Razotkrivanje mita o hajducima: Nisu svi bili heroji, neki su bili opasni kriminalci (FOTO)

Hajduci u Srbiji su bili heroji koji su se borili protiv Turaka i opevani su u narodnim pesmama. Ali manje je poznato da je u jednom periodu istorije bilo i onih koji su bili sa one strane zakona.

Hajduke u Srbiji možemo podeliti u dve kategorije. Jedni su hajduci za vreme Osmanlijskog carstva, a drugi su hajduci u periodu između Prvog i Drugog svetskog rata, priča za 24sedam Šimon Đarmati, istraživač i autor knjige o hajdučkim vremenima u Srbiji.

– Oni za vreme turskog perioda su u narodnim pesmama bili opevani kao junaci zato što su se borili protiv Turaka koji su bili na vlasti. I zato su stekli oreol narodnih junaka – objašnjava Đarmati.

Iako se u narodnim pesmama hajduci veličaju jer su krali bogate i davali siromašnima, odnosno raji, Đarmati veruje da su dobar deo plena, ipak, zadržavali i za sebe.

– Nisu otimali od raje, ali verovatno jesu od onih koji su bili bogataši pa su zbog toga bili na lošem glasu – priča on.

Mada su ih Turci proganjali, veliki broj hajduka koji je opevan u narodnim pesmama dobio je oreol heroja zbog Prvog srpskog ustanka.

– Kada je došlo do Prvog srpskog ustanka, praktično im se zaboravilo sve što su radili jer su se stavili u funkciju ustanika – objašnjava Đarmati.

Jedan od tih hajduka bio je i Milutin Savić, otac Ilije Garašanina.

– On je zapalio neko poštansko seno, zbog čega je bio pozvan na odgovornost. Bio je osuđen na davanje mazije. Usijano gvožđe se stavi u kotao sa vrelom vodom. Onaj koji je osumnjičen treba da uzme to gvožđe. Ako mu se ništa ne desi znači da je nevin. On je izbegao uzimanje mazije, znajući da tu nisu baš čista posla, tako da je postao jedan od tih hajduka – priča on.

Sem njega, poznati su bili i hajduk Veljko, mali Radojica, Starina Novak pa čak i sam Karađorđe.

– Nisu svi od njih bili u kriminalnim aktivnostima, ali su neki imali i tu notu. Jedan od poznatih je bio hajduk Veljko koji je opljačkao Turke, kada su se predali u Smederevu. On je tada pozvan na odgovornost, ali je isto učinio kao i Milutin Savić, stavio se na stranu ustanika i to je sve zaboravljeno – priča on.

Brutalno kažnjavanje hajduka

Međutim, kada je završen Prvi srpski ustanak bilo je puno onih koji su imali oružje i umeli da ratuju, pa su predstavljali problem vlastima zbog svoje hajdučije. Đarmati kaže da postoje podaci da su ti hajduci osuđivani na veoma drastične kazne kao što je “mrtva šiba”.

– To je značilo da treba proći između dva reda “junaka” koji su imali šibe i udarali bi osuđenika. Dešavalo se da on primi i po 7.200 udaraca. Retko ko je preživeo ovu kaznu, ali su vlasti htele da stanu na taj način na kraj hajdučiji i da je iskorene – priča on.

Đarmati dodaje da su hajduci uvek bili na neki način za potkusurivanje vlasti i onih koji nisu vladali.

– Vlast je napadima na hajduke dokazivala svoju snagu, a ovi drugi su pomažući hajduke želeli da naruše vlast. A da ne govorimo o rođačkim vezama gde bi neki predsednik opštine imao rođaka hajduka, koga je pomagao… ili policija koja im uredno izda oružje dok ne završe “posao” i oni uredno vrate to oružje – objasnio je Đarmati.

On kaže da je vlast uvek pokušavala da pokaže kako je sposobna da se bori protiv hajduka tako što bi objavljivala u štampi fotografije mrtvih hajduka.

– Kada su braća braća Dimitrije i Trifun Barbulović ubijeni, oni su postavljeni uz jedan zid kao da stoje. Onda su to vlasti uslikale i time se pokazalo kako su vlasti jake – objašnjava Đarmati.

Najviše podataka nakon Prvog svetskog rata

Što se tiče Prvog i Drugog srpskog ustanka Đarmati kaže da nema puno sačuvanih svedočanstava o hajdučiji u Srbiji, pa je zato i krenuo da istražuje period od 1900. godine jer tu već postoje konkretni zapisi.

– U tom periodu hajduci su bili dezerteri, oni koji su pobegli iz zatvora, žandari kojima je bila mala plata pa su počeli da pljačkaju… bilo ih je svuda. Recimo, u Banatu je bio poznat Marinko Perić Marjaš koga su zvali “Banatski Čaruga”. Ali, uglavnom ih vezuju za druge delove Srbije kao što je Homolje. To je bio bogat kraj, sa puno šuma i livada. A gde su livade tu su ovce, sir, jagnjići… tako da su mogli da se hrane i budu prilično slobodni u kretanju – priča on.

Hajduci su, objašnjava Đarmati, voleli da o sebi šire legende sve sa ciljem da se lično okoriste.

– Recimo, ako hoćeš da ti njiva bude plodna onda moraš dozvoliti da hajduk hoda po toj njivi. Odnosno, nemoj ga prijaviti. Pa onda da je hajdučko “seme” dragoceno. Dešavalo se da jedan od najpoznatijih hajduka Babejić bude kod domaćina koji nije tu. Legne sa njegovom ženom u susednu sobu, a kada dođe domaćin od pita čuvare gde mi je žena? Oni mu kažu da je sa Babejićem, a onda ćuti i još je radostan što je doživeo “čast” da mu ovaj hajduk bude sa ženom! – objašnjava on.

Đarmati kaže da na Homolju brak nije bila institucija kao što je danas, odnosno da su muškarci menjali žene maltene do starosti kada bi pravili čvršće veze.

– Onda je hajducima jako pogodovalo pokazivanje. Oni bi sada uživali u Fejsbuku, da vide šta sve ljudi nesvesno prikazuju. Dešavalo se, recimo, da devojke odu na vašar sa niskom dukata da bi se pokazale kao dobre udavače. A oni su to pomno posmatrali i onda bi upali u kuću. Ako kaže devojka da nema dukate, oni bi je podsetili na vašar kada ih je nosila. Dakle, “snimali” su teren – priča Đarmati.

Hajduci su voleli žene i one su volele njih. Ali bilo je i onih koji su ih izbegavali.

– Za Babejića se priča da je bio veliki ženskaroš i da su za njim ludele devojke. To ga je skupo koštalo jer je oboleo od sifilisa koji je zaradio od neke čobanice. Međutim, jedini koji je izbegavao žene bio je Obrad Nikolić iz Begaljice. To je, možda, i jedini hajduk za čiju se sudbinu ne zna. On je bio u beogradskom zatvoru i saznao da njegova žena ima ljubavnika. On je pobegao u Begaljicu, ali nije otišao svojoj kući već kod onoga za koga je sumnjao da je ljubavnik. Tamo je našao njegovu ženu i pitao gde joj je muž. Iako probala da slaže, na kraju je priznala da je otišao u Obradovu kuću.

Nikolić je onda upao u svoj dom, ljubavnika ubio a ženu poštedeo. A zašto? Pa imao je dvojicu sinova i rekao da neko njih mora da čuva. Nakon toga se gubi svaki trag o njemu! Sinovi su izrasli u razbojnike. Jedan je obešen na Adi Ciganliji. Pretpostavlja se da je sam Obrad otišao u Rumuniju gde je osnovao novu porodicu – ispričao je Đarmati.

Ivan Babejić bio jedan od najvećih hajduka

U životu hajduka veoma su važni bili jataci, naročito preko zime kada nisu mogli da borave napolju. Njima su bogato plaćali da ih čuvaju.

– Recimo, jedno zimovanje je bilo 10.000 dinara za čuvenog hajduka. Ako je “Politika” bila dinar po primerku, onda računajte koliko bi to para bilo u današnje vreme – kaže on.

Ivan Babejić je definitivno jedan od najpoznatijih hajduka tog vremena, a bio je pripadnik “lazničkog klana” odnosno u Laznici kod Homolja.

– Pored Babejića postojala su još tri člana tog klana i to Živojin Mitrović, Lazar Radovanović i Petar Strujić. Ali se i taj klan razbio pa su krenuli za svojom sudbinom. Babejić nije napadao ljude iz zasede. Znalo se ko je on i samo bi rekao koliko para da neko ponese i da mu da. Svi su njega plašili i hajdukovao je 14 godina. Mislim da je imao najduži hajdučki staž. Imao je dobre jatake, bio je omiljen… ali znao je da bude i nasilan. Ali imao je jednu manu, a to su mala stopala. Kada je bila identifikacija, po tome su ga prepoznali. To mu je bio problem – veliki hajduk, a mala stopala! A bio je prilično krupan! – priča Đarmati.

Međutim, Babejić je ubijen a da nikada nije razjašnjeno ko je to učinio. Kada su ga ubili, bio je izložen u koritu punom leda, kako bi ga narod video.

– Onda su krenule vračare da ga čerupaju! Čupali su im brkove, končiće sa garderobe.. jer im je trebalo za vradžbine! Zbog toga su vlasti gledale da sakriju mesto gde bi pokopali hajduke. Obično se to radilo noću a samo pojedinci bi to znali. Jedino postoji grobnica braće Barbulović. Na njoj se nalazi njihova fotografija posle njihovog ubistva kada su bili prislonjeni na zid. To je jedini grob hajduka za koji se zna – priča Đarmati.

Postali hajduci zbog nekoliko šamara

Iako su često bili nasilni, on objašnjava da je bilo i hajduka koji “metak nisu ispalili”.

– Recimo, dečak od 18 godina ode u kafanu, popije dve rakije, opali nekom šamar i pobegne. Onda počnu da ga plaše zatvorom, i počne da beži od vlasti. A vlasti ga pozovu da se preda, inače će biti oglašen za hajduka. On se ne preda i onda ga proglase za hajduka. I onda ga svako može ubiti, a da ne odgovara za to – priča on.

Jedan od najzanimljivijih hajduka bio je i Dragoljub Bojović iz Loznja kod Valjeva.

– Priča se da je bio visok 1,5 metara. Imao je jako tragičnu sudbinu u kao dete ostao bez roditelja. Krenuo je da hajdukuje i imao je dvojicu drugova. Ivana Maksimovića i Baju Omerovića. Bio je nezrela ličnost, na neki način dete. Istovremeno i poprilično surov. Tražio bi nekom čiči pare, a kada bi ovaj rekao da nema, onda bi mu oprostio i rekao da spremi sledeći put. Kada su ga vodili na streljane, pitali su ga gde su Omerović i Maksimović s obzirom da mu je već kraj. Rekao je da neće ništa da kaže jer obojica imaju porodice i da neko mora da vodi računa o njima. Bio je poprilično korektan za razliku od drugih koji su, kad ih uhvate, potkazivali druge – priča Đarmati.

Poslednjeg hajduka ubili nemački nacisti

Inače, Babejić je hajdukovanje završio sa poslednjim srpskih hajdukom Dražom Gligorijevićem. On je interesantan zbog toga što je poslednji hajduk koji je stradao u Srbiji. Ali ne od ruke vlasti, već su Borskog cara Borskog cara kao komunistu streljali u Nišu 22. septembra 1941. godine kao prvog na listi rodoljuba iako to Draža nikako nije bio. Pošto je živeo u šumi, imao oružje kao komunisti, onda su i njega streljali! – kaže Đarmati.

Pročitajte još:

Vezane im ruke: Obezbeđenje ne sme da bije ni lopove! Otkrivamo čemu onda služi!?

– Bio ranjen, uhvaćen i zatvoren u Jagodini. Spremali su ga za suđenje. U međuvremenu je došlo do okupacije, on je iz zatvora u Jagodini prebačen septembra meseca u niški zatvor – kaže Đarmati.

Zanimljivo je da je mali broj hajduka završio u zatvoru.

– Ubijeni su ili od strane žandara, jataka ili dugih hajduka. Jataci su živeli od njih, ali kada hajduk ostari onda više nema “prihoda” kao ranije. Jatak bi onda uzeo ucenu koja je bila data za hajduka i kretala se od 500 pa do 100.000 dinara. Onda jatak reši da ubije hajduka i tako dobije ucenu, a oslobodi se hajduka. Hajduci se nisu ubijali između sebe, jer bila je velika teritorija a nije ih bilo toliko puno. Inače, priča sa hajducima se završava praktično početkom Drugog svetskom rata streljanjem Draže Gligorijevića. Posle toga, više nije bilo hajduka – objasnio je Đarmati.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi