Branko Ćopić je pre 40 godina sa jednog čuvenog beogradskog mesta krenuo u smrt: Teško je poverovati u ono što je poslednje uradio

Jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih književnika Branko Ćopić, izvršio je samoubistvo na današnji dan, 26. marta 1984. godine, skočivši sa Brankovog mosta.

U poruci koju je ostavio svojoj supruzi pre nego što je izvršio samoubistvo napisao je: “Zbogom lijepi i strašni živote!” Pre nego što je to učinio, Branko je bio u hotelu "Moskva" gde je bogato častio konobare, rekavši im: "Imam, verujte, veliki razlog…".

Printscreen/YouTube/Dokumentarne emisije

Sahranjen je na beogradskom Novom groblju u Aleji zaslužnih građana, a brojne škole, ulice i biblioteke danas nose njegovo ime.

Dobio ime po Branku Radičeviću

Tokom rata u Bosni i Hercegovini srušen je njegov spomenik u Bosanskoj Krupi, a njegova kuća u Hašanima spaljena ali je ona prošle godine obnovljena.

Branko Ćopić je rođen 1. januara 1915. godine. Bio prvo dete u svom kraju koje je ponelo ime po pesniku Branku Radičeviću, a igra sudbine je htela da njegov život bude završen na mostu istog imena! Ova sudbinska vezanost između dva Branka, pesnika i pisca, i danas pokreće diskusije o tome po kome je most u Beogradu zaista nosi ime.

Wikipedia/Stevan Kragujević

Ćopićeva tragična smrt 1984. godine ostavila je dubok ožiljak na kulturnoj sceni, ali i pokazala koliko je teško bilo nositi se sa etiketama koje su mu bile nametnute. Ipak, iza sebe je ostavio neizmerno bogatstvo duha i slova, koje i danas živi kroz njegova dela.

Borac za istinu i pravdu

Napisao je više od 50 pripovedaka, kratkih priča, romana i pesama i jedan je od najčitanijih i najuspešnijih pisaca sa ovih prostora.

Među njegovim najpoznatijim delima nalaze se "Bašta sljezove boje", "Ježeva kućica", "Orlovi rano lete", i mnoga druga koja su postala deo obavezne školske lektire. Ova dela odišu ljubavlju prema životu, prirodi i čoveku, podsećajući nas na važnost humanosti, hrabrosti i pravednosti.

Ćopićeva satira, međutim, nije bila po volji tadašnjih vlasti. Njegovo delo "Jeretička priča" bilo je povod za njegov sukob sa zvaničnom politikom, što je dovelo do izolacije i progonstva u vlastitoj zemlji. Ironično, ono što je Ćopiću donelo najviše bola u životu, danas se smatra jednim od najjačih izraza njegove literarne genijalnosti i hrabrosti.

Facebook/sinhro.rs

Danas, kada se prisećamo Branka Ćopića, ne sećamo se samo pisca velikih dela, već čoveka koji je svojim životom i radom demonstrirao neumornu borbu za istinu i pravdu. Njegova dela i dalje inspirišu, uče i zabavljaju, dokazujući da prave vrednosti i prava umetnost nadilaze vreme u kojem su stvorene i postaju večne.

Ćopić, sa svojom nepokolebljivom voljom, humorom i humanizmom, zauvek ostaje jedan od najsvetlijih primeraka srpske i jugoslovenske književnosti.

Deda je bio najveća inspiracija

Rođen je u mestu Hašani u Bosanskoj Krajini, gde je završio osnovnu školu. Učiteljsku školu pohađao je u Banja Luci, Delnicama i Sarajevu, da bi diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu na pedagogiji.

Otac mu umire kada je imao samo četiri godine, a on odrasta sa majkom, sestrom, stricem i dedom za koga je bio posebno vezan i često govorio da mu je on bio najveća inspiracija.

Tanjug/Ministatsvo kulture/Dario Konstatinović

U osnovnoj školi došao je i do prvih knjiga. Bilo ih je vrlo malo, ali je, kako je jednom rekao, svaku zapamtio. Prvo delo je objavio već sa 14 godina u omladinskom časopisu “Venac”, a kao književnik biva primećen već u ranim studentskim danima i 1939. godine osvaja nagradu “Milan Rakić”. 

Tokom Drugog svetskog rata Branko je bio ratni dopisnik i pripadnik ustanika narodnooslobodilačke borbe. Iako pre svega satiričar, rat ostavlja trag u njegovom stvaralaštvu, pa se tih godina u njegovim rečenicama može pročitati strah i žalost koje je osećao usled teške situacije koja je zadesila njegov rodni kraj.

"Baštu sljezove boje” posvetio svom prijatelju

Jedno od njegovih najlepših dela, “Bašta sljezove boje”, posvetio je svom prijatelju Ziji Dizdareviću, ubijenom u logoru Jasenovac. U posleratnom periodu bio je urednik više dečjih časopisa i danas se smatra jednim od najvećih dečjih pisaca.

"Pisanje za decu za mene je najlepši posao, najprijatnija zabava i najbolji odmor. Kad završim jednu knjigu za decu, ja se osećam tako veseo i raspoložen kao da se vraćam s neke velike majske svečanosti", je Ćopić.

Tanjug/Ministatsvo kulture/Dario Konstatinović

U radovima namenjenim odraslima prevashodno se bavio životom seljaka, siromašnih, ljudi sa margine, a inspiracija za seoske dogodovštine mu je najviše bio njegov rodni kraj. Iako je završio fakultet i posle rata postao profesionalni pisac, često je sebe nazivao seljakom i ostao skroman tokom celog svog života.

- Čovjeka valja požaliti, razumjeti učešćem, pomilovati ga lijepom rječju i dobrim sjećanjem, ali mu se valja i podsmijehnuti. I pustiti ga da se i on podsmijehne drugima i samome sebi - govorio je Ćopić. 1958.godine dobio je NIN-ovu nagradu za roman "Ne tuguj bronzana stražo".

Velika osuda Tita

Paralelno, Branko se bavio i satirom. Kada je 1950. objavio "Jeretičku priču" u listu "Jež", koja je nastala kao izraz njegovog neslaganja sa putem kojim ide država, naišao je na snažnu osudu Tita i Komunističke partije.

U jednom delu priče on navodi:

"Drug ministar zamišljeno ćuti. S jedne strane, srce ga vuče tamo, na veliku plažu, među narod, a s druge strane, sve mu se čini da će nešto izgubiti od vlastite veličine ako se umiješa među svjetinu. Ovako izdvojen od mase izgleda sam sebi mnogo važniji, vredniji i mudriji, izabran čovjek, ali mu je u duši ipak nešto prazno, kao da ne sjedi na svom pravom mjestu."

Tanjug/Ministatsvo kulture/Dario Konstatinović

Josip Broz je tada izjavio da pisac neće biti uhapšen, ali "takvu satiru neće dozvoliti", dok su mu bili prišiveni atributi "reakcionara", "anarhiste" i "protivnika progresa". UDBA je odmah otvorila dosije „Branko Ćopić“, i stavila ga "pod mere". To je značilo da je bio praćen, beleženo je sa kim se sastajao, šta je govorio na predavanjima, a redovno je pozivan i na različita saslušanja. Sve to dovelo je do njegovog isključenja iz KPJ 1960. godine. I mnoge kolege su mu okrenule leđa.
Pretpostavlja se da su ti progoni glavni razlog što je odlučio da digne ruku na sebe.

Printscreen/YouTube/RTS Trezor

Ćopićeva hrabrost da javno kritikuje privilegije vladajuće elite učinila ga je, kako je govorio Ćosić,  prvim "antititoistom" u jugoslovenskoj književnosti. Ova njegova "borba" otvorila je put i inspirisala mnoge kasnije pisce da iskažu sopstveni stav.

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi