Kristina je fotograf za sahrane: Moja fotka je poslednji trag da je neko postojao, a posle toga je kraj! Otkrila i šta je najteže (VIDEO)

Kristina Popović je bila predodređena da bude fotograf jer su joj roditelji ali i deda radili taj posao, a kaže da se rodila kao fotograf.

Prvi put se takmičila iz fotografije još u šestom razredu osnovne, ali tada nije znala da će se baviti specifičnim vidom fotografisanja kakav malo njenih kolega bira - fotografisanjem sahrana!

Ideju za čitavu priču dobila je od svojih roditelja koji su, između ostalog, fotografisali i sahrane.

- I onda nikada nisam pravila razliku između fotografija sa sahrana i sa svadbi, rođendana i raznih veselja. Meni je tu uvek bilo isto, slika je slika! Uvek sam ih gledala na isti način, pa mi nije bilo ništa strano, strašno niti čudno. A moj deda je, uglavnom, slikao sahrane po okolnim selima. Tako da je posao nastao sam od sebe - kaže Kristina.

Ipak, ona sebe naziva "fotograf za lepo i tužno" jer pored sahrana fotografiše i razne vrste proslava i veselih događaja.

- Kao što ne može svako da bude lekar, voditelj, hirurg ili krotitelj lavova tako ne može svako da bude fotograf za sahrane. Teže je i drugačije, jer vi vidite neke tužne stvari. Svima je lepo kada nam je lepo, ali treba da budemo tu i kada je nešto strašno ili tužno. Tako da ne može to svako da radi - objašnjava Kristina.

Najteži momenti tokom sahrane

Iako je iz fotografske porodice, objašnjava da njena majka nikada nije mogla da fotka sahrane dok su otac, ona i deda to mogli da rade.

Na pitanje šta je najteže ona kaže da su to tri scene sa svake sahrane.

- Prva scena koja je najteža jeste kada sveštenik nakon opela kaže najužoj porodici da se oprosti sa pokojnikom. To njihovo pozdravljanje traje par sekundi, njima je to čitava večnost, a moj zadatak je da zabeležim sve što se tog dana desilo pa i tu sekundu kada se oni pozdravljaju. Oni grle kovčeg, ljube ga... imam utisak da ne ljube drvo od čega je napravljen kovčeg nego da stvarno ljube tog pokojnika koji je unutra. Moj zadatak je da to zabeležim koliko god da mi je teško. Često puta mi zasuzi oko ali ga ne sklanjam sa vizira - objašnjava Kristina.

Kristina Popović/privatna arhiva

Dodaje da joj je najteža scena "kada bace prvu lopatu zemlje" na sanduk i kada to odjekne.

- Taj zvuk koji ja čujem kako odjekuje, kako se čuje taj prvi grumen zemlje ili kada zaškripi lopata o zemlju kad je "hvataju", to mi je posebno teško - priča ona.

Treća stvar jeste kada se drži govor.

- Ja snimam taj govor i kad ga posle preslušavam čujem sebe kako iza drhtim i plačem. Nije da ridam, ali čuje se da plačem jer su to jako teške stvari. Najteže je kada roditelj sahranjuje dete, bez obzira koliko ono ima godina. Imala sam situaciju kada su roditelji preko 80 godina sahranjivali ćerku koja je imala oko 60 godina. To je strašno teško, evo ježim se dok pričam... za neke stvari ne postoje reči - objašnjava Kristina.

Uprkos tome što se godinama bavi ovakvim fotografisanjem, i dalje joj je mnogo teško da se izdvoji iz čitave situacije.

- Mnogo je teško. Bez ozbira što ta porodica vama nije ništa. Vi ste tog trenutka deo te porodice, deo te tuge, bola, katastrofe... jer nema ništa teže od toga kada vam neko umre. Tako da ne mogu da emocije savladam uvek. Dešavalo mi se da uzdahnem i kažem:"Bože, da li je ovo moguće?". I kažem sebi da je ovo kraj, neću više to da radim jer će mi pući srce. Da mi je to poslednja sahrana i kraj. Ali kada dobijem naredni poziv... ja sam se zarekla sebi i Bogu da nikada neću prestati da se bavim ovim poslom, jer me ljudi zovu zato što im je teško. Lako je biti sa nekim kada je sreća u pitanju, ali treba biti prisutan sa nekim kad mu je najteže u životu. A ovo je najteže - dodaje Kristina.

Nije čudno da žele snimak sahrane

Na konstataciju da nije uobičajno da ljudi snimaju sahrane, Kristina kaže da je to "čudno u Srbiji i samo nekima od nas".

- Zašto nije čudno slikati sahranu neke poznate ličnosti? Kada umre bilo ko poznat mediji to zabeleže kao da im je umro rod rođeni. A onda kada neko zovne da mu slikam oca, neki komšija ga pita šta će mu te slike?! Zašto moramo svi da gledajo Džejevu sahranu i da nas interesuje do poslednjeg detalja šta je bilo na njegovoj sahrani? Ili Majkl Džeksona? Ili Titova sahrana koja je najzabeleženija sahrana u bivšoj Jugoslaviji? Svako ima nekog svog bliskog i najbitnijeg u svom životu... ako slikamo sahrane poznatih, koja je razlika između ovih drugih sahrana? - upitala je ona.

Kristina Popović/privatna arhiva

Dodaje da je najčešće zovu ljudi koji žive u inostranstvu, pa ne mogu da dođu na sahranu. 

- Dešava mi se da jednostavno neko hoće. Imali su fotografije svoje babe ili dede od ranije, pa im je to normalno, kao što je meni normalno. Devedeset odsto su oni koji ne mogu da dođu, a ostatak su oni koji sahranjuju dete - kaže ona.

Kristina je jednom starijem paru fotografisala sahranu deteta i kada je htela da im da materijal na USB-u, oni su je pitali da li može da im uradi te fotografije jer žele da "gledaju svaki dan".

- Ja ne mogu da vam objasnim tu tugu i taj haos da ja zamišljam te ljude koji svaki dan sede i listaju fotografije svoje ćerke koja je preminula, a trebalo je da nadživi svoje roditelje - kaže ona.

Poslednji trag nečijeg postojanja

Kada preda fotografije više nije u kontaktu sa klijentima, a obično joj se samo zahvale. Međutim, za svoje fotografije ima veoma ubedljivo objašnjenje.

- Moja fotografija je poslednji trag da je neko postojao na ovom svetu! Ovaj poslednji delić koji odslikam sanduka, cveta... je jedini trag. Posle toga je kraj, nas više nema! - kaže Kristina.

Dodaje da je od fotografisanja sahrana napravila umetnost.

- To nije samo dođem i slikam. To nije slikanje kao svadba. Više je vid reportaže. Jer niko toga dana nije spreman za slikanje i nije došao da se slika. Ali se sve vreme nešto dešava. Moj zadatak je da zabeležim šta se desilo od početka do kraja. Jer tvrdim da porodica koja sahranjuje nije prisutna ni pet odsto tog dana od tuge i bola...- kaže Kristina i dodaje da porodica obično bude svesna mnogih detalja tek kada pogleda fotografije.

Kristina Popović/privatna arhiva

Najteži momenat u karijeri

Kristina ne zna koliko je sahrana fotografisala u životu, ali ima momenata koji su joj se urezali u sećanje.

- Devojka je imala 42 godine, majka kući leži sa koronom, otac u bolnici leži sa koronom a brat je sahranjuje. Tata je napisao govor koji brat treba da pročita pre nego što se ona spusti. A on ne može da ga pročita. I to traje, sekunde se pretvaraju u minute, čini mi se sati prolaze a on ne može... on se guši, on se gubi... sećam se da sam uhvatila sebe i rekla: "O, Bože gde je kraj ovome? Ovo je preteško". On je nekako to pročitao, ali znam da smo svi jecali - ispričala je ona.

Što se tiče jezivih iskustava, kaže da joj je prva sahrana bila najjezivija.

- Bila je prva, bila sam jako mlada i nisam znala šta me čeka. A i sama situacija u kojoj sam bila tog dana i šta sam videla, mi je bilo izuzetno teška i strašna. Druge situacije koje se često dešavaju jesu da često traže da se slika otvoren sanduk. A ako je pokojnik, što se često dešava u Beogradu, bio nekoliko dana u hladnjači nije više taj lik i ta osoba. I to mi je onako strašnije... Osami se porodica na par minuta, ja to slikam... ali prvi onaj pogled na pokojnika kada otvore sanduke me preseče. Iako sam ih videla na hiljade, ali videli su i hirurzi, pogrebnici, grobari... tako da ja nisam ništa videla ništa novo. Pitaju me šta je najstrašnije? Pa da sam ušla u grobnicu. Ušla sam zato što me je interesovalo kako izgledaju oni prvi sanduci koji su stavljeni pre 70-80 godina. Ali kada je grobnica u pitanju imate lim, pa drveni sanduk. Tako da ne vidite ništa sem tog lima... a toj porodici je bilo drago što su imali slike kovčega dede koji je umro pre mnogo godina - kaže ona.

Kaže da nikada nije imala situacija da snima nekog bliskog, ali "čeka".

- Mislim da ću imati snage da to odradim, a koliko god da mi bude teško. Ne verujem da ću celu sahranu uspeti da ispratim... ali kao što je moj tata rekao: "Moju ćeš morati, makar i jedan snimak" tako da ću odraditi... - objašnjava fotografkinja.

Uprkos svemu stresnom što se može doživeti u ovakvom poslu, Kristina kaže da će se fotografisanjem sahrana baviti do kraja života.

- Dokle god sam živa ja ću ovo raditi. Ja ću biti fotograf do kraja života, a fotograf za sahrane sigurno! - zaključila je ona.

BONUS VIDEO

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi