Miša Janketić i Toma Zdravković: Emotivna priča o prijateljstvu koje je obeležila tuga

Čuveni glumac Mihailo Miša Janketić rođen je na današnji dan, 24. maja 1938. godine u Novom Sadu. Diplomirao glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju 1962. U karijeri je igrao u više desetina filmova i TV serija, a brojne uloge je ostvario i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, čiji je stalni član bio od 1960. godine.

Veliku popularnost kod televizijske publike donele su mu uloge u TV serijama „Sivi dom” (1984 -1985), „Bolji život” (1987-1991), „Srećni ljudi” (1993-1996), a u seriji „Porodično blago” (1998-2002) igrao je glavnu mušku ulogu, kao i u seriji „Bela lađa” (2008-2012).

Dobitnik je svih značajnih glumačkih nagrada i priznanja. Bio je dugogodišnji profesor glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Bio je oženjen Svjetlanom Knežević sa kojom je imao četvoro dece: Radomira, Marka, Ivu i Milicu. Njegov život je obeležila velika tragedija jer su mu u toku Drugog svetskog rata ubijeni roditelji. Znao je ko mu je ubio majku, i znao je da njegovi potomci žive u Beogradu ali nikada nije želeo da sazna gde tačno.

Preminuo je 15. maja 2019. godine u Beogradu, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Tokom svog uzbudljivog i bogatog života Miša je drugovao sa još jednom legendom iz sveta umetnosti – Tomom Zdravkovićem. Po njegovim rečima spajala ih je tuga, ali i jedan poseban odnos prema životu.

U nastavku vam prenosimo ispovest Miše Janketića o svom velikom prijatelju, koja je 2014. godine objavljena u knjizi „Toma Zdravković – 68 neispričanih priča“.

Samo jednoj ženi je posvetio sve pesme i ceo svoj život

Pre više od četrdeset godina, dok sam bio student, mi glumci i mnogi pesnici nalazili smo se kod „Prešernove kleti“. Imali smo običaj da posle tih naših „seansi“ i susreta odemo u „Gradski podrum“, gde je pevao Toma Zdravković u besprekornom belom odelu sa crnom košuljom i lakovanim šimi-cipelama. To moje društvo je bilo vrlo veselo i veoma lepo je reagovalo na njegovu pesmu, tako da je on ponekad nama prilazio i mi smo se tako i upoznali. Bio je neverovatan pevač, koji nas je u srce dirao.

Prošlo je mnogo godina od tada i desi se da Ivan Bekjarev i ja dobijemo poziv da sa našom predstavom „Zvrčak“ gostujemo u Aleksincu na svečanosti povodom otvaranja Doma kulture. Toma je takođe učestvovao u tom programu. Tu smo se ponovo videli posle mnogo vremena. Odigrali smo Ivan i ja predstavu i onda nas je Toma zamolio da se sa nama kolima vrati u Beograd, ali da pre toga svratimo na večeru kod njegove rođene sestre, koja je živela u Aleksincu. Odemo mi kod nje, ona nas je ponudila nekom zaista divnom večerom, ali ono što je meni bilo fascinantno je to da Toma tom prilikom nije popio ni kap alkohola. Ni dan-danas ne znam zašto, ali ni kap nije popio!

Negde oko jedanaest – pola dvanaest smo seli u auto i krenuli ka Beogradu. Vozio je Ivan, koji inače ne pije, što se za Tomu i mene ne bi moglo reći. Nije bilo nijedne kafane, nijedne benzinske pumpe na auto-putu gde mi nismo svratili. Nijednu nismo preskočili. A tamo, samo šoferi i noćne dame. Onda je u tim kafanama Toma pevao, a ja sam govorio ljubavnu poeziju. To je bilo prosto neverovatno. Tada me je Toma nazvao babarogom jer je inače imao običaj da ljude koji nešto umeju i znaju časti takvom „titulom“: „Uf, pa ti si babaroga. Vidi kako tebe ove šoferčine i noćne frajle slušaju.“ Onda je u jednom trenutku kasno noću, bog zna koliko je sati bilo, u nekoj pustoši između dve benzinske stanice, Toma iznenada zamolio Ivana: „Brate, molim te, stani! Stani, stani!“ Ivan je stao pored puta, Toma je izašao iz kola, a bila je neka mesečina koja se ne može opisati, neko toplo veče, neka atmosfera potpuno vanvremenska, i onda se on naslonio na auto i zapevao: „Zajdi, zajdi, jasno sonce i ti sjajna mesečino…“ Ja u životu nikad nisam tako nešto čuo! To je bio prizor koji ne mogu da zaboravim, i evo i dan-danas ga nosim u sebi kao nešto najsjajnije što sam u svom životu doživeo. Taj naš put od Aleksinca do Beograda trajao je do sutradan u pet sati po podne. Možete li da zamislite, od pola dvanaest iz Aleksinca do pet po podne u Beogradu! Kad smo stigli, u kafani „Pod lipom“ smo popili piće i rastali se.

Posle toga, Toma i ja dugo nismo bili u kontaktu. Bili smo zauzeti svaki svojim poslovima i onda se u Crnoj Gori desila čuvena Žuta greda – smenjivanje stare vlasti, i tom prilikom je mnogo umetnika, pevača i glumaca, među kojima smo bili i nas dvojica, bilo angažovano u cilju promocije nove vlasti. Obilazila se skoro cela Crna Gora, a Toma i ja smo imali običaj da se posle tih nastupa, gde sam ja govorio stihove, uglavnom Njegoša, a on pevao, opustimo u jednoj divnoj kafani u sklopu hotela „Crna Gora“, u kome smo bili smešteni. Tu smo imali naše, kako ja kažem „seanse“ i on je uvek zahtevao da samo nas dvojica budemo za stolom. Imao je neku potrebu da mi priča svoj život, koji je bio mnogo težak. Potpuno mi se otvorio pričajući o svom siromašnom detinjstvu i nekim stvarima koje nije mogao da zaboravi, a koje su ga mnogo bolele. Tako se jednom prilikom u Aleksincu, gde je on valjda išao u školu, u nekom selu tamo, samo da bi bio u društvu dece koja su se igrala „lizalice“, spuštao u nekim jadnim sandalicama tankih đonova, zbog čega su mu tabani krvarili, ali mu ponos nije dozvoljavao da odustane. U toj kafani smo obnovili naše prijateljstvo i tu mi je, pored ostalog, ispričao i neverovatnu priču kako je otišao u Ameriku kod jednog svog prijatelja i u Las Vegasu jedne večeri na kocki zaradio milion dolara. Milion dolara! Ja ga pitam:

„Pa dobro, Tomo, i šta ti uradi sa tim?“

„Pa znaš“, kaže, „ja sam tom mom prijatelju dao osam stotina hiljada dolara i rekao mu: ’Stavi to kod sebe i nemoj da mi daješ. Ja ću da te molim, ja ću da ti pretim, ali nemoj da mi daješ nikako.’ A onda, vremenom“, kaže, „ja odem kod njega, pa hoću da mu jebem mater, hoću da ga ubijem i čovek šta će, da mi sto, pa dvesta, pa trista hiljada i ja sam tako izgubio sve. On mi je platio avionsku kartu do Beograda.“

Posle tog vremena provedenog u Crnoj Gori, opet je bila neka pauza, i onda se on meni jednom prilikom javio, valjda osećajući neku potrebu da se druži sa mnom i da nastavi te svoje ispovesti. Ja sam u „Bojanu Stupici“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu imao svoj sto, a on je želeo da gleda predstavu u kojoj ja igram i da, posle toga, sedimo za tim mojim stolom, opet sami, ne bi li mi pričao još priča iz svog života. Tokom tih naših razgovora često je plakao. On samo priča… a suze teku. I nisi mogao da ga ne voliš u tom trenutku. Tada mi je priznao da je njegova ljubav kojoj je posvetio sve svoje pesme bila zabranjena. Ljubav njegovog života. Jedna vrlo određena žena. Neću da otkrivam ime, neću da ga devalviram. Bila je jedna žena kojoj je on posvetio ceo svoj život. To ga je i uništilo.

U očima je vazda nosio neku beskrajnu tugu. I to me je činilo njemu privrženim jer, hajde da kažem, i ja sam spoznao takvu tugu. I tu smo se negde, možda i prećutno, sporazumeli i valjda smo zato bili tako bliski tokom tih nekoliko perioda našeg druženja. Njegova tuga je napravila njegovu poeziju, ali interesantno je to što on nikada, bez obzira na tu tugu, nije bio ogorčen čovek. Nikoga nije krivio i optuživao, sem sebe samog što nije umeo da se snađe u životu onako kako bi bilo potrebno. Nije bio ogorčen. I u tome je njegova veličina. Jer kad je čovek ogorčen, on je uništen, on ne postoji. A Toma nije bio takav.

Jedino ga je radovala mogućnost ljubavi. Ako je tuga proizilazila iz svega ostalog, samo ga je ljubav radovala. On je silno čeznuo za ljubavlju žene ili prijatelja, i to je bilo nešto što je njega strašno okupiralo i za čim je on tragao. On je tragao za ljubavlju. Nisam siguran da ju je ikad doživeo u pravom smislu, onoliko koliko je on to oblaporno želeo. Ali mi se ipak čini da je par puta dotakao bar trenutak neke sreće i zadovoljstva. I ima nekoliko njegovih pesama koje govore o tome, iako njegove pesme srce cepaju. Znate, ljudi nemaju vremena da se posvete drugim ljudima, a Toma je bio zahtevan. On je svakom svom prijatelju u koga bi verovao, pa i meni u tim našim susretima, svoju dušu izručivao u naručje. A mnogi ljudi to ne mogu da podnesu, jer im je to velika obaveza, jer to znači neku recipročnost, da ja sad njemu treba da uzvratim. Mnogi nisu u stanju da uzvrate toliko poverenje, toliku ljubav, toliku iskrenost. On je to osećao i zbog toga bio jako nesrećan.

Iskrenost sam najviše cenio kod njega. Jer on je kao i svi pesnici, a jeste bio pesnik, koji nose sebe sobom kroz poeziju bio do kraja iskren čovek; reklo bi se i naivan. I to ga je mnogo koštalo u životu. Nije on mogao da se ustali u ovom svetu sa tom svojom naivnošću i tom svojom poezijom. Nije mogao da se uklopi u život. A njegov život je život čoveka koji je bio tačno ono što jeste po svojoj suštini, od početka do kraja. Bio je čovek do kraja! Jedna izuzetna ličnost. Bio je ono što je bio i ništa više, a ni manje od toga nije želeo. A to je izvanredna vrednost. Svi mi imamo neke želje da od svog života napravimo nešto, a te želje često nisu u skladu sa našim mogućnostima. A Toma je živeo slobodno, i sve njegove želje su bile u skladu sa njegovim mogućnostima. I on je to izigrao. Tako je i otišao, kao ostvaren i dovršen čovek, bez obzira na sve. Otišao je sa nekim svojim tajnama, ali da nije tako, ne bi ostao enigma i ne bi i dan-danas bio popularan. I u mojoj uspomeni će zauvek ostati kao jedna od značajnijih ličnosti mog života.

I kako to često biva, u životu neke stvari zaista nisu slučajne, pa će tako Marko Janketić, sin velikog Miše i uspešan glumac, u dugoočekivanom filmu „Toma“ igrati ulogu Mike Antića.

Podsetimo, u intervjuu za naš portal Marko Janketić je o svom ocu govorio na sledeći način:

Pročitajte još

U Čikagu završeno snimanje filma o Tomi Zdravkoviću: 24sedam predstavlja ekskluzivne fotografije poslednjih kadrova

– Ceo njegov život je za mene jedan ogroman savet i putokaz. Način na koji je živeo, njegov filozofski stav prema životu, umetnosti i porodici je u meni ostavio dubok trag. On je stvarno bio sjajan roditelj i veoma dobar i plemenit čovek. Imao sam sreću da imam takvog oca, znam da je nemaju baš svi. Ne mogu da izdvojim nešto posebno i konkretno, ali su njegova moralna i duhovna vertikala, pored umetničkog dara, moj najvažniji smer i pomoć u životu i karijeri – rekao je glumac.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi