Život je naterao Zorana da u 50. postane obućar: Šegrtovao je, uložio veliki novac, a mnogima je inspiracija!

Stari zanati u Srbiji predstavljali su temelj zajednica i osnovu svakodnevnog života, obezbeđujući sredstva za egzistenciju i osiguravajući opstanak mnogih porodica, kao i napredak lokalnih sredina. I država, sa svoje strane, pruža finansijsku podršku kako bi ovi tradicionalni zanati opstali i nastavili da žive.

Nakon pojave industrijske proizvodnje, stari zanati su sve više zapostavljani, a potreba za njima postajala je sve manja. Ručni radovi gubili su svoju vrednost pod pritiskom masovne proizvodnje — mašine su zamenile ruke zanatlija. Radnici u fabrikama poboljšali su svoje imovinsko stanje i prestali da kupuju ručno rađene predmete, postajući potrošači industrijskih proizvoda.

Vremenom su se zanatske radionice sve češće zatvarale — kako zbog smanjenog obima posla, tako i zbog izostanka naslednika koji nisu bili zainteresovani da nastave porodične tradicije.

Kako je Zoran postao obućar

Jedan od onih koji su se ipak odlučili da očuvaju zanat je i Zoran Zarić iz Beograda, koji je obućarskim poslom počeo da se bavi tek u poznijim godinama, sticajem životnih okolnosti. Posle zatvaranja fabrike u kojoj je radio kao hemijski tehničar, bio je prinuđen da traži novi posao i sasvim slučajno završio kao obućar. Ovim zanatom uspešno se bavi već desetak godina.

– U mojoj porodici nije bilo obućara, a ja sam počeo da popravljam obuću kada sam imao više od 50 godina – kaže Zoran.

Posao je pokrenuo uz pomoć Nacionalne službe za zapošljavanje, koja je subvencionisala samozapošljavanje. Od tih sredstava, kao i sopstvenog novca, pokrio je troškove osiguranja, kupio mašine, početnu opremu i otvorio radnju za popravku obuće. Da bi započeo posao, bila mu je potrebna i obuka, za koju Zoran kaže da „nije neka mudrolija“.

Profimedia

– Išao sam u Mirijevo i šegrtovao kod jednog majstora nekoliko meseci. Tamo sam počeo od lepljenja, izrade flekica i pendžeta. Naučio sam kako se obrađuje i lepi obuća, koji se lepak koristi za koji materijal, kako se voskira – sve što je potrebno da popravka izgleda lepo. Bilo je tu i šivenja na mašinama – kaže Zarić.

Potrebno je i ulaganje

Zoran je uložio oko 2.000 evra u neophodnu opremu, a najveći deo novca izdvojio je za mašine, dok je repromaterijal zahtevao manja ulaganja.

– Za zanat obućara to je najmanja suma potrebna za početak. Prvih par godina bilo mi je pomalo teško dok nisam razradio radnju. Prostor iznajmljujem, a za ovaj posao je veoma važno da kirija ne bude visoka kako bi se pokrili troškovi rada i života – objašnjava naš sagovornik.

Obuka za ovu vrstu zanata nije trajala dugo, a Zoran kaže da se posao lako i brzo savlada.

Lepo se živi i još ima mušterija

– Nije to težak posao, ali je potrebno da čovek ima osećaj za lepo. Međutim, mladi ljudi nisu zainteresovani za ovu vrstu zanata. Ja sam radnju otvorio sa više od pedeset godina, a uglavnom se ovim poslom bave ljudi mojih godina ili stariji od mene. Od mlađih – niko živ nije zainteresovan – ističe on.

Zbog nedostatka interesovanja među mladima, Zoran razmišlja da posle penzionisanja zatvori radnju ili proda svoj posao.

– Od ovog zanata može lepo da se živi i da se zaradi. Mušterija ima, dolaze podjednako i muškarci i žene, ali mladi jednostavno ne žele da rade ovaj posao – zaključuje Zoran.

Na kraju, Zarić se osvrće i na kvalitet obuće danas, navodeći da je mnogo lošiji nego ranije, dok je popravka modernih modela često i zahtevnija nego što je bila pre nekoliko decenija.

Bonus video:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi