Luka Grbić za 24sedam: Bol gubitka je ista kod svih

01.05.2021

20:36

0

Autor: Dejan Ćirić

„Hiljadu puta sam se u privatnom životu osećao neshvaćeno, kao i Nikolas, i svi mi verovatno. I neshvaćeno, i nevoljeno, i iznevereno, i povređeno“, ističe glumac

Foto: 24sedam/Goran Sivački

Luka Grbić je trenutno jedan od najtalentovanijih i najperspektivnijih glumaca mlađe generacije koji će, sudeći po dosadašnjim ulogama i načinu na koji vodi svoju karijeru, biti jedan od onih koji će ići stazama velikih umetnika, jer tačno zna koje ciljeve želi da ostvari. Popularnost nije jedan od njih. I to je možda razlog što ga, iako je tek prešao dvadesetu, već gledamo u vrlo kompleksnim i složenim karakterima, u jakim podelama u kojima svojim umećem ne dozvoljava da njegov talenat bude u senci. „Južni vetar“, „Biser Bojane“, „Švindleri“, „Tajne vinove loze“ su projekti koji su mu otvorili velika vrata, ali se nije sapleo o prag mladosti i sopstvenog uspeha, već jasno sagledao put kojim želi da ide, gotovo beskopromisno. Dok čekamo „Južni vetar 2“, „Košare“ i buduća ostvarenja, u ovom intervjuu se baziramo na pozorištu, posebno na predstavi „Sin“ Ateljea 212, u kojoj je ostvario jednu od najznačajnih uloga u dosadašnjoj karijeri. Kroz priču o tome, prepliću se njegova razmišljanja, emocije, stavovi, odluke i doživljaj umetnosti, sveta, ljudi, gubitaka, sebe samog, svega što čini život. I glumca u tom istom životu. I običnog čoveka u glumcu.

Kakav je osećaj za mladog glumca kada prvi put stane na scenu kultnog pozorišta kao što je Atelje 212, i to kao nosilac glavne uloge u vrlo zahtevnoj predstavi od koje se mnogo očekivalo?

Taj momenat kad sam osvestio da sam deo Ateljea 212 i da radim predstavu bio je magičan i nikada ga neću zaboraviti. To sam prvi put osetio kada smo započeli čitajuće probe, na velikoj sceni. U jednom trenutku podižem glavu i gledam gore u balkon, gledalište, reflektore. To stvarno u Ateljeu predivno izgleda sa onim crvenim stolicama i ima neku posebnu atmosferu. Što se uloge tiče, kolege su me prilično rasteretile pritiska. Ni u jednom trenutku nisam osetio opterećenje da se mnogo traži i očekuje od mene, niti sam tako pristupio ovom komadu. Sve sam posmatrao na način – predstava sa mnom, a ne ja u predstavi. Svest o tome da je to kolektivni čin mi je mnogo pomogla. Velika je zamka kad probaš da se izoluješ od projekta i da posmatraš samo sebe, jer onda uđeš u neko autokomentarisanje koje te odvlači od rada i suštine. Nisam doživljavao svoju ulogu kao glavni lik, iako ona to jeste. Tako sam se rasteretio i pronašao pravi put.

Promo/Atelje 212

Šta vam je doneo rad na predstavi „Sin“ u smislu izazova, ali i otkrivanja novih slojeva sopstvenog talenta i svojih mogućnosti?

Većinom smo se temom predstave bavili kroz prizmu naših ličnosti, bez nekih preteranih nadogradnji likova. Sve smo provlačili kroz sebe, to se u glumi zove „ja u datim okolnostima“, što se uči na prvoj godini fakulteta. Ja sam sada na trećoj i sve ovo mi je mnogo značilo zato što sam ranije bio veoma nesiguran u procesu učenja takve vrste glume. Dobio sam potvrdu da uloženo vreme na FDU, gde smo tokom prve dve godine provodili bukvalno po ceo dan, nije potrošeno uzalud. Ti se baviš samo time, razmišljaš samo o tome i to ti je jedino u životu. Veoma je lepo kada dobiješ priznanje da je sve imalo smisla.

Tema predstave o kompleksnim porodičnim odnosima i problemima mladih ljudi koji se nose sa depresijom je bezvremena, vrlo aktuelna i u ovom momentu. Šta je bio osnovni putokaz tokom rada?

Prvenstveno sam čitao knjigu „Razlozi da ostaneš živ“ Meta Hejga, čoveka koji je prošao kroz depresiju, izborio se sa njom i ozdravio. Mnogo mi je pomogla za ulazak u jedan takav svet. Onda sam neke znakove koje on daje, prikazivanje sopstvenih osećanja i stanja u kojima se nalazio, kao i razmišljanja koja je imao počeo da povezujem sa samim sobom i da ih uočavam u svom okruženju, da sagledavam neke mehanizme koji leže u svima nama. Pitanje je samo koliko ćemo dozvoliti takvim stanjima kao što je depresija da se razviju u nama, koliko smo jaki, koliko imamo podršku. Sklonost ka tome zaista postoji u svim ljudima. Ja sebe inače smatram za vrlo optimističnu, veselu i energičnu osobu, u predstavi igram sasvim suprotan karakter, ali sam bez problema uspeo da pronađem sve to u sebi i onda za potrebe drame, takve emocije samo pojačao.

Promo/Atelje 212

Koja su bila vaša ključna preispitivanja da li ste dovoljno zreli, dovoljno otvoreni i spremni za ovu ulogu?

Nisam se preispitivao. Od trenutka kad je krenuo proces priprema, koji je jako dug, nisam dozvolio sebi da razmišljam o tome jer mislim da smo svi mi, uz mnogo rada, u svakom trenutku dovoljno zreli da iznesemo uloge koje su nam poverene. Takva vrsta preispitivanja, po mom mišljenju, može da bude samo kontraproduktivna i da vodi u nesigurnost i opet preveliko opterećivanje. Razmislio sam pre nego što sam otišao na audiciju, ali od trenutka kada me je rediteljka Ana Tomović pozvala i rekla da sam dobio ulogu prestao sam sa bilo kakvim analizama i posvetio se zadatku.

Mladi su danas često u problemima kojih se dotiče ova predstava – depresija, anksioznost, raspad porodice, nedostatak ljubavi, smisla, puta, usamljenost… Svedočimo samoubistvima mladih ljudi, gotovo dece. U čemu je po vašem mišljenju problem, a gde je izlaz?

Ne bih se usudio da kažem da umem da detektujem problem i izlaz, jer mislim da to nije tako lako uhvatljivo i da ne postoji definicija. Taj problem je vrlo slojevit i toliko širok i nestalan u svojoj biti. Postoje neke evidentne stvari kao što su nedostatak ljubavi, gubitak voljenih ljudi, tragedije. Postoji inicijalna kapisla koja nas prebaci u stanje depresije, ali je to kod svih različito. Možda je najveći problem koji sam ja uspeo da sagledam otuđenost od sveta, otuđenost od trenutka. To je naša generacijska tekovina i plašim se da će sve ići u još gorem smeru, jer smo mi prosto odvojeni od sadašnjeg trenutka. Depresija sama po sebi, bar kako sam ja uspeo da je shvatim, jeste nemogućnost da budeš u tom trenutku nego se previše opterećuješ sobom i svojim mislima koja te u jednom momentu zarobe. Mi ne možemo paralelno živeti dva života i dva trenutka, ne možeš biti na doručku sa porodicom ako si u mislima negde drugde. A mi tako pokušavamo da se zaštitimo od života i stalno preispitujemo gde je problem, ne shvatajući da bi nam prebacivanje fokusa na sadašnji trenutak mnogo pomoglo. Mislim da je taj momenat neobitavanja u sadašnjosti ono što nas najviše muči.

Foto: 24sedam/Goran Sivački

Čini se da je jedna od ključnih rečenica u predstavi: „Ja nisam kao druga deca“. Kakav je Nikolas i šta ste mu od sebe „dali“ kako bi ulogu izgradili na način na koji ste želeli?

Moj prvi zadatak i prva želja je bila da savladam taj tekst u smislu da mogu da ga izgovorim u svoje ime, da te rečenice postanu moje i da kad na sceni kažem: „Nisam dobro“, to zaista osećam. To je možda i najteži glumački zadatak – reći nešto u svoje ime. Onda sam otkrio da situacije u kojima se Nikolas nalazi, kao i njegova reagovanja, uopšte ne treba posmatrati kroz prizmu njegove depresije,  nego prosto, ako se on svađa sa ocem, ja sam se trudio da u tom trenutku, bez ikakve osude šta je on, kakav je i u kom psihičkom stanju, budem dete koje se svađa sa svojim ocem iz određenih razloga. Hiljadu puta sam se u privatnom životu osećao neshvaćeno, kao i Nikolas, i svi mi verovatno. I neshvaćeno, i nevoljeno, i iznevereno, i povređeno. Sve su to srodna osećanja samo neko reaguje intenzivnije, a neko blaže, ali u principu bol gubitka je bol gubitka. Ja bih, recimo, mogao da osećam bol gubitka ako izgubim svoju devojku, Nikolas je osetio bol zbog gubitka nekoga iz porodice, neko oseti takvu bol kad ostaje bez posla. Bol gubitka je u suštini ista kod svih, samo je pitanje na koji način mi to vrednujemo u svom životu. Nikolasu je porodica bila sve i u trenutku kad je gubi on oseća tu bol.

Promo/Atelje 212

Kad smo već kod toga, veoma ste mlad čovek ali nosite snažan emotivni izraz. Gledamo vas u kompleksnim i zahtevnim dramskim ulogama. Šta vam pomaže da tako uverljivo i istinito igrate karaktere kroz čija vrlo teška iskustva privatno niste prošli?

Nadovezaću se na prethodni odgovor. Malo dete ne zna šta znači izgubiti roditelja, ali zna šta znači izgubiti nešto što mu je ogromno u tom trenutku. Ta osećanja su srodna i svi mi ih doživljavamo na svoj način, kao što doživljavamo život i svet oko sebe. Isto tako, bol neko oseća mnogo snažnije i emotivnije, dok neko uspe lakše da se izbori sa tim. Recimo, sećam se kad su se moji roditelji jednom prilikom posvađali, što nije bilo ništa preterano i strašno, ali sam ja u svom referentnom sistemu u kom se oni nikada nisu svađali, to doživeo veoma emotivno. Meni je to bila ogromna stvar u tom momentu. Takav pristup mi pomaže pri kreiranju ovakvih uloga.

Zna se da je podela jako važna u svakoj predstavi. Na koji način je u ovom slučaju tekla ta razmena energije i talenta sa kolegama, i šta u tom smislu izdvajate kao najvažnije?

Jako je bitno da se pored tih ljudi osećaš sigurno. Ako si okružen ljudima koji veruju u tebe i u koje ti veruješ, koji su pozitivni i ulivaju dobru energiju, to je vrlo značajna stvar. Veliki je posao, zahteva dosta rada i da bi ti imao želju da ideš svaki dan da igraš nešto po nekoliko sati potrebno je lepo okruženje. Mi pokušavamo da neki cvet izraste, a da bi se to dogodilo mora da ima sunca, vode, uslova koji su lepi. Ja tako funkcionišem. Verovatno postoje ljudi koji se mnogo ne obaziru na te stvari, ali mislim da to nije dobro.

Promo/Atelje 212

Sa ove vremenske distance, šta vam je sa večeri premijere ostalo kao najupečatljivija impresija?

Meni najznačajnija stvar nakon svake premijere jeste podrška mojih prijatelja, kolega sa klase, moje porodice i devojke. Njihova sreća zbog mene i njihovi izrazi lica su mi bili najveća potvrda da sam dobro odigrao ulogu i to je, uz samo igranje na sceni, na mene ostavilo najveći utisak.

Sve kritike u vezi predstave „Sin“ i vaše uloge su većinom pozitivne. Koliko uopšte obraćate pažnju na to ili se prevashodno vodite svojim ličnim, unutrašnjim osećajem kada radite na određenom projektu?

Voleo bih da kažem da se uopšte ne obazirem, ali nažalost to nije uvek moguće. Moj stav je da to treba uzimati u obzir, ali da apsolutno čovek mora da radi po svom osećaju i da u potpunosti prihvata mišljenje samo onih ljudi kojima veruje, jer glumački svet ume da bude jako surov. Dok radimo, mi dajemo sebe, izlažemo sebe, trudimo se da pružimo svoj maksimum u tom trenutku i to je dostupno svakome da komentariše na bilo koji način. Jako je teško takve stvari ne shvatati lično i fatalno, ali je neophodno da bi glumac zaštitio sebe. Mi, kao narod, skloni smo da dajemo izrazite komentare, i pozitivne i negativne, to je očigledno deo našeg mentaliteta, konstantno imamo vrlo emotivna mišljenja o gotovo svim stvarima. Nismo svesni da ne možemo da sagledamo širu sliku i  ne možemo da znamo nešto kad samo pročitamo o tome. Plitko obrađujemo informacije, a dajemo tako čvrste osude i presude zbog kojih glumac može da upadne u zamku da svoj rad referiše po tuđim mišljenima i tako izgubi sebe. Ja bih sada mogao da letim na krilima pozitivnih kritika, ali kada ih sledeći put ne dobijem, to ne može da se preživi. Tako da, ne mislim na sebe i ne bavim se sobom, nego delom i nekim višim ciljem.

Foto: 24sedam/Goran Sivački

Da li vas to štiti od preteranih grešaka i zanesenosti uspehom, ali i od one druge, manje blistave strane popularnosti?

Šoubiznis je, posebno danas, fabrikovanje zvezda, bukvalno proizvodnja zvezda, i onda je jako teško, pogotovo mladom čoveku. Meni je bilo teško da shvatim da to što mene sada neko uzdiže u nebo nije zbog mene, nego zato što je njemu potrebno da ja budem zvezda. I uopšte nije lako ne izgubiti se u tome, u toj surovosti prema čoveku koga koriste dok im je potreban i dok ima soka, i odbace kad se taj sok izgubi. Ako baziraš na tome svoju vrednost i ako ti je to cilj, onda kad to prođe nemaš ništa, nemaš sebe. Zato je značajno okružiti se ljudima koje voliš, poštuješ i kojima veruješ.

Pročitajte još

Kad je krenuo haos sa “Južnim vetrom“ i ti neki prvi udari popularnosti mnogo mi je pomogao moj profesor Srđan Karanović i kolege sa fakulteta. Teško je ne uzleteti, jer misliš o sebi nešto što nije tačno, što nije realno. Podigneš se u neke zvezde, umisliš nešto i ostaneš sam na kraju. Nažalost, to je model funkcionisanja u 21. veku. Kao imam mnogo pratilaca na Instagramu, pišu o meni u medijima, ali čovek od toga stvarno nema ništa. Slava je produkt toga što ti dobro radiš svoj posao. Ona ne može i ne sme da bude cilj, iako ima mnogo onih kojima je to jedini prioritet, što je meni smešno, jer nema nikakvu vrednost. Želim da se bavim nekim većim stvarima od toga da sebe potvrđujem kroz popularnost, da gradim svoj dobar osećaj u tome i da zarađujem pare od toga. Moji ciljevi su mnogo značajniji.

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – 24sedam.rs

Komentari (0)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.

Povezane vesti