Otimali i ubijali, a samo jedan među njima bio je šef mafije! Srbija je i pre Giške, Kneleta i Čumeta imala svoje kriminalce!

Laznički hajduci i "surčinski klan", ucena i reket, zemunice i štekovi, jataci i članovi, policijski poverenik i doušnik, karabin i kalašnjikov, maske od krpa i fantomke, srpska okrugla bomba i kašikara, javno izlaganje ubijenih hajduka i televizijski izveštaj hapšenja kriminalaca... Kad se povuče paralela između nekadašnjih hajduka i savremenih pripadnika raznih kriminalnih grupa, Čumeta, Kneleta, Giške, Gorana Majmuna, Šiptara..., jedino što se može zaključiti jeste da je sve isto i ništa različito nije. Drugačiji su samo vreme i akteri.

Doktor Šimon A. Đarmati, profesor u penziji i autor knjige „Hajdučka vremena u Srbiji“, ustupio je portalu 24sedam najuzbudljivije delove svoje književne građe koja govori o nekim hajducima - o zlikovcima koji su upadali u sela i usamljene salaše kao gladni vuci u torove gde bi opljačkali sve što su ljudi stekli vredno radeći, o onima koji su ukaljali časno hajdučko ime junaka koji su se borili protiv Turaka.

Osim što su pljačkali, neretko su oduzimali i ono najvrednije – život. Neki su hajdukovali kratko, neki nekoliko godina, a oni najoprezniji – i čitavu deceniju. Na kraju su svi platili za svoja nedela – osuđeni su na smrt ili dugogodišnje robije, a dešavalo se da im živote oduzmu jataci, naročito u teškim vremenima kada je novac, kojim su im ucenjivane glave, bio više nego potreban.

Od sudbina svih velikih hajduka nerasvetljena je upravo sudbina jednog od najstrašnijih među njima, ozloglašenog beogradskog hajduka za koga može da se kaže da je, u periodu u kom je živeo, bio kapo di tuti kapi, odnosno "šef svih šefova" – Obrada Nikolića iz Begaljice. Prvo zlodelo je učinio 1914. godine, i neizvesno je kada je izvršio poslednje, jer mu se 1928. godine izgubio trag.

 I sudbine nekih hajduka koji su među poslednjima uhvaćeni nije moguće pratiti jer su nestali u vihoru Drugog svetskog rata.

Iako su svi hajduci imali puno toga zajedničkog (ubistva, pljačke, odmetništvo), što ih je i svrstalo u istu kategoriju prestupnika, oni su se ipak međusobno razlikovali, kako za vreme hajdukovanja, tako i pošto bi bili uhvaćeni. U tim okolnostima do izražaja su dolazile njihove ljudske karakteristike. Bilo je onih koji su na suđenju pokazali pravo viteštvo i ponašali se krajnje korektno. Ni u najtežim trenucima nisu odavali članove hajdučke družine i jatake i oni su u tom pogledu zasluživali neku vrstu simpatije. Za razliku od ovih, neki drugi su se pokazali kao ljudske ništarije, te su pokušavali da u životni ponor povuku sa sobom veliki broj ljudi. I krive i nekrive.

Sava je izgubio glavu zbog Obradove namiguše

Naravno da su i razlozi odavanja hajdučiji bili veoma različiti. Posmatrano pojedinačno, za neke se hajduke može reći da su učinili ono što se u datim životnim okolnostima jedino moglo učiniti.

U martu 1914. godine, beogradski Okružni sud osudio je nekog seljaka Obrada Nikolića iz sela Begaljica u gročanskom srezu.

Obrad, čovek od trideset godina, osrednjeg rasta, riđ, suvonjav i nosat – kako je stajalo u poternici – bio je sproveden u beogradski Kazneni zavod na izdržavanje kazne pošto je presuda o njegovoj krivici potvrđena i od viših sudova. Bez obzira na ondašnji sistem izdržavanja zatvorskih kazni, po mnogima čudnovat i neobično human, Obrad je kovao plan o begu i nakon nekoliko meseci je uspeo da pobegne. Ono što je vlastima bilo neobično jeste da je Obrad imao revolver. Srećom, veoma brzo i pouzdano utvrđen je motiv bekstva. Bila je to Hristina, njegova zakonita žena, seoska namiguša sa podunavskom kondžom i slobodoumnim nazorima o braku i supružanskoj vernosti.

Još dok je u zatvoru čekao odluku Višeg suda, Obrad je doznao da moralno povedenije njegove Hristine "ostavlja mnogo za želeti“, što bi rekle učtive Švabe. Javna tajna o kojoj se šuškalo u celoj Begaljici bila je da se nekakav Sava Stojanović "razuzurio" po njegovoj rođenoj kući i potpuno ga zamenio kao supruga.

Dakle, pobegavši iz zatvora 4. jula 1914. godine, pohrlio je svojoj Hristini. Kako je u Srbiji svako gledao svoja posla i brinuo svoju brigu, Obrad je, mada je bio u robijaškoj uniformi, prošao neprimećen i serbez se uputio u svoje selo.

Bila je skoro ponoć kad je odbegli robijaš stigao u svoje selo. Čuknuo je na zamandaljena vrata. Otvorila je Savatijeva žena, jer je i takav, eto, imao ženu, a činilo se da je ona valjana. Iako je Obrada malo izmenilo tamnovanje i robijaško odelo, ona ga je ipak poznala. Nije imala kad da razmišlja o iznenadnoj poseti jer je morala da odgovora na kratka i energična pitanja:

"Gde je Sava?"

"Ne znam", odgovorila je ona poplašeno.

Obrad je izvadio revolver i viknuo:

"Govori gde je Sava jer ću te ubiti kao kučku!"

Ne razmišljajući je kapitulirala i progovorila:

"Otišao je tvojoj kući!"

"Pođi sa mnom!", komandovao je on.

U gluvo doba noći, praćen lavežom, ovaj neobičan par – odbegli robijaš i tuđa žena – prošao je kroz selo i stigao do robijaševe kuće. Savatije se, koliko god bio dorastao raznim noćnim avanturama i škakljivim situacijama, veoma iznenadio kad je ugledao sopstvenu ženu i domaćina kuće. Ipak, brzo se pribrao, preskočio "četiri koplja uzjednom“, ali ga je ipak stigao metak iz Obradovog revolvera. Napravio je još nekoliko koračaja, Obrad je ponovo zapucao i Savatije se stropoštao. Docnije su ga, smrtno ranjenog na tri mesta, odneli u hirurško odeljenje beogradske bolnice, gde su lekari izjavili da mu nema leka.

A onda se dogodilo nešto što jeste bio vrhunac ove seoske drame. Naime, videvši da je narušilac njegovog braka pao, ne osvrnuvši se, Obrad je naredio Hristini da se spremi. Ona se žurno, poput neveste, obukla, pa su oboje izašli iz kuće. Komšije, koje je probudila pucnjava, videle su kako su se izgubili u pravcu vračarskog sreza.

Štitio ga vrh tadašnje vlasti

Tako je počelo hajdukovanje najvećeg beogradskog odmetnika. Istina, bilo je više sumnji nego dokaza, ali je u mnogim zločinima koji su se kasnije desili, kako bi se savremenim policijskim rečnikom kazalo, prepoznat njegov potpis. Ipak, on je bio neuhvatljiv.

Da hajduk Obrad Nikolić nije mogao da izbegava pravdu bez pomoći onih koji su bili na vlasti, svedoči i podatak da je gročanska policija početkom maja 1923. godine pritvorila predsednika begaljičke Opštine Živana Nikolića i seoskog pandura Petra Jovanovića optužujući ih za jatakovanje.

Četiri godine vlasti su uporno pokušavale da uhvate najokorelijeg zlikovca u beogradskom okrugu, ali je sve bilo uzalud. Njegovi mnogobrojni jataci, ne samo u Begaljici nego i u okolini, vešto su zametali trag onoga koga su štitili. Dešavalo se da je Obrad spokojno sedeo u svojoj kući dok su ga policajci tražili po selu.

Lov na ucenjenu glavu

Zato je, sa uverenjem da će novac pokrenuti ljude, iznet predlog da se glava beogradskog hajduka uceni. Predsednik Opštine, inače Obradov rođak, nije sedeo skrštenih ruku – odugovlačio je sa donošenjem rešenja o obećanju nagrade za hvatanje hajduka iz Begaljice, što je i uspeo, ali ne zadugo. Iako uticajnim ljudima u Beogradu očigledno nije bilo stalo do bezbednosti građana u čitavom jednom okrugu, i to prestoničnom okrugu, ipak je, najzad, ustanovljen novi kurs unutrašnje politike. Posredovanjem Ministarstva unutrašnjih dela, a na predlog načelstva beogradskog okruga, ucena begaljičkog razbojnika je, bez obzira na pokušaje partijskih prišipetlja, povišena sa 5.000 na 25.000 dinara. I pored primamljive sume, nije bilo željenih rezultata jer se predsednik begaljičke Opštine svim silama trudio da sačuva rođaka od svake neprijatnosti.

Jednom prilikom, nakon dojave da će ozloglašeni razbojnik biti u svojoj kući "toga i toga dana u to i to vreme", krenuli su se iz Beograda i Grocke policijski organi u Begaljicu, a mobilisani su bili i pripadnici usputnih žandarmerijskih stanica. Činilo se da je sve pripremljeno da razbojnik upadne u klopku. Međutim, dok su žandarmi opkoljavali odmetnikovu kuću, iznenada se začuo pucanj za koji je docnije utvrđeno da je predstavljao signal za opasnost upućen Obradu. Dok su vršene poslednje pripreme, razbojnik je u žurbi izleteo iz kuće, otvorio paljbu na žandarme i bacio je bombu.

Rasterao žandarme pomoću pandura Petra

Taj ispad uzrokovao je paniku u žandarmerijskim redovima i oni su se, zajedno sa svojim starešinama, razbežali. Ali, nisu samo to bile okolnosti koje su teretile optuženog. Naprotiv, seljaci iz Begaljice su tvrdili da je predsednik Opštine i u svojoj kući često skrivao Obrada, kad god mu je od  potera pretila opasnost. Ipak, vajni predstavnik vlasti je, najzad, dolijao. Međutim, na odgovornost su pozvani svi iz uprave begaljičke Opštine jer je postojala sumnja da su i oni saučestvovali u jatakovanju. Kao dokaz sprege vlasti i ovog razbojnika, seljaci su navodili propalu poteru još iz 1921. godine, kada je Obrad sa bombama u rukama rasterao i žandarme i policijske činovnike koji su ih predvodili. Od toga doba, pričali su seljaci, niko se više nije usudio da krene na ovog hajduka. Kako se kasnije doznalo, celu tu stvar pripremili su Obradov rođak predsednik Opštine Begaljica Živan Nikolić i njegov saradnik pandur Petar.

"Ako me poznaješ, onda umri"

U Buđanovcima, u kući Đorđa Božića je u petak 5. oktobra 1928. godine, u vreme kada su sokaci skoro pusti, a stanovnici sela okupljeni oko toplih ognjišta sa svojim porodicama, odjeknulo nekoliko hitaca. Budući da je stanovao u kući do bratove odakle su se čuli pucnji, Ilija Božić je pohitao da sazna šta se događa. Kročivši u kuću, sledio se od prizora: Đorđe, njegova supruga i sin ležali su na podu i bili su na izdisaju. Nekoliko koraka od njih, nišaneći revolverom u Iliju, stajao je nepoznati čovek. Ne razmišljajući, Ilija se bacio na nepoznatog i pokušao da mu otme oružje. Zlikovac je bio neobično jak i možda bi i Ilija nastradao da u odsudnom trenutku u kuću nije utrčao s puškom u ruci njegov sin Milan koji je razoružao napadača i tako spasao oca.

dr Šimon A.Đarmati/Ustupljene fotografije

Zatim su otac i sin prišli žrtvama u nadi da nisu stigli prekasno. Nažalost, Đorđe i njegov sin su već bili mrtvi, ali je žena još uvek disala. I dok se u domu Đorđa Božića okončavala drama, uplašene pucnjima, komšije su počele da se okupljaju i uskoro je kuća bila prepuna ljudi. Zločinac je iskoristio gužvu i dao se u bekstvo.

Međutim, sa druge strane sela ljudi su takođe krenuli ka mestu zločina, tako da se nepoznati našao u zamci: za njim je jurila razularena masa, a ka njemu su išli seljani koji su mu, čuvši viku i videvši nepoznatog koji trči, presekli put. Tako se zlikovac našao opkoljen, uhvaćen, pa pretučen i kamenovan. Da nije naišao beležnik Konjević, koji se probio kroz pomahnitalu masu i uhapsio ga, verovatno bi i poginuo. Iz vojničke bukvice koju je imao kod sebe, utvrđen je identitet jedva preživelog zločinca: bio je to tridesetšestogodišnji Ivan Odabašić, nadničar iz sela Žarkova u vračarskom srezu.

Pre nego što je izdahnula, gospođa Đorđa Božića je ispričala kako su postradali njen suprug i sin: oko 19 časova, dok su suprug, sin i ona bili za trpezom spremajući se da večeraju, neko je pokucao na vrata njihove kuće; sin je ustao, otvorio je i ugledao tri maskirana čoveka:

- Čika Đoko, nemoj da se šališ nego daj dukate! Život ili dukate!, oglasio se jedan od maskiranih.

- Možeš da biraš: život ili dukati!, ponovo se začuo glas.

- Pa... ja tebe poznajem, uzviknuo je Đokin sin, prepoznavši jednog od napadača.

- Ako me poznaješ, onda umri, izgovorio je nepoznati.

Začuo se pucanj. Pa još jedan... i još jedan.

Istraga povodom zločina u Buđanovcima bila je uspešna: prilikom pretresa, kod Odabašića je pronađen revolver marke Mauzer 9 mm u kome je bilo pet metaka; osim toga, u sobi u kojoj se odigrao zločin, tokom uviđaja je nađen metak manjeg kalibra. Zaključak se nametao: u ubistvu je, osim  Odabašića, učestvovao još neko.

Rekonstrukcija je izvedena relativno lako: po svemu sudeći, razbojnici su u Buđanovce došli dan pre izvršenja zločina.

Kuče ošamutili anisom

Kako svako domaćinstvo u selu ima najmanje jednog, a nekad i više pasa, postojala je realna opasnost da psi Đorđa Božića lajanjem blagovremeno upozore gospodara o ulasku nepoznatih ljudi u dvorište. Način na koji su ovi razbojnici uspeli da prođu neprimećeni u kriminalističkoj hronici Srbije je sasvim redak: koristili su komad hleba natopljen mirisom anisa koji umirujuće deluje na pse.

Iako su tokom vremena pripadnici zločinačke organizacije čiji je i Odabašić bio član pohvatani, postojala je osnovana sumnja da je identitet najvažnijeg od njih nepoznat. Naime, prilikom saslušanja Odabašić je bledeo i uzrujavao se kada bi neko od nadležnih za sprovođenje istrage insistirao na otkrivanju vođe te razbojničke bande. Korišćenje anisa prilikom izvršenja krivičnog dela ukazivalo je na veoma inteligentnog, pa možda i profesionalnog kriminalca. Tako je ime Miloša Mitrovića prvi put pomenuto nakon zločina u Buđanovcima.

dr Šimon A.Đarmati/Ustupljene fotografije

Kao jedan od izvršilaca ovog zločina Ivan Odabašić, otac četvoro dece, osuđen je na smrt i obešen je 23. septembra 1929. godine u malom dvorištu kazamata mitrovačkog Okružnog suda. Možda bi takva sudbina stigla i Miloša Mitrovića za koga se pretpostavljalo da je predvodnik ozloglašene bande. Međutim, ne odavši ga, Odabašić mu je omogućio ostanak na slobodi.

Milošu Mitroviću je kao optuženom za učestvovanje u zločinu u Buđanovcima suđeno u odsustvu 21. juna 1929. godine, na suđenju održanom u Sremskoj Mitrovici, Sud ga je oglasio krivim za ubistvo iz koristoljublja.

Žandarm Popara ubio nedužne ljubavnike

Tokom juna 1932. godine Miloš Mitrović je primećen u ataru beogradske opštine, na padinama Košutnjaka. U cilju inteziviranja potere za odbeglim zločincem svuda su postavljene zasede od po dva žandarma.

Patrole su u utorak 28. juna 1932. godine, posle 19 časova, počele da obilaze Košutnjak prolazeći putevima kojima je očekivan dolazak Mitrovića. Pored uvale kod Košutnjaka, oko dve stotine metara daleko od ivice šume, oko 21 čas pojavila su se dva seljaka. Kako je jedan od njih odgovarao opisu očekivanog Mitrovića, žandarmi iz zasede u toj uvali pomislili su da imaju priliku da uhvate odbeglog razbojnika. Pucali su za njima, ali ni jedan metak nije pogodio begunce.

Pucnje i dovikivanje čuli su i žandarmi iz takozvane desne zasede. Misleći da je Mitrović najzad primećen, jedan od žandarma iz ove zasede pošao je u pravcu iz kog  se čuo pucanj, dok je drugi, Mihailo Popara, ostao sakriven. Posmatrajući teren pred sobom, na oko 30 koraka udaljenosti, primetio je čoveka. Iako je bio mrak, čoveka u beloj košulji nije bilo teško zapaziti. Misleći da je to hajduk Mitrović, žandarm Popara je stao iza jednog drveta i uzviknuo:

 "Stoj! Govori ko si! Pucaću!"

Nije bilo odgovora. Samo se čulo šuštanje šiblja kroz koje je nepoznati prolazio.

Žandarm je ponovio zapovest, ali se ni tada niko nije odazvao.

"Stoj, pucaću!", ponovio je Popara.

Oglušivši se o naređenje, nepoznati je nastavio da beži.

 Odjeknuo je pucanj iz puške žandarma Popare. Zatim, još jedan. Mihailo Popara jasno je video svoju žrtvu kako se srušila. Pištaljkom je dozvao pomoć. Sa puškama na gotovs žandarmi su se primicali mestu na kom je ležao ubijeni nadajući se da će ugledati ozloglašenog odmetnika Miloša Mitrovića.

 Umesto zločinca, zatekli su leš nepoznatog mladića, koga je metak zaustavio ispred drveta. Pored je, desnim ramenom oslonjena na njega, ležala devojka. O nesrećnom događaju odmah je obavešten komandir patrole.

dr Šimon A.Đarmati/Ustupljene fotografije

Pristupilo se identifikaciji leševa. I mladić i devojka imali su legitimcije Ministarstva saobraćaja na osnovu kojih je utvrđeno da su oboje bili zaposleni u Saobraćajnom odeljenju Direkcije Železnice. Vladeta Stojanović je bio činovnik, a Olga Bianki daktilografkinja. Bili su verenici. Vladeta je imao 26 godina. Još kao dečak je ostao bez roditelja, pa se od rane mladosti sam izdržavao. Olga je bila Ruskinja rođena u Petrogradu i imala je 22 godine.

dr Šimon A.Đarmati/Ustupljene fotografije

Nakon tragedije na Košutnjaku, pričalo se da je Miloš Mitrović u Bosni, a čulo se i kako se skriva u okolini Požarevca. Ispostavilo se da je sve netačno jer se u sredu 27. jula 1932. godine pojavio u neposrednoj blizini Beograda.

Trgovački pomoćnik, gospodin Stevan Grlić, koji je stanovao u Pop Taškovoj ulici broj 18 u Beogradu, susreo se te srede oko 19 časova sa hajdukom.

Vraćajući se predveče u Beograd iz Žarkova, gde je proveo dan u mlinu Raše Gavrilovića, da bi što pre stigao odlučio je da krene putem preko nemačkog groblja ka Carevoj Ćupriji. Prešavši groblje zaustavio se jer je iz šumarka ispred njega izleteo seljak naoružan nožem, revolverom i puškom. Misleći da je šumar ili čuvar groblja, gospodin Grlić ga je pozdravio klimnuvši glavom i nastavio je put. Nepoznati mu se iznenada pridružio i započeo razgovor:

"Kuda ideš?"

Gospodin Grlić mu je odgovorio da se vraća iz Žarkova i da ide kući u Beograd:

 "Hteo bih što pre da stignem, pa sam pošao ovim putem."

"Lepo", spokojno je odgovorio seljak. "Zajedno ćemo jer i ja idem u istom pravcu."

Hodali su i razgovarali, kada mu se Mitrović iznenada uneo u lice i pretećim glasom upitao:

"Je li, imaš li pare?"

Preplašeni čovek je izvadio novac iz džepa i pružio ga je razbojniku.

"Evo, imam 47 dinara, uzmi ih!"

Hajduk je pretresao njegov novčanik, pa je, kada se uverio da zaista nema više od 47 dinara, zadržao četrdeset, a sedam je vratio.

"Neka i tebi nešto ostane! Odoh sada svojim putem. Pazi, nemoj nikome ništa da pričaš jer ćemo se zasigurno opet sresti!"

Razmišljajući kako je dobro prošao, gospodin Grlić je požurio ka Beogradu. Čim je stigao, obavestio je policiju o nemilom događaju. Patrole su odmah upućene na mesto na kom je hajduk presreo gospodina Grlića, ali tamo više nije bilo nikoga. Narednog dana gospodin Grlić je ponovo saslušan u Upravi grada gde je dao detaljan opis pljačkaša.

Bilo je očigledno da se Miloš Mitrović vratio...

SUTRA: Smrt hajduka Bojovića i smaknuće uživo

BONUS VIDEO

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi