aktuelno

Poslednji čin: Sećanje na umetnike koji su nas napustili u 2020. godini

31.12.2020

09:01 >> 16:22

0

Autor: Redakcija 24sedam

Svojim ulogama i delima zauvek su se urezali u naša sećanja, a ovim putem im odajemo počast

Poslednji čin: Sećanje na umetnike koji su nas napustili u 2020. godini
Copyright Profimedia

“Kad umire glumac, umiru sve moguće podele u kojima je još mogao zaigrati, gase se čak i oni reflektori koji nikada nisu bili upaljeni, otkazuju se predstave koje nikada nisu bile zakazane… Kad umire glumac, umire stotine likova, a život se ukazuje poput loše predstave u kojoj rasplet i završetak nisu vešto pripremljeni. Kad plačemo zbog smrti glumca, mi ne plačemo samo za njim, nego za svim danima i svim predstavama koje smo zajedno s njim proživeli u teatru. Kad umire glumac, umire njegova publika, jer je svojom smrću potvrdio i prolaznost njezina života….”

…Čuveni je monolog drame “Kad umire glumac” Mira Gavrana, a nažalost, godina za nama odnela je mnoge velike umetnike, ne samo glumce, koji su ostavili neizbrisiv trag, kako na kulturnoj sceni, tako i u životima njihove publike.

Svojim ulogama i delima zauvek su se urezali u naša sećanja, a ovim putem im odajemo počast.

Neda Arnerić   (15. jul 1953 — 10. januar 2020)

YouTube/Printscreen

Jedna od najlepših glumica sa ovih prostora Neda Arnerić zasijala je na glumačkom nebu još kao dete, postala zvezda i to bila tokom čitave svoje plodne karijere. Sa samo 13 godina ulogom u filmu „San“ Puriše Đorđevića osvojila je i publiku i kritiku, a naredne dve godine igra u njegovim ostvarenjima „Jutro“, „Kros kontri“, zatim „Oh divljine“ Ognjenke Milićević i „Visočka hronika“ Vere Belogrlić…

Kada su neverovatnu popularnost imali partizanski filmovi, Neda je u tom momentu snimila film “Višnja na Tašmajdanu” što je bilo pravo osveženje za to vreme. Kažu da joj je ta uloga bila presudna. Zahvaljući njoj, preko noći Višnja postaje najpopularnije lice sa malih ekrana.

Ostaće upamćena po mnogim ulogama u filmovim kao što su “Sutjeska” (1973), “Užička republika” (1974), “Otpisani” (1975), “Grlom u jagode” (1976), “Ljubavni život Budimira Trajkovića” (1977), “Ispravi se Delfina” (1977), “Gospođa ministarka” (1978), “Ko to tamo peva” (1980), “Moj tata na određeno vreme” (1982), “Varljivo leto ’68.” (1984), “Policajac sa Petlovog brda” (1992), “Tri karte za Holivud” (1993), “Nebeska udica” (1999), “Nataša” (2001) i mnogim drugim.

Dobitnica je Nagrade Pavle Vuisić za životno delo, koja se dodeljuje glumcu „kao priznanje za izuzetan doprinos umetnosti glume na domaćem filmu“. Takođe, dobitnica je dve Arene na Filmskom festivalu u Puli — Zlatne za film “Haloa — praznik kurvi” i srebrne za ulogu u drami “Ispravi se, Delfina”, za koju je dobila i Nagradu Carica Teodora.

Desimir Stanojević ( 7. oktobar 1950 – 10. mart 2020)

Promo/Dalibor Tonković

Desimir Stanojević je rođen u Nišu i jedan je od najistaknutijih umetnika koji su potekli iz tog grada, jer je, pored toga što je osnovao Omladinsko pozorište „Treća polovina“, zaslužan i za izvođenje prvog mjuzikla u istoriji Niškog pozorišta. Bila je to predstava „Violinista na krovu“, nakon čega je postavio i komad „Cigani lete u nebo“, takođe mjuzikl, koji je i režirao. Do 1990. odigrao je više od 80 uloga.

Tokom 1990. godine, uz veliku podršku Radmile Savićević, za koju je govorio da mu je druga majka, prelazi u Beograd. U zrelim godinama započinje karijeru u Pozorištu na Terazijama, u kome je igrao sve do svoje smrti. Poznate su predstave „Grk Zorba“, „Violinista na krovu“, „Cigani lete u nebo“, „Maratonci trče počasni krug“, „Ivkova slava“, „Tri musketara“, u kojima je ostvario značajne uloge.

Njegovo prvo pojavljivanje na filmu je bilo u ostvarenju „Lager Niš“ 1987. godine. Igrao je u mnogim serijama, dramama i filmovima kao što su „Policajac sa Petlovog brda“, „Novogodišnja priča“, „Seljaci“, „Bićemo prvaci sveta“ i „Selo gori, a baba se češlja“. Najveću popularnost svakako stiče ulogom u „Srećnim ljudima“. Dobitnik je više nagrada i priznanja iz oblasti pozorišta, televizije i muzike.

Igor Vuk Torbica (1987-2020)

YouTube/Printscreen

Odlazak jednog od najdarovitijih pozorišnih mladih reditelja u regionu Igora Vuka Torbice ostaće nenadoknadiv.

Njegove kolege i prijatelji opisivali su ga kao najtalentovanijeg u svojoj generaciji, čoveka briljantnog uma i divne duše. Govorilo se da takav reditelj i takvo umeće nije dugo viđeno.

Torbica je stvarao predstave u Srbiji, Sloveniji, Hrvatskoj i ostalim zemljama širom regiona. Režirao je višestruko nagrađivane komade poput  “Hinkeman”, “Carstvo mraka”, “Mizantrop”, “Tartif”, “Bakhe”, “Krvave svadbe” i mnoge druge naslove po kojima će ostati upamćen.

Goran Paskaljević ( 22. april 1947 – 25. septembar 2020)

ATA Images/Antonio Ahel

Goran Paskaljević bio je jedan od najznačajnijih filmskih stvaralaca ne samo u našoj zemlji, već i u Evropi i svetu.

Diplomirao je filmsku režiju na Praškoj akademiji zajedno sa vrsnim rediteljima Goranom Markovićem, Rajkom Grlićem, Lordanom Zafranovićem i Srđanom Karanovićem. U bogatoj karijeri režirao je mnoge dokumentarne filmove i TV drame, a prvi dugometražni igrani film “Čuvar plaže u zimskom periodu”, snimio je 1976.

Napravio je više od 30 dokumentarnih i 13 igranih filmova koji su zauvek upisani u istoriju kinematografije, a samo neki od njih su: “Pas koji je voleo vozove”, “Zemaljski dani teku”, “Poseban tretman”, “Suton”, “Varljivo leto ’68”, “Anđeo čuvar”, “Vreme čuda”, “Tango argentino”, “Tuđa Amerika”, “Bure baruta”, “Kako je Hari postao drvo”, “San zimske noći”, “Medeni mesec”…

Dobitnik je mnogih prestižnih nagrada, a časopis “Varajeti” svrstao ga je 2001. u pet najboljih režisera godine (pored Lasla Halstroma, Nila Džordana, Stivena Soderberga i Edvarda Janga). Novembra 2007. Paskaljević je odlikovan francuskim Ordenom umetnosti i književnosti koji mu je svečano uručen 9. maja 2008. u Beogradu.

Ivan Bekjarev (6. april 1946 – 16. novembar 2020)

ATA Images/Antonio Ahel

Jedan od najznačajnijih srpskih glumaca, Ivan Bekjarev prvu ulogu na filmu odigrao je 1967. godine, u ostvarenju „Bokseri idu u raj“, gde je glavnu ulogu tumačio Mija Aleksić. Najveću popularnost stekao je tumačenjem likova u kultnim TV serijama – Stevana Kurčubića u „Boljem životu“ i Boška Despotovića u „Srećnim ljudima“.

Ostaće upamćen i kao Cane Kurbla u „Otpisanima“, kao i po ulogama u serijama „Kraj dinastije Obrenović“, „Gorki plodovi“, „Više od igre“. Za ulogu zloglasnog upravnika nacističkog logora Svetozara Vujkovića u seriji „Banjica“, 1984. godine proglašen je za TV ličnost godine.

Odigrao je više od 150 uloga u teatru, od čega oko 60 u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, gde je 33 godine bio član i dugogodišnji prvak. Pred sam kraj života pripremao je predstavu o Zoranu Radmiloviću, u kojoj je trebalo da igra svog čuvenog kolegu i snimao film “Bilo jednom u Srbiji”, a poslednja uloga koju je odigrao bila je u filmu „Ime naroda“

Mustafa Nadarević ( 2. maj 1943 – 22. novembar 2020)

Z. Milutinovic/ATAImages

Nadarević je glumačku karijeru započeo u Zagrebačkom pozorištu mladih, a 1969. godine postao je član Drame Hrvatskog narodnog pozorišta u Zagrebu.

Kao reditelj debitovao je 1992. godine predstavom „Let iznad kukavičjeg gnezda“. Postavio je i komade „Balkanski špijun” Dušana Kovačevića i „Zabune“ Alana Ajbourna u Satiričnom kazalištu Kerempuh i „Hasanaginicu“ Milana Ogrizovića u HNK i Narodnom pozorištu u Sarajevu.

Filmsku karijeru započinje sporednim ulogama početkom osamdesetih godina. Pažnju javnosti je skrenuo 1985. godine ulogom Zijaha u filmu “Otac na službenom putu” Emira Kusturice, ulogom Mihajla u filmu “Već viđeno” Gorana Markovića iz 1987. godine, ulogom Leona Glembaja u “Glembajevi” Antuna Vrdoljaka iz 1988. godine, za koju je dobio Zlatnu arenu festivala u Puli za najboljeg glumca.

Publika kraj malih ekrana pamtiće ga po popularnoj seriji “Lud, zbunjen, normalan” u režiji Elmira Jukića, gde je tumačio lik Izeta Fazlinovića.

Tihomir Arsić (21. jul 1957 – 7. decembar 2020)

Promo/Narodno pozorište

Tika Arsić skrenuo je pažnju publike još 1981. godine kada je na sceni Narodnog pozorišta odigrao Romea u Šekspirovoj drami “Romeo i Julija” u režiji Steve Žigona. Svakako najvažnija pozorišna uloga je Rogožin u “Idiotu” Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, takođe u režiji Steve Žigona.

Za to maestralno tumačenje, kolekciji brojih priznanja koje je dobio tokom karijere, Arsić je pridružio i dve najznačajnije nagrade koje je osvojio upravo tom ulogom – “Zlatnog viteza” u Moskvi i Nagradu “Raša Plaović” za najbolje glumačko ostvarenje.

Kada je reč o Arsićevom angažmanu u Narodnom pozorištu, svakako se izdvaja i nastup u kultnoj predstavi “Solunci govore” po tekstu Antonija Ðurića i u režiji Cisane Murusidze.

Publika će ga pamtiti i po monodrami “Tako je govorio Broz”, sa kojom je početkom devedesetih godina nastupao širom nekadašnje Jugoslavije odigravši je više od 300 puta.

Debitovao je u filmu “Sinovi” Slavoljuba Stefanovića Ravasija 1975. godine, a zatim su usledile upečatljive uloge u “Dečko koji obećava”, “Igmanski marš” , “Veliki transport” , “Pejzaži u magli”, “Lager Niš”, “Balkan ekspres”, “Boj na Kosovu”…   Televizijska publika imala je priliku da ga vidi u ulozi Barona u drugoj sezoni popularne serije “Ubice mog oca”, a tokom 2018. glumio je u seriji “Šifra Despot”, te filmovima “Zaspanka za vojnike” i “Kralj Petar Prvi”.

Lidija Pilipenko ( 8. februar 1938 – 3. jul 2020)

Lidija Pilipenko, Promo / Narodno pozorište

Ceo svoj život, Lidija Pilipenko posvetila je baletu i Narodnom pozorištu u kome je stvarala, prvo kao balerina, a kasnije kao koreografkinja, a njen doprinos ovoj umetnosti je neizbrisiv.

Igračku karijeru započela je još kao devojčica, učenica baletske škole koja se kasnije usavršavala u Londonu. Ceo svoj igrački staž provela je u Baletu Narodnog pozorišta, gde je vrlo brzo postala primabalerina. Igrajući u najznačajnijim naslovima, predstavljala je našu zemlju na najdostojanstveniji način, na mnogim scenama (Tokio, Atina, Lozana, Pariz…).

U matičnom Narodnom pozorištu nosila je repertoar igrajući u klasičnim baletima „Labudovo jezero”, „Žizela”, „Začarana lepotica”… Posebno se pamti njena uloga u „Čudesnom mandarinu”, kao i izuzetnom domaćem baletu „Darinkin dar”, na muziku Zorana Hristića.

Po završetku igračke karijere posvećuje se koreografskom pozivu i veoma brzo izbija na vodeće mesto. Posebnu inspiraciju je nalazila u delima domaćih kompozitora. Među njenim koreografijama u Beogradu, svakako su „Banović Strahinja i „Jelisaveta”, na muziku Zorana Erića, te „Večiti mladoženja” i „Izbiračica” Zorana Mulića, u Novom Sadu. Vrhunac svoje koreografske karijere doživljava sa baletima „Samson i Dalila”, „Vaskrsenje” i „Dama s kamelijama”.

Isidora Žebeljan (27. septembar 1967 – 29. septembar 2020)

Tanjug/Rade Prelić

Istaknuta kompozitorka i redovna članica SANU, Isidora Žebeljan pažnju internacionalne javnosti privukla je svojom operom “Zora D”, koja je premijerno izvedena u Amsterdamu 2003, u režiji Dejvida Pauntnija i Nikole Raba. Od tada je neprekidno dobijala porudžbine značajnih institucija i festivala svuda u svetu.

Bila je jedna od najprominentnijih i najizvođenijih srpskih kompozitorki na svetskoj muzičkoj sceni. Komponovala je muziku za 40 pozorišnih predstava u svim značajnim kućama u Srbiji, Norveškoj, Hrvatskoj i Crnoj Gori. Za rad na tom polju tri puta joj je dodeljena Sterijina nagrada.

Neka od njenih najvažnijih dela su opere „Zora D“, „Maratonci“, „Simon izabranik“ i „Dve glave i devojka“, orkestarska dela „Konji Svetog Marka“, „Zujte strune“ i „Escenas picaras“, koncertna dela „Igra drvenih štapova“ za hornu i gudače, „Frula i flamingosi“ za klarinet i orkestar, „Tri čudne ljubavi“ za violinu i orkestar i ciklus pesama za glas i orkestar „Rukoveti“.

Od 2002. je profesor kompozicije na istom fakultetu, a 2006. je izabrana za člana SANU, te 2012. za člana Svetske akademije umetnosti i nauka (WAAS).

Berlinski časopis Frajtag izabrao je Žebeljan za jednu od deset najperspektivnijih javnih ličnosti na svetu za 2009, a 2014. godine, kao prva javna ličnost sa Balkana, dobila je nagradu Parlamentarne skupštine mediteranskih zemalja, za dostignuća u oblasti kulture i umetnosti.

U večnu slavu ove godine otišli su i Milija Vuković, Darinka Matić Marović, Dragan Kolundžija, Zoran Miljković, Jordančo Čevrevski, Dragan Jovičić, Vera Zima, Mirko Babić, Špiro Guberina, Borivoje Kandić i Pero Kvrgić.

I svetsku scenu napustili su neki od najvećih umetnikaKirk Daglas, Olivija De Hevilend, Šon Koneri i Enio Morikone, kao i Teri Džouns, Maks Fon Sidou, Keni Rodžers, Brajan Denehi, Širli Najt, Ben Kros, Keli Preston i Dajana Rig.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi

Najčitanije Vesti

Ostale vesti iz rubrike