Ovo mnogi Srbi rade na sahranama, a nema veze sa crkvom: Jedan običaj opisuje se kao „nedopustivi greh“

Sahrane u Srbiji prate brojni običaji koji se generacijama prenose s kolena na koleno. Ipak, ono što se u narodu ustalilo kao tradicija ne mora nužno da bude i deo crkvenog učenja. Pojedini običaji koji se praktikuju prilikom poslednjeg ispraćaja pokojnika, prema crkvenim izvorima, nemaju versko utemeljenje, dok se za neke čak navodi da su pogrešni i suprotni duhu pravoslavne vere.

Prema delu „Srpske slave i verski običaji“, episkopa Nikolaja i protođakona Ljubomira Rankovića, za crkvu su prilikom poslednjeg ispraćaja najvažniji molitva, čin opela, žito i vino. Opelo predstavlja molitvu za pokoj duše preminulog i oproštaj grehova koje je učinio tokom života.

Iako se pogrebni običaji razlikuju od jednog kraja Srbije do drugog, autori ukazuju na to da su pojedini postupci suvišni, pogrešni ili čak u suprotnosti sa crkvenim učenjem. Među njima se izdvajaju preterano trošenje novca, kupovina velikog broja venaca, razmetljivo darivanje prisutnih i organizovanje preobilnih gozbi.

Profimedia

Posebno se upozorava na okupljanja nakon sahrane koja se pretvore u pijanku. Kada se prisutni napiju i počnu da se ponašaju neprikladno, takvo ponašanje se u pomenutom crkvenom izvoru opisuje kao „nedopustivi greh prema pokojniku i njegovoj rodbini“.

Daća ne bi trebalo da postane gozba

Okupljanje nakon sahrane trebalo bi pre svega da bude trenutak zajedničkog sećanja na preminulog, ali i prilika da porodica oseti podršku rodbine i prijatelja. Hrana i piće sami po sebi nisu sporni, ali čitav običaj gubi smisao ukoliko gozba postane važnija od molitve, uspomene na pokojnika i dostojanstvenog ponašanja.

Umesto velikih troškova i raskošnih venaca, prema pomenutom izvoru, korisnije je novac dati porodici kako bi lakše podnela troškove sahrane ili ga usmeriti u humanitarne svrhe. Kao primeri dobrih dela za pokoj duše navode se pomoć siromašnima, kao i prilozi crkvama, bolnicama i ustanovama koje brinu o nezbrinutoj deci.

Crkvenim običajima, kako se navodi, ne pripadaju ni pojedina narodna verovanja koja su se vremenom ukorenila u različitim krajevima Srbije. Među njima su ostavljanje različitih predmeta u kovčegu, ritualno prebacivanje uglja preko sebe po povratku sa groblja, kao i klanje takozvanog „dušnog brava“.

Poruka pomenutog dela je da suština poslednjeg ispraćaja nije u raskoši, velikim troškovima niti praznoverju. U središtu oproštaja od preminulog trebalo bi da budu molitva, mir, sećanje i poštovanje prema pokojniku i njegovoj porodici.

Bonus video:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi