Šta su jeli naši preci pre 100 godina: Ovo je bila trpeza običnog srpskog domaćinstva

Pre samo jednog veka, trpeza naših predaka izgledala je mnogo drugačije nego danas. U Srbiji dvadesetih godina 20. veka većina stanovništva živela je na selu i u velikoj meri se hranila onim što je sama proizvodila.

Hrana nije bila samo pitanje ukusa, već je od nje zavisilo preživljavanje porodice tokom cele godine.

Osnovu svakodnevne ishrane činili su hleb, kukuruz, pšenica, krompir, pasulj, kupus i luk.

Kukuruzno brašno bilo je posebno važno, pa su proja i razne vrste kačamaka često bile na stolu.

Profimedia

Pšenični hleb bio je cenjen, ali nije svako domaćinstvo moglo da ga jede svakodnevno u količinama koje su danas uobičajene.

Pasulj je bio jedan od stubova ishrane. Spremao se bez mesa, sa lukom i paprikom, a u bogatijim prilikama dodavala se slanina ili suvo meso. Kupus se jeo svež ili kiseo, a od njega su tokom zime pravljeni čorbe i podvarak. Krompir, koji je već odavno postao deo srpske kuhinje, takođe je bio važna namirnica.

Meso nije bilo svakodnevna pojava na stolu većine porodica. Svinjetina, slanina, kobasice i suvo meso čuvali su se za zimu i posebne prilike.

Profimedia

Svinja se često klala krajem godine, a meso se solilo, sušilo i dimilo kako bi potrajalo mesecima. Za praznike, svadbe i druge važne događaje pripremala se bogatija trpeza.

Na selu su domaćinstva koristila i ono što su davale bašte, voćnjaci i okolna priroda.

Mleko, sir, kajmak i jaja bili su dragoceni izvori hrane, dok su se od šljiva, jabuka, krušaka i drugog voća pravili pekmez, slatko i suvo voće. Šljiva je imala posebno mesto u životu srpskog domaćinstva – od nje se pravila i rakija, ali je bila važna i kao hrana.

Zalihe za zimu

Zimski meseci predstavljali su poseban izazov. Zato se tokom leta i jeseni mnogo toga pripremalo za hladan period: kiselio se kupus, sušilo meso, spremala zimnica, čuvali krompir i pasulj, a voće se sušilo ili pretvaralo u pekmez. Dobra zaliha hrane značila je sigurnost porodice do proleća.

Ipak, ne treba zamišljati da su svi Srbi pre 100 godina jeli isto. Ishrana je zavisila od kraja u kojem su živeli, imovnog stanja i toga da li je porodica bila seoska ili gradska. U gradovima je bilo više mogućnosti za kupovinu različitih namirnica, dok su siromašnije porodice često morale da se oslanjaju na vrlo jednostavnu hranu.

Za doručak se mogao jesti hleb sa sirom, kajmakom ili mašću, uz luk ili papriku. Ručak je često podrazumevao čorbu, pasulj, krompir ili kupus, dok se meso pojavljivalo kada je za njega bilo prilike. Večera je uglavnom bila skromna.

Profimedia

Jedna stvar, međutim, povezuje tadašnju i današnju srpsku kuhinju: mnoga jela koja danas smatramo tradicionalnim potiču upravo iz takvog načina života. Proja, pasulj, sarma, kiseli kupus, kačamak, razne pite, suhomesnati proizvodi i domaći mlečni proizvodi ostali su deo kulinarskog nasleđa.

Pre jednog veka nije bilo supermarketa punih namirnica iz celog sveta, frižidera u svakom domu niti hrane dostupne tokom cele godine. Zato se jelo sezonski, štedljivo i praktično. Ono što je proizvedeno tokom leta trebalo je sačuvati za zimu.

Trpeza naših predaka zato je bila jednostavna, ali usko povezana sa prirodom, poljoprivredom i ritmom godišnjih doba. Mnogo toga što danas nazivamo „tradicionalnom srpskom hranom“ nastalo je upravo iz potrebe da se od malo namirnica napravi hranljiv obrok i da se ono što zemlja daje sačuva za dane kada ničega nema.

Bonus video:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi