcer”, „Velika auto trka”, „Kandid ili optimizam“, „Čekajući Godoa”, „Punjene tikvice” i „Skakavci”. Od 1971. je igrao u predstavi „Buba u uhu“, s kojom je 7. juna 2011. proslavio jubilej – 2000 izvođenja tokom 40 godina igranja tog vodvilja u kome je tumačio dvostruku ulogu – imućnog Šandebiza i hotelskog slugu Poša. Predstava je ušla u Ginisovu knjigu rekorda.

Nastupao je na scenama svih beogradskih pozorišta, kao i drugih pozorišta u regionu. Bio je komičar neverovatnog talenta, jedan od najvećih koje smo ikada imali. Vedar duh ga nije napustio do kraja života. Da nije postao glumac, Nikola bi sasvim sigurno bio slikar. Slikarstvo je, kako je govorio, bilo njegova prva umetnička ljubav. U nižim razredima osnove škole izdvajao se slikarskim radovima, pa je polagao prijemni ispit za srednju umetničku školu u Novom Sadu. Manje je poznato da je pisao pesme i aforizme. Ženio se čak četiri puta, ali je privatni život uvek držao daleko od očiju javnosti. Ćerka Ana podarila mu je unuke Isidoru i Saru. Njegov život je zauvek obeležilo bombardovanje Beograda, 6. aprila 1941. godine. Jednom prilikom je o tome ovako pisao:

„Dan je bio sunčan i lep, ali napolju se dešavalo nešto čudno. Kroz prozor sam video ljude kako unezvereni, u pidžamama, beže preko parka. Čula se vriska dece u susedstvu. Tata, šta je to? – kriknuo sam prestravljen. Ništa, ne boj se! – umirivao me je otac. Ništa, sine, vojna vežba! Ali iznenada me je dohvatio s kreveta i potrčao sa mnom u naručju ka kupatilu. Kuća se zatresla, prolomio se strašan tresak, po kadi se rasulo staklo, u sobi su se stvari prevrtale. Mi smo pobegli u podrum, gde su već bili mnogi stanari.“

Na filmu debituje takođe 1957. godine, a prvu značajniju ulogu ostvaruje dve godine kasnije kao Čavka, neobični mladi borac kojeg nije lako obuzdati, u filmu „Sam“, V. Pogačića. Posle toga je usledio niz televizijskih i filmskih uloga, a proslavio se ulogom legendarnog Dimitrija Pantića u filmskom serijalu „Tesna koža“ (1982 – 991). Ostaće zapamćen i kao dirigent Herbert fon Karajan iz filmova „Druga Žikina dinastija“ i „Sulude godine“. Ostale važne uloge ostvario je u filmovima „Laf u srcu“, „Davitelj protiv davitelja“, „Nema problema“, „Ćao, inspektore“, „Moljac“, „Doviđenja u Čikagu“, „Lajanje na zvezde“ i mnogim drugim. Poznat je i po ulozi simpatičnog dekice u filmu „Beli lavovi“.

Veliku popularnost je stekao i ulogama u serijama koje je napisao Siniša Pavić, kao što su „Srećni ljudi“, „Porodično blago“, „Stižu dolari“, kao i projektima „Levaci“, „Više od igre“, „Agencija za SIS“ i „Ljubav, navika, panika“.

Poznat je i po tome što je u sinhronizacijama crtanih filmova na srpski jezik „pozajmljivao“ glas Dušku Dugoušku i tada izgovorio rečenicu: “Šefe, koji ti je vrag”, jednu od najpoznatijih rečenica iz crtanih filmova. Glas je pozajmio i likovima u „Nindža kornjačama“, „Transformersima“, Gargamelu iz „Štrumfova“, Mikiju Mausu i Šilji…

Preminuo je 9. novembra 2014. u Beogradu u 80. godini. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Tokom svoje bogate i nesvakidašnje karijere osvojio je mnogo prestižnih nagrada: Gran-pri Naisa, nagrada za najbolju ulogu u filmu „Hitler iz našeg sokaka“, na Filmskim susretima u Nišu, 1975. godine; Sterijina nagrada za najbolje glumačko ostvarenje, za ulogu u predstavi „Dundo Maroje“, 1977. godine; Specijalna Sterijina nagrada za ulogu u predstavi „Klara Dombrovska“, 1968; Statueta „Ćuran“, za ulogu u predstavi „Buba u uhu“, na Danima komedije u Jagodini 1972. godine; Statueta „Ćuran“, za ulogu u predstavi „Dundo Maroje“, na Danima komedije u Jagodini 1977; Statueta „Ćuran“, za ulogu u predstavi „Lumucija“, na Danima komedije u Jagodini 1979. godine; Zlatna arena za najbolju sporednu mušku ulogu u filmu „Hitler iz našeg sokaka“, na Filmskom festivalu u Puli, 1975. godine; Glumački par godine „Ona i on“, zajedno sa Sekom Sablić, za seriju „Ljubav, navika, panika“, na Filmskim susretima u Nišu, 2007; Nagrada „Pavle Vuisić“ za izuzetan doprinos umetnosti glume na domaćem filmu, na Filmskim susretima u Nišu, 2005. godine; Zlatni „Ćuran“ za životno delo glumcu komičaru – najveće priznanje pozorišnog festivala „Dani komedije“ u Jagodini, 2006; Nušićeva nagrada za životno delo glumcu komičaru, 1992. godine.

„Treba se zaljubljivati. Psiholozi kažu da dođe trenutak kad čovek želi da promeni način svog života. Treba imati hrabrosti i smelosti i to uraditi. Ja to znam, naravno iz prve ruke. Trebalo je imati hrabrosti i igrati „Dunda“ u Dubrovniku te večeri kad su mi saopštili da mi je otac umro. I niko to nije znao. Trebalo je imati hrabrosti i igrati „Bubu“ 30. decembra, a sahraniti majku 29.“

„Smeh je nešto najblagotvornije na svetu. U smehu, kroz smeh, čovek sve nevolje zaboravlja. Neka to bude i za trenutak, ali taj trenutak je dragocen. Nemoguće je da jedno biće bude stalno pod tenzijom, mora negde da pokulja ono nagomilano u njemu.“

„Imao sam malu ulogu posle koje sam drhtao kao prut, jer sam bio uz glumačke veličine: Milivoja Živanovića, Milana Ajvaza, Zorana Ristanovića. Živanović mi je tada rekao: Partnera uvek gledaj u oči, a igraj srcem. Tako, otvorenog srca idem i kroz život.“

Nikola Simić

PROČITAJTE JOŠ:

Tragovima Radmile Savićević: „Gde ste, Beograđani?!“

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi