Od Milje i Petrije strahovala je Srbija: Zbog ljubavi su postale surove ubice i razbojnici!
Zbog ljubavi prema dvojici razbojnika napustile su ognjišta i postale najpoznatije srpske hajdučice
Mnogi srpski hajduci, opevani u pesmama kao heroji koji su se borili protiv Turaka, u jednom periodu istorije odali su se onome što danas zovemo kriminal, razbojništvima, pljačkama i ubistvima. Imali su svoje jatake, glave su im bile ucenjene i gotovo svi su završili u zatvoru, a mnogi su zbog svojih zlodela streljani.
Profesor Šimon A. Đermati u svojoj knjizi “Hajdučka vremena u Srbiji” povukao je paralelu između nekadašnjih hajduka i današnjih pripadnika raznih kriminalnih grupa, ustvrdivši da je sve isto, i da su drugačiji jedino vreme i akteri, među kojima je bilo i žena.
Istinita priča o hajdučici Milji počinje odlaskom u hajduke jednog mladića iz malenog sela Kobilja, srezu mlavskom. To selo dalo je nekoliko hajduka a među njima i braću Barbulović, koji su više godina hajdukovali, dok najzad, nisu pobijeni u jednoj kući u selu Ćirikovcu, kod Požarevca.
Pročitajte još:
Mnogo pre njih, to selo dalo je i hajduka Petra Marjanovića Kobiljca. U svađi oko imanja, mladi Petar Kobiljac ubio je svoga strica. Osuđen na robiju i poslan u požarevački kazneni zavod, on je ubrzo uspeo da pobegne u šumu i da se pridruži tada poznatom hajduku Milanu Rabrovcu. Njih dvojica pobratimili su se, okupili oko sebe još nekoliko hajduka i počeli da pljačkaju i da ubijaju bogate seljake u Mlavi, Stigu i Zviždu.
Ljubav jača pd sramote
Jednom su, Petar Kobiljac i njegov pobratim svratili na salaš jednog seljaka iz sela Mustapića i tu našli samo jednu mladu i lepu devojku. Ta devojka, buduća hajdučica Milja, svidela se hajduku Kobiljcu i on je otada često svraćao na njen salaš. Milja mu je postala jatak i ljubaznica. Da bi ga jače privezala za sebe, ona je nagovarala svog starijeg brata da se pridruži Petru Kobiljcu i njegovom pobratimu i zajedno sa njima da pljačka i da ubija. Ovaj je najzad pristao i prerušen, često je učestvovao u razbojništvima koje su vršili hajduci. A uskoro i Milja je počela da prati svoga ljubavnika i njegovog pobratima kad bi pošli da izvrše napad na nekog seljaka. Verovala je da je neće niko poznati.
dr Šimon A.Đarmati/Ustupljene fotografije
Međutim, jednog dana potere su opkolile i nju i hajduke. No oni su uspeli da pobegnu, a Milja, koja je tada bila u drugom stanju, uhvaćena je i doterana u Golubac.. Dok je čamila u zatvoru, čekajući da bude sprovedena u Požarevac, Petar Kobiljac i njegov pobratim odlučili su da je otmu što su i uspeli, ubivši pandura koji ju je čuvao.
A kad su se dohvatili šume i oslobodili Milji ruke, Petar Kobiljac i njegov pobratim hajduk Rabrovac rastali su se prijateljski. Hajduk Rabrovac nije hteo da hajdukuje više sa Kobiljcem zbog Milje, koja nije mogla da se vere po planini kao oni. Ma da mu je bilo žao pobratima, Petar Kobiljac ga je pustio da ode s ostalim hajducima. Nije hteo da ostavi svoju lepu ljubaznicu.
Zimi držala kafanu, leti pljačkala
U okolini Petrovca na Mlavi Hajduk Rabrovac uskoro je poginuo, a Petar Kobiljac, Milja i njen brat koji je učestvovao u njenoj otmici, ostali su da hajdukuju u okolini Golupca i Kučeva. U šumi se Milja u jesen porodila, pa je zatim prešla s Kobiljcem i detetom u rumunsko selo Vračarevo da prezimi. Njen brat ostao je u Bazjašu. U selu Vračarevu, Kobiljac je bio dobro poznat. Otkako je postao hajduk, on je tamo uvek odlazio da prezimi. Niko u selu nije ni slutio da je on ucenjeni hajduk. Te zime on je s Miljom otvorio kafanu i krstio svoga sina.
A kad je granulo proleće i kad je gora olistala, Kobiljac i Milja vratili su se opet u Srbiju da hajdukuju. Dete su ostavili u Vračarevu na negovanje nekoj ženi.
Bacila pod noge "slavu" tadašnjih hajduka
No Petar Kobiljac nije više hteo da vrši razbojništva. On je samo naređivao Milji i njenom bratu koji im se pridružio u Bazjašu. No i Miljin brat se bojao za svoj život, te se izvlačio kako je najbolje umeo. I tako je samo Milja i izvršavala naredbe Petra Kobiljca. Mnoge ljude ona je opljačkala, mnoge ubila. Iz dana u dan broj njenih žrtava bio je sve veći i njena „slava“ bacila je u zasenak „slavu“ tadašnjih hajduka.
dr Šimon A.Đarmati/Ustupljene fotografije
Druge zime rodila je još jedno dete u Vračarevu, a u proleće je s Kobiljcem i svojim bratom opet prešla u Srbiju i nastavila da pljačka i da ubija. Koliko je godina hajdukovala ne zna se tačno. Zna se samo da je mnoge kuće u crno zavila i mnoge ljude opljačkala do gole kože.
Izdaja i smrt u požarevačkom zatvoru
No najzad je i njoj došao kraj. I nju i Kobiljca izdao je njen rođeni brat koji je zajedno s njima hajdukovao. Njemu je bilo dosadilo da hajdukuje za račun svoga „zeta“ hajduka Kobiljca.
I još u toku te zime, Milja je bila uhvaćena u Vračarevu i zajedno s decom, doterana u Požarevac, a Petar Kobiljac, izvešten na vreme šta ga čeka, uspeo je da pobegne preko Dunava.
Posle izvesnog vremena Milja je umrla u zatvoru u Požarevcu, njena dva sina okružni načelnik smestio je u jedan dečji dom, a Petar Kobiljac nastavio je da je hajdukuje sam u okolini Kučeva, ali se tokom jedne potere u očajanju, ubio. Glavu njegovu panduri su odsekli i odneli u Požarevac načelniku Miši Mihajloviću.
Iz nesrećnog braka pobegla u šumu
Hajdučica Petrija, kći jedne siromašne, ali poštene porodice Ilića iz sela Ždrela na Mlavi, udala se u Oreškovicu za jednog bogatijeg i dobrog mladića Jordana Milića. Brak nije bio srećan. Ona je imala mnoge ljubavnika i u kući je dolazilo zbog toga često i do tuče. Već više od deset godina živeli su zajedno i imali velikog sina, kada je jednoga dana, posle opet jedne žestoke svađe, nestala Petrija. Javila se dan docnije iz šume i poručila da je otišla u hajduke...
Za mnoga svirepa ubistva i drske krađe vezivano je ime hajdučice Petrije i hajduka Lazara.
I nije čudo, ako je ceo sud opštine ždrelske digao ruke uvis, kada se krajem oktobra 1925. godine na pragu pojavila Petrija. Ali uskoro su mogli ruke i da spuste i da se naprave hrabri, jer na vratima sudnice stajala je Petrija bez karabina, u ženskom odelu, obrađena belom maramom, a od svega nakita na ruci je imala samo jednu vašarsku grivnu s naslikanim satom.
dr Šimon A.Đarmati/Ustupljene fotografije
"Ubila sam Lazara"
Prišla je stolu i rekla lagano i ozbiljno:
„Ubila sam hajduka Lazara! I došla da vam se predam. Radite sad sa mnom šta znate.“
Zašto? Nije htela da jasno kaže. Dala je samo naslućivati da ga je ubila zato što je hteo da prebegne s novcima preko granice i negde daleko počne nov život, a nju da ostavi samu u planini Beljanici. Bila je, međutim, u blagoslovenom stanju.
Uhapsili su je i ona je sprovedena u Despotovac sreskom poglavarstvu.
Istragu su poveli sam veliki župan moravske oblasti g. Brana Peruničić i poglavar sreza despotovačkog g. Branislav Škrljić.
Petrija ih je povela da pokaže gde je ubila i zakopala Lazara. Odvela ih je na trlo Pauna Brzana, i pokazala jedno mesto iznad koga je ložena vatra. Kad su počeli da kopaju, videli su da je ovde odista bilo nešto zakopano, ali mrtvo telo Lazarevo nisu nigde našli. Policajci su pritegli Pauna Brzana, čije je trlo bilo, da objasni ovo Lazarevo vaskrsenje. Jer sama Petrija izgledala je i sama zbunjena time što Lazara nisu tamo našli. Kazala je policajcima da su Paun Brzan, inače ugledan domaćin i njegov gluvonemi brat Vojin bili jataci Lazarevi i da bi oni svakako mogli da objasne tu tajnu. Policajci su uhapsili obojicu, ali se Paun pokazao još više i gluv i nem no njegov brat Vojin. Ovaj gluvonemi, međutim, i bez govora shvatio je odmah u čemu je stvar, čim je video kapetana i žandarme. Znacima su ga pitali gde je pokojnika nestalo iz groba. On, uplašen, dao im je opet znak da pođu za njim da im pokaže.
Oteo se kriminalu zbog paragrafa 85
Vodio ih je, čitavu jesenju noć hoda, kroz šume, sve do sela Strmostena. Tu ih je doveo do trla hajduka Lazara. Jer hajduk Lazar nije bio neki beskućnik. Naprotiv, pre bi se moglo reći da je bio bogat. Za vreme okupacije, bio je Lazar Vučković, predsednik strmostenske opštine, pa je posle oslobođenja trebao da odgovara po paragrafu 85 te je uhapšen. On je, međutim, provalio zid despotovačkog zatvora i pobegao. Iz šume, da bi uterao valjda pare za „emigraciju“ počeo je da ucenjuje najbolje gazde.
Policajci su uhapsili Lazareve sinove i oni su priznali da su očevo telo krišom iskopali iz njegovog groba i preneli, noseći ga dve noći, na svoje trlo.
dr Šimon A.Đarmati/Ustupljene fotografije
Samo, gluvonemi Vojin pokretima je jednako objašnjavao da je on ubio harambašu. To isto tvrdio je narednog dana na saslušanju u poglavarstvu i brat Paun. Obojica, razume se, kao i sama Petrija, u nadi da će zbog toga izbeći kaznu za jatakovanje, jer će izgledati kao da su se oni samo pravili prijatelji harambaši, a da su zapravo vrebali priliku da ga ubiju.
Poklekla pred islednicima
Međutim, obdukcijom koju je izvršio sreski lekar dr. Aleksandar Đurašković utvrđeno je da je Lazar umro od rane na trbuhu, nanete vatrenim oružjem, posle dužeg neuspešnog lečenja narodnim lekovima.
Sve to učinilo je da policija posumnja da je i Petrija lagala kad je pričala kako je Lazaru na spavanju zabola nož u grudi. Smrt harambašinu islednici su sasvim drukčije objašnjavali. Po svemu se dalo zaključiti, da je on ranjen pri nekom razbojništvu, pa su ga hajduci i jataci doneli na trlo Paunovo, gde je lečen i najzad umro. Najzad je i sama Petrija priznala da je lagala i rekla da je Lazar ranjen u Svilajncu prilikom pokušaja krađe kase.
Dok je hejdučica Petrija, septembra 1927, posle dve godine zatočeništva čekala na suđenje u ćuprijskom Prvostepenom Sudu, otvorila je svoju dušu, rekavši da je Lazar ranjen u stomak prilikom pljačke jednog seljaka kod Zlota
- Ja sam ga onako ranjenog odvukla u planinu Beljanicu. Više od petnaest dana lečila sam Lazu travama, ali lekovi nisu pomogli i on je umro. Videći da sam ostala bez drugova, i da me policija sve češće goni, rešavala sam se ili da se ubijem ili da se predam. Eto, predala sam se, pa sad neka rade sa mnom šta hoće, rekla je sudu resavska hajdučica.
BONUS VIDEO
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari