Bekim Fehmiu: Život u perju sopstvene smrti

Legendarni glumac Bekim Fehmiu rođen je na današnji dan, 1. jun 1936. godine, u Sarajevu. Bio je srpski i jugoslovenski filmski i pozorišni glumac albanskog porekla i prvi istočnoevropski glumac koji je zaigrao u Holivudu tokom trajanja Hladnog rata. Smatran je za jednog od najboljih glumaca jugoslovenske kinematografije, a i šire.

Njegova porodica je poreklom albanska, sa Kosova. Otac mu se zvao Ibrahim, a majka Hedija Fehmiu. Studirao je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, od 1956. do 1960. godine, u klasi profesora Mate Miloševića. U bivšoj Jugoslaviji je bio velika zvezda tokom šezdesetih i sedamdesetih godina. Ogromnu slavu je stekao u filmu crnog talasa „Skupljači perja“ u kome je igrao sa Oliverom Katarinom. Glumio je u celoj Evropi, naročito u Italiji. Imao je dugogodišnji ugovor sa italijanskim režiserom Dinom de Laurentisom, sarađivao je sa Džonom Hjustonom, Olivijom de Hevilend, Avom Gardner, Dirkom Bogardom, Šarlom Aznavurom i drugima.

Oprobao se i u američkoj kinematografiji, ali ga američka publika nije dobro prihvatila, i po nekim kritikama svoju ulogu u američkom filmu „Avanturisti“ (1971), nije dobro odglumio, što je navodno uništilo njegove šanse da se probije u Holivudu. Takođe, neki američki kritičari „Avanturistu“ opisuju kao film koji „nije uspeo da od Fehmiua načini međunarodnu zvezdu“.

Pored „Skupljača perja“ Aleksandra Saše Petrovića, snimio je „Roj“ Miće Popovića, „Uzrok smrti ne spominjati“ Jovana Živanovića, „Devojka“ Puriše Đorđevića i mnoge druge.

Nikada nije snimio nijedan film na albanskom jeziku.

Samoinicijativno je prestao da se bavi glumom 1987. godine, „u znak protesta zbog antialbanske propagande“.

Bio je oženjen koleginicom, glumicom Brankom Petrić, sa kojom je imao dva sina – Hedona i Uliksa. Uliks se takođe bavi glumom. Živeo je sa svojom suprugom, braćom i sestrama na relaciji Beograd-Priština-Prizren.

Dana 15. juna 2010. godine izvršio je samoubistvo u svom stanu u Beogradu.

U aprilu 2001. godine objavio je knjigu uspomena „Blistavo i strašno“, koju je napisao još 1985. Drugi deo ove knjige objavljen je posthumno, u jesen 2012. Govorio je srpski, albanski, makedonski, turski, romski, španski, engleski, francuski i italijanski jezik.

Na Festivalu jugoslovenskog igranog filma u Puli osvojio je nagradu za ulogu Halil-bega u filmu „Roj“.

Krajem pedesetih godina prošlog veka, na odseku za glumu Beogradskog fakulteta dramskih umetnosti obreli su se Bekim Fehmiu, sin učenog Albanca Ibrahima Fehmiua, saborca Bajrama Curija, borca za nezavisnost Albanije koji je došao iz muslimanske porodice iz Prizrena, i Branka Petrić, s očeve strane katolkinja iz Rijeke, a sa majčine od sandžačkih Karamatijevića, Srba među kojima su i istaknuti Solunci i partizani.

Njihova ljubav i brak, koji će trajati pedeset godina, nije bila ljubav na prvi pogled. Godinama pre nego što su se zavoleli, putevi su im se višestruko preplitali. Sretali su se na glumačkoj akademiji, a posebno na časovima plesa, u kojima se Bekim toliko isticao da ga je profesorka Sonja Dojčinović ubeđivala da pređe u baletane rečima: „Verujte, prevazišli biste Nurejeva“. Najviše je plesao sa, „vitkom, dugonogom, tamnosmeđom“ Brankom, kako je opisuje. No, iako im je profesorka govorila kako su divan par, tada su još uvek bili samo kolege. Bekim je na studijama bio ćutljiv, marljiv, nenametljiv, a Branka mu je, kada ju je prvi put pitao da budu par, odgovorila: „Suviše si mlad za mene“.

Pročitajte još

Miša Janketić i Toma Zdravković: Emotivna priča o prijateljstvu koje je obeležila tuga

U jednom trenutku izgledalo je da između njih neće biti čak ni drugarstva – Bekim se jednom prilikom potukao sa Brankinim najboljim drugom Batom Stojkovićem, koji mu je opsovao „šiptarsku majku“. Branka ga tada, priseća se Bekim, nije ni pozdravila, pogledavši ga „krvnički“. Bez obzira na ovu čarku, Bata i Bekim postali su veliki prijatelji, a njegovi odnosi sa Brankom su otoplili, posebno tokom Bekimovog vojnog roka, kada mu je Branka često pisala. Opisujući te godine prijateljevanja, Bekim naziva Branku „moj anđeo“ koji se brinuo o njemu, a ona njega „moj vitez“, džentlmen koji je branio i pratio kući. U poslednjem vojničkom pismu, Branka mu nudi filmsku ulogu i poziva kod njenih u Novi Vinodolski. Tu, na moru, posle večere u domu Petrića, rađa se ljubav između njih dvoje, koju Bekim ovako opisuje u svojim memoarima:

„Noć je topla i puna svitaca. Lahor donosi miris mora. Čuju se cvrčci i udaljeni zvuci harmonike. Zapalili smo cigarete. Čini mi se da sanjam divan san. Pod zvezdanim ljubičastim nebom našlo se dvoje mladih, čije su iskre međusobnih svesno ili nesvesno potiskivanih simpatija počele da varniče još od prvog viđenja… Ta topla noć u avgustu ‘doći će mi glave’.“

Posle prvih godinu dana, njihova veza našla se na prekretnici – ili će se raspasti ili će prerasti u nešto dublje i trajnije. Tog leta, Brankin otac Vinko pita Bekima kakve su mu namere s njegovom ćerkom. „Pitajte Vašu ćerku, kakve su njene namere sa mnom“, odgovorio je Bekim, koji je smatrao da Branka tada još nije bila spremna da se smiri. „U par navrata pokušao sam da se raziđemo na lep način. Nije mi pošlo za rukom“, kaže Bekim, koji se zatim tokom gostovanja u Moskvi zbližio sa lepuškastom Ruskinjom Ljudmilom, piše u tekstu koji je objavljen u okviru publikacije Evropskog pokreta u Srbiji „Kada su se voleli Srbi i Albanci“, prenosi Danas. Zbog ovog otvorenog neverstva je na sebe navukao gnev celog pozorišnog ansambla, pa je u povratku iz Moskve ostavljen da sedi sam u kupeu voza. Neizvesnost i neprijatnost je prekinula sama Branka – prišavši mu i pozdravivši ga sa „Zdravstvujte!“, oprostila mu je avanturu rečima „Mogao si da nađeš i neku manje lepu”.

Bekim, ganut, shvata: „To je žena za mene. Odlučio sam. Definitivno“.

Usledile su decenije međusobne sreće, slave i uspeha. Prekretnicu u Bekimovoj karijeri predstavlja njegova maestralna uloga Belog Bore u filmu Aleksandra Petrovića „Skupljači perja“, koji je na Kanskom filmskom festivalu 1967. godine bio nominovan za Zlatnu palmu, a nagrađen Grand-prijem žirija i nagradom filmske kritike.

Posle svetskog uspeha ovog filma, počinje i Bekimova dugogodišnja uspešna internacionalna karijera. Do kraja osamdesetih, radiće sa prestižnim svetskim rediteljima i producentima poput Dina de Laurentisa, Džona Frankenhajmera, Tinta Brasa… Među mnogobrojnim ulogama koje je ostvario u inostranstvu izdvajaju se glavne role u italijanskoj mini-seriji „Odiseja“ s Irenom Papas, koju smatraju prvim italijanskim blokbasterom, filmu „Avanturista“ s tadašnjim lepoticama Kendis Bergen i Olivijom de Havilend, gde je igrao Daksa, odnosno plejboja Porfirija Rubirosu, „Dezerter“ s Džonom Hjustonom, „Dozvola za ubistvo“ s tada vremešnom, ali i dalje neodoljivom Avom Gardner, Dirkom Bogardom, Timotijem Daltonom, „Crna nedelja“ Džona Frankenhajmera, reditelja „Francuske veze II“, s Martom Keler, „Libera, ljubavi moja“ s Klaudijom Kardinale i mnogi drugi.

– Bekim u Beču snima sa Avom Gardner film „Dozvola za ubistvo“. On glumi njenog muža i u filmu joj lupa šamar jer mu nije rekla da je rodila njegovo dete. Ona nije znala za Bekima ali njegov agent je imao slike, i kada je gledala kandidate za ulogu naišla na njegovu fotografiju, rekla je: „Hoću njega.“ Kada ju je Bekim kasnije pitao zašto ga je odabrala, rekla mu je: „Zato što si na toj slici ličio na Če Gevaru a on je bio moj veliki prijatelj – otkrila je kasnije Branka Petrić.

Branka ga često posećuje na snimanjima. Venčali su se u Rimu i to dva puta. Najpre je Branka, već trudna, stigla na pripremljenu proslavu zaboravivši rodni list. Ipak, venčanje su proslavili i objavili, da bi se ona tek naknadno ponovo vratila u Rim, ovoga puta s potrebnim papirima. Sledi život filmskog para, zajednička putovanja po svetu, od Engleske do Kolumbije, šetnja po crvenom tepihu u Njujorku, rođenje sina Uliksa 1968. godine, a zatim i Hedona nekoliko godina kasnije. Pored sve slave, uspeha i avantura sa najpoznatijim ženama toga doba – Brižit Bardo, Širli Meklejn i Avom Gardner, najtoplije stranice Bekimovih uspomena govore o zajedničkim porodičnim letovanjima na Jadranskom moru, u domu Petrića u Novom Vinodolskom, čistoj nepomućenoj sreći i spokoju dok gleda Branku, „Amazonku, moju Ester Vilijams“, kako kaže, dok pliva sa sinovima Uliksom i Hedonom.

Bekim Fehmiu nikada nije krio svoje poreklo ni svoja ubeđenja. Nekoliko puta su ga zapadni producenti ubeđivali da promeni ime u neko zvučnije, koje će mu omogućiti bolju karijeru. Nije hteo ni da čuje za to, kao što nije želeo ni da se preseli u Kaliforniju radi boljih filmskih kontakata i veza. U svojim memoarima, otvoreno pokazuje prezir prema nacionalizmu i gorčinu zbog raspada Jugoslavije koju je doživljavao kao svoju zemlju, kao i poštovanje prema Titu, i ne krije kako je plakao na vest o njegovoj smrti i davao počasnu stražu nad njegovim odrom.

Pročitajte još

„Otac na službenom putu“: 36 godina od remek-dela koje je naslutilo tragičan raspad Jugoslavije

Krajem osamdesetih, Bekim se sve više povlači iz javnog života. Sve jača antialbanska propaganda, zatim raspad zemlje i ratovi, navode ga da se zatvori u četiri zida i retko pojavljuje u javnosti. Poslednja uloga u Italiji bila mu je 1987. godine u filmu „Dete po imenu Isus“ (Un bambino di nome Gesù), u režiji Franka Rosija, a poslednji film „Džingis Kan“ (Gengis Khan) 1992. godine u režiji Kena Anakina, u kome je igrao i Čarlton Heston. Scenarista i producent Frančesko Skardamaglja rekao je: „Bekim Fehmiu je jedini internacionalni glumac iz istočnih komunističkih zemalja koji je snimao na Zapadu, gotovo dvadeset godina, probijajući gvozdenu zavesu, sve do pojave Gorbačova i pada Berlinskog zida”. Sin Uliks ističe sledeće: „Nakon Aleksandera Mojsiua, glumca iz prve polovine XX veka, moj je otac prvi internacionalni glumac Albanac”.

Svoj život Bekim je okončao onako kako ga je i živeo – filmski. Čehov ima onu poznatu misao da zakoni književnosti nalažu da ako na početku puška visi na zidu, na kraju mora da opali. U prvom delu svojih memoara, Bekim u više navrata pominje pištolj koji je njegovom ocu poklonio kosovski komunistički funkcioner Spasoje Đaković. U drugoj knjizi, on isto tako često opisuje pištolj koji mu je poklonio Dino de Laurentis. Upravo će iz pištolja Bekim izvršiti samoubistvo u svom beogradskom stanu 2010. godine. Branka Petrić je u jednom intervjuu rekla kako je i tada mislio o pozorištu: „Da sam mu sat vremena ranije rekla da to veče imam predstavu, sigurna sam da bi naum odgodio za neki drugi dan, jer je znao da bi u tom slučaju predstava morala biti pomerena”. Na njegovu odluku presudno je uticao moždani udar koji ga je delimično onesposobio. Tu fizičku nemoć on nije mogao da podnese. Kako je jednom rekao njegov sin Hedon, on je „živeo i umro kao samuraj, ponosno, hrabro i časno, sa voljom i željom da ode kad bude nespreman za ovaj život”.

– Svaka lepa i velika ljubavna priča ima tužan završetak. Naša ljubav je bila takva i prolazila kroz razna iskušenja, ali nije imala tužan završetak. Svako će na svoj način otići sa ovog sveta, ali naša ljubav je do kraja bila lepa i velika – rekla je jednom prilikom Branka Petrić.

Fehmiu je kremiran na Novom groblju u Beogradu. Po sopstvenoj želji ispraćen je uz zvuke Betovenove „Ode radosti“ a njegova supruga i deca su posuli njegov pepeo po Bistrici, zagazivši zajedno u hladnu vodu. Tako je, niz brzake ove prizrenske reke uz koju je odrastao, otišao Bekim Fehmiu, Prizrenac i Beograđanin, Albanac i Jugosloven, a pre svega veliki glumac.

– Šta je samuraj? On mora da bude hrabar, da poštuje sve kodekse. Često je citirao Seneku, parafraziram: „Vlast nad samim sobom je najveća vlast.“ I dan-danas pomisao na to kako se na to pripremao – da ne bude u našoj spavaćoj sobi, nego u radnoj, da bude pokriven. Otac jedne moje prijateljice je izvršio samoubistvo. Pucao je sebi u glavu razneo je. A Bekim je pucao u slepoočnicu i jedna žena je rekla da je rana bila kao malina. I pištolj je ostao u ruci. Ispod čaršava, da ne doživim šok – govorila je Branka Petrić u intervjuu za Nedeljnik.

Pročitajte još

Rat nije rat dok brat ne ubije brata: 26 godina od najboljeg balkanskog filma svih vremena

– To je bila kompletna režija smrti. Taj otoman u njegovoj radnoj sobi je crven, bordo, tako da nisam videla krv. Doneo je jastuk i sat koji ja sada uvek nosim i oproštajno pismo. Potpuno zaokružen čin. Čista estetika. Kada smo išli na identifikaciju, Uliks je rekao: „Kako je tata lep.“ A Hedon je pomogao bolničaru i na leđima nosio svog voljenog tatu.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi