Kritičarska zvezda Jovan Skerlić o “Nečistoj krvi”: Čulna, vrela i emotivna poezija

Stanković je u prvim, sasvim prvim redovima ne samo onih koji danas pišu, no i svih onih koji su do danas pisali na srspkom jeziku, pisao je još 1910. godine Jovan Skerlić o autoru “Nečiste krvi”.

Nečista krv: Greh predaka po scenariju Vojislava Voje Nanovića zasnovanom na delu Bore Stankovića, koji je adaptirala Milena Marković (dobitnica Ninove nagrade za 2021. godinu za knjigu Deca) odnedavno se može gledati na Netfliksu kao prvi film iz Srbije na popularnoj svetskoj platformi.

Film u režiji Milutina Petrovića i istoimena serija prikazani su prethodno u bioskopima i na televiziji u Srbiji i izazvali su dosta polemika na društvenim mrežama.

Anđela Jovanović, film “Nečista krv” Promo/This and That produkcija

Česti su tu bili sporovi, mahom oko jezika kakvim govore filmski likovi i (ne)potrebnim slobodnim scenama, ali je nakon svega teško je reći da li je i koliko ova ekranizacija navela gledaoce da se ponovo dohvate klasika Bore Stankovića.

Još kada je Stanković objavio svoj roman 1910. godine, Jovan Skerlić, kritičarska zvezda svog vremena (da, tako je bilo), pisao je o Nečistoj krvi i, inače poznat po oštrom peru i strogom sudu, o autoru i delu govorio je pohvalno.

Prenosimo ovde njegovu kritiku, objavljenu zajedno sa kritikama dela Pauci Iva Ćipika i Došljaci Milutina Uskokovića pod zajedničkim naslovom “Tri nova romana”.

Wikipedia

***
Svi su izgledi da posle nekoliko gladnih godina u našoj književnosti nastupaju godine obilja i plodnosti. Za nekoliko meseca izišli su Pauci Iva Ćipika, Jauci sa Zmijanja Petra Кočića, sada evo i Nečiste krvi Borisava Stankovića, a na pomolu je i veliki beogradski roman Milutina Uskokovića Došljaci.

Nečista krv je dvostruka dobit za srpsku književnost: ne samo stoga što srpska književnost dobija jedan roman od velike vrednosti, no i stoga što se sada potpuno razbija strah koji je vladao kod onih koji su najviše verovali u originalni i snažni talenat Borisava Stankovića.

Postojala je uvek bojazan da njegove prve pripovetke nisu samo topla sećanja iz mladosti, da u svome, tako subjektivnom i lirskom delu neće biti u stanju izići iz sebe, i da će cvetati dotle dok traje svežina utisaka iz mladih dana i toplina mladićske krvi.

Nečista krv razbija ta strahovanja. Stanković se nije iscrpeo. Njegovi izvori su mnogo bogatiji no što se mislilo. On je u stanju da izađe iz sebe. I ako u ovom romanu ima onih istih osnovnih osećanja kao i u zbirkama Iz starog Jevanđelja, Stari dani i Božji ljudi, i ako se, štaviše, susreću vrlo slični, katkada isti tipovi, ipak ima tu uvek i snage, i daha, i toplote, i one stare, tako poetske čulnosti.

Tu ima svega starog dobrog, sa nečim novim i boljim. Na svakoj strani oseća se zreliji talenat, veće književno iskustvo, šira shvatanja i sigurnija ruka.

Wikimedia/Manedj

Stanković nam je ranije davao portrete i epizode. I u ovoj knjizi ima vanredno reljefnih tipova: Sofka, Efendi-Mita, Marko, idu u najživlje tvorevine koje je Stanković do danas dao. Ali, u Nečistoj krvi imamo nešto više: problem i sredinu.

Problem, to je “nečista krv”, degeneracija jedne bogate kuće, u kojoj potomci plaćaju raspustan i sladostrastan život starih; sredina, to je Vranje u dva svoja glavna sloja, stara, bogata “hadžijska” kuća i život u njoj, u prvom delu, u drugom delu seljačka kuća, koja se od skoro povarošila, starosrbijanski brđani koji u civilizaciju unose vrlo staru dušu i sirove i grube naravi iz doba Nemanjića. I kakvim širokim potezima naslikane su te patricije tanke i osiromašele krvi koji silaze, i ti krepki, životom, životinjsknm životom nabrekli plebejci koji se dižu na socijalnim stepepicama! I više no na jednom mestu Stanković podseća – na Zolu.

Onaj opis kako su živeli i kako su svršavali Hadži-Trnfunovi, podseća pa poznatu Zolinu genealošku tablicu Rugon-Makarovih; Sofkina i Tomčetova svadba pominje na najbolje i najjače strane Asomoara.

Wikipedia

Nečista krv ima dva dela koji se jasno razlikuju. Prvi deo, to je kuća Hadži-Trifunovih, čudesna, uznemirujuća lepota Sofkina, njena čežnjiva mladost, nagla udaja i hučna svadba. I taj prvi deo ide u najbolje stvari što imamo na srpskom jeziku. Izvesne stranice, ona silna i tragična scena kada Efendi-Mita ubeđuje kćer da se uda za Gazda-Markova sina, jeste vanredna slika tragične veličine, koja ostaje i koja se ne briše više iz pameti. Sa svom opojnom orijentalskom poezijom čula i puti naslikano je Sofkino “banjanje” u amamu u oči svadbe.

Dugi, ali ni za trenut nedosadni opis svadbe čini utisak moćne, životom oblivene kakve Rubensove slike flamanske kermese, prema kome pokušaji naših starijih pripovedača izgledaju kao naivna đačka vedžbanja.

Promo/Fame Solutions

Od svadbe nastaje drugi deo, i tu se jasno opaža da je pisac malaksao, ili, videvši da roman izdužio, i da će preći petnaest tabaka pretplatnicima obećanih hteo što pre da ga završi. Događaji nagle, stvari se vrše bez psihološkog pravdanja, u sunovratu; pričanje je u skokovima, a pojav “nečiste krvi”, koji se javlja tek na kraju knjige, tek ovlaš i uzgred je dodirnut. I taj improvizovani, nakalemljeni drugi deo slabi opšti utisak.

Stare zamerke koje su toliko puta činjene Stankoviću i ovoga puta se daju ponoviti. On teško, katkada i nepravilno piše, i više no jedan put čitalac iskreno zažali što forma nije na visini sadržine. Ali silan utisak koji ostaje od cele ove knjige suzbija nelagodno osećanje zbog čestih spoticanja u stilu.

Promo/Nikola Terzić

Stanković je u prvim, sasvim prvim redovima ne samo onih koji danas pišu, no i svih onih koji su do danas pisali na srpskom jeziku, a Nečista krv je dokaz da on još nije kazao svoju poslednju reč, i da njegova tako originalna, čulna, vrela, emotivna poezija još nije došla do svoga vrhunca.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi