Priče o sahranama, pijano popodne i Bukerova nagrada: Razlozi zbog kojih treba pročitati „Obećanje“ Dejmona Galguta

Ovo je prvi put da je Dejmon Galgut odneo prestižnu nagradu i 50.000 funti, iako je do sada već dva puta bio u najužem izboru za Bukerovu nagradu. „Obećanje“ je njegov deveti roman, a objavljen sedam godina nakog prethodnog.

Galgut je treći Južnoafrikanac laureat ove književne nagrade, nakon Dž. M. Kucija i Nadin Gordimer. Kroz prizmu četiri sahrane, koje se događaju u različitim decenijama, „Obećanje“ prati Svartove, porodicu belaca koja živi na farmi nedaleko od Pretorije. Obećanje iz naslova ono je koje Svartovi daju - i ne ispunjavaju tokom svih tih godina - da će darovati dom i zemlju ženi crne puti pošto je celog života radila kod njih.

Dejmon Galgut/Profimedia

Roman je, prema Bukerovom žiriju, “snažan, nedvosmislen komentar istorije Južne Afrike, kao i samog čovečanstva, a može se sažeti u jedno pitanje: postoji li istinska pravda na ovom svetu?”

- U žiriju smo ovu knjigu doživeli kao zaista uspelu. Tu se, u neverovatno dobro napisanom štivu, izvrsna priča prepliće sa brojnim temama iz istorije iz poslednjih 40 godina u Južnoj Africi - rekla je predsednica Bukerovog žirija, istoričarka Maja Džazanof i dodala:

- Pre nego što smo uopšte i počeli da razgovaramo pojedinačno o naslovima, diskutovali smo o tome šta je to što bi neku knjigu činilo pobedničkom. Jedan od članova žirija podvukao je razliku između veoma dobrog i odličnog. „Obećanje“, po mom mišljenju, uspeva da spoji kvalitete odličnog pripovedanja, jer knjiga sadrži mnogo toga o čemu treba natenane promisliti, sa naročitim posvećivanjem pažnje strukturi i književnom stilu. Sa svakim čitanjem ove knjige otkriva se nešto novo.

Galgut je odrastao u Pretoriji, gde je „Obećanje“ smešteno, a sada živi u Kejptaunu. Porodicu Svart opisao je kao neku vrstu amalgama svega sa čim je odrastao u Pretoriji.

- Oni su mešavina onog engleskog i afričkog, smesa uverenja i vere, takođe. To nije neobično za ovaj kraj sveta. Ali ono što ih čini „reprezentativnim“ nisu njihovi karakteri, nego ono što nosi vreme u kom žive - rekao je autor u intervjuu na sajtu Bukerove nagrade, u kome je kao pisce koji su uticali na njega istakao pre svega Vilijema Foknera, a potom i Patrika Vajta, Virdžiniju Vulf i Semjuela Beketa, i naveo da trenutno piše zbirku priča.

- Značajna je ovo godina za afričku književnost. Rado prihvatam ovo u ime svih priča, ispričanih i neispričanih, u ime poznatih i nepoznatih pisaca sa izuzetnog kontinenta sa kog potičem - rekao je laureat primajući nagradu i dodao:

- Nadam se da će ljudi sada shvatati dela iz Afrike malo ozbiljnije.

Galgut kaže i da mu je važno da je njegova knjiga zabavna. „Obećanje“ se bavi “teškim temama”, kao što su “sahrane, smrt, trulež i odbačenost”, ali dodaje da “ne veruje da bi želeo da provede četiri godine pišući knjigu koja ga vuče na dno”.

- Humor mi je pružio priliku da pišem o ljudskoj strani stvari, jer knjiga ne govori o smrti, nego o življenju - napomenuo je on.

Dejmon Galgut/Profimedia

Struktura „Obećanja“ je sa formalne strane inventivna, a naracija se menja onako kako se menjaju perspektive. Bukerov žiri nazvao je to “neobičnim stilom pripovedanja, zaveštanjem za bujanje romana u 21. veku”.

Galgut je ispričao da je „Obećanje“ počeo da piše na “mnogo tradicionalniji način”, ali da je usred rada dobio ponudu da napiše scenario za jedan film, što mu je pomoglo da shvati da “narator može da se ponaša kao kamera, da se približi do krupnog plana i onda se iznenada izmakne daleko unazad, da prelazi sa jednog lika na drugi usred scene, pa čak i usred rečenice, ili da prati neka od sporednih dešavanja, a da ona nemaju nikakve veze sa zapletom”.

- Na filmu se ugao posmatranja pomera i menja sve vreme, pa zašto tako ne bi bilo i u romanu? Bio sam veoma uzbuđen kada sam to primenio, jer me je to oslobodilo od tradicionalnih ograničenja i omogućilo mi je da skinem uzde sa kakofonije glasova koji su delovali kao da se sve vreme tiskaju iznutra, tražeći da ih neko čuje - naveo je pisac.

Galgut se prethodno našao u najužem izboru za Bukera 2003. godine sa “Dobrim doktorom” i 2010. sa romanom “U čudnoj sobi”. Na ideju da okosnicu romana „Obećanje“ čine četiri sahrane došao je jednog “pijanog popodneva, dok je slušao prijatelja kako opisuje sahrane svojih roditelja, brata i sestre”.

- Dramaturg u meni video je mogućnost da predstavi porodičnu istoriju u četiri čina, pri čemu bi svaki od njih bio vezan za jedan ukop. U tome što bi se svaki čin odvijao u novoj deceniji, sa drugim predsednikom na vlasti, video sam način da prikažem i naciju iza porodice, da priči dodam aromu vremena - ispričao je autor „Obećanja“ u intervjuu.

Maja Džazanof kaže da je Galgutovo “podrobno traganje po porodici, mestu i disfunkcionalnostima koje ih spajaju” nju i njene kolege podsetilo na Foknera. Trag Virdžinije Vulf, sa druge strane, nalazi se u tome što autor “vešto prenosi ‘svest’ različitih likova”.

- A on sve to čini sa senzibilitetom, veštinom i dometima koji su samo njegovi – istakla je predsednica žirija u kom su bili i pisci Čigozie Obioma i Horejša Herod, glumica Nataša Mekelon i pisac i nekadašnji kanterberijski biskup Rouan Vilijams.

“Obećanje je spektakularna demonstracija toga kako roman može da nas navede da iznova vidimo i promišljamo. Ovo je knjiga o zaveštanjima, onima koje ispunjavamo i onima koje ne, a nagrađujući je ove godine Bukerovom nagradom nadamo se da će ona biti još značajnija u narednim decenijama”, naveo je žiri.

Dejmon Galgut/Profimedia

Knjiga o toksičnoj porodici u toksičnom društvu

Književna kritičarka Gardijana Džastin Džordan nije iznenađena time što je ove godine Buker pripao Galgutu:

- „Obećanje“ deluje kao knjiga za koju je Galgut rođen da je napiše. Počinje 1986. godine tokom aparthejda, a fokusirana je na bogate Afrikanere, ironično nazvane Svartovi (‘crni’ na afrikansu), toksičnu porodicu u toksičnom društvu. Roman je podeljen u četiri poglavlja, a u središtu svakog je prerana i mahom nasilna smrt. U prvom delu se sa samrtničke postelje čulo obećanje da će kuća na farmi Svartovih biti data crnoj sluškinji, Salomi. Dok se Nelson Mandela kreće „od ćelije do trona“ i društvo se menja tokom sledeće decenije, a obećanje ostaje neispunjeno, porodicu istorija stavlja na iskušenja, ali oni podležu svakom od njih. Najmlađa ćerka, Amor, ima 13 godina na početku knjige i „nema predstavu u kakvoj zemlji živi“. Ona je savest porodice, ali se u većem delu romana ograđuje od svojih užasnih rođaka. Pri njenom poslednjem susretu sa Salominim sinom, odbacuje svoje nade u spasenje i oproštaj - srećni kraj. „Sve to što imate, bela damo, već je moje. Ne moram ni da tražim.“

Prenoseći unutrašnje glasove, Galgut podseća na Vulfovu i posebno na Foknera. Mogu se tu povući i paralele sa Forsterovim „Hauardovim krajem“, još jednom pričom o nasleđu i vladajućom klasom na umoru. Ali to što ovaj roman čini tako neobičnim je kontrast između formalne strukture, sa preciznim simboličkim šablonom, i nestalnim, duboko poroznim glasovima pripovedača. Priča se prenosi sa naratora na naratora, obuhvatajući i snove i duhove, ispunjavajući i manje značajne likove, od onih ranjivih ljudi sve do groteksnih. Glas je povremeno satiričan, melodramatičan i ispovedan - vraća se i zalazi u digresije, kontradiktoran je samom sebi, a na to sleže ramenima. Često se obraća direktno čitaocu, sa pretpostavkom da je on još jedan Afrikaner, i uvlači ga u neprijatnu složenost dok čitalac za to vreme besni zbog samosažaljenja i nepredstavljenog rasizma klana Svartovih. A Salomino viđenje stvari ne dobijamo - što je već po sebi dramatizacija kratkovidosti rasizma.

Dejmon Galgut/Profimedia

Galgut, oprezan kad je reč o kompleksnosti i kontradikcijama, kao i beskrajno izdašnim virovima ljudske svesti, iznedrio je slojevito, nepredvidivo i značajno književno delo. Njegove teme o istorijskoj nepravdi i tekovinama kolonijalnog nasilja čine od „Obećanja“ neophodnog pobednika u pravom trenutku -zaključuje kritičarka.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi