Spartanci se junački borili u filmu "300", ali i Srbi imaju takvu bitku!!

Poznata Termopilska bitka vodila se između saveza grčkih gradova-država i Persijskog carstva kod Termopilskog prolaza u centralnoj Grčkoj u avgustu 480. p. n. e. Brojčano mnogo slabiji Grci su zadržali Persijance tri dana, čime su dobili dovoljno vremena za evakuaciju Atine i pripremu jače armije.

Mala vojska vođena spartanskim kraljem Leonidom blokirala je jedini put kojim je masivna vojska Kserksa I mogla da napreduje, koristeći povoljan teren, dobru strategiju i dobro obučene vojnike. Prema legendi, svi Spartanci su izginuli, žrtvujući se za odbranu svoje civilizacije od stranog osvajača. 

Wikipedia

Osvajanje Termopilskog klanca je dalo Persijancima mogućnost da kontrolišu široke oblasti sve do Korinta, a posebno im je dalo mogućnost napada na Atinu. Iako pobednici Persijanci su pretrpeli gubitak morala zbog teških gubitaka od daleko malobrojnijeg protivnika koji je bio spreman za najveću žrtvu.

Srpski Termopil

Slava Leonidinih Spartanaca poznata je širom sveta, ali srpski narod sa ponosom može reći da je više puta u svojoj istoriji ispisao slične herojske podvige. Na današnji dan je počeo upravo jedan takav boj, koji se i danas poredi sa Termopilskom btikom.

Radi se, naravno, o jednoj od najslavnijih bitaka srpskog naroda u Prvom svetskom ratu – Mojkovačkoj bici koja se odigrala 1916. godine. U njoj je Sandžačka vojska kraljevine Crne Gore uspešno zaustavila austrougarsku ofanzivu, čime je omogućeno povlačenje vojske kraljevine Srbije preko delova kraljevine Crne Gore ka Jadranskom moru. Vojskom kraljevine Crne Gore je komandovao serdar Janko Vukotić.

Serdar Janko Vukotić/Wikipedia

Mojkovačka bitka predstavlja završnu fazu jedne veće vojne operacije, a odnosi se na dejstvo crnogorske Sandžačke vojske, koja je branila front od Višegrada do Mojkovca od oktobra 1915. do januara 1916. godine.

Odnos snaga bio tri na jedan

Austrougarska vojska u početku nije vršila veće napade na ovaj deo fronta. Međutim, kada su primetili da srpksa vojska ima nameru da se povlači preko teritorije Crne Gore, njihova komanda je shvatila da bi presecanjem tog povlačenja u potpunosti razorila srpsku vojsku i istovremeno zauzela Crnu Goru. Bio bi to “jedan udarac kojim bi bile ubijene dve muve” i takvu priliku Beč nije mogao da propusti.

Glavni deo austrougarske vojske nalazio se na liniji Rožaje, Sjenica, Bijelo Polje dok je drugi deo napadao iz pravca Pljevalja prema Priboju i dalje prema Mojkovcu i Bijelom Polju. Na ruku okupatorima je išla i brojnost: imali su oko 20.000 vojnika, dok je pripadnika Vojske Crne Gore bilo tri puta manje – oko 6.500.

Vojska Crne Gore/Wikipedia

Takođe, stanje u crnogorskoj vojsci bilo je veoma teško. Vojnici su bili slabo obučeni, posebno za zimske uslove. Nosili su ono što su poneli od kuće poneli, a tek na svakih nekoliko dana su dobijali po pola kilograma hleba.

Problema je bilo i sa oružjem. Crnogorski vojnici su nosili puške kalibra 7,62 milimetara, tzv. “Moskovke“ od kojih većina nije imala bajonete, tako da su bili inferiorni i u borbi “prsa u prsa”. Cela Sandžačka divizija imala je ukupno 39 mitraljeza, a nedostajala je i municija. 

Napad na Badnji dan

Do glavnog okršaja došlo je u okolini Mojkovca. Kao mnogo puta pre ti posle toga, neprijatelj je odlučio da napadne Srbe na jedan od njihovih najvećih praznika. Na Badnji dan, 6. januara, general Rajner izdao je naredbu za napad, misleći da će naići na nespremnu crnogorsku vojsku i tog, prvog dana bitke, uz velike gubitke na obe strane, neprijatelj je zauzeo Bojinu njivu u Uloševinu, čime su ugrozili ključnu odbranu “mojkovačkih vrata”.

Međutim, serdar Vukotić je neprijatelja spremno dočekao i nadmudrio. Njegova procena je bila da će bitka narednog dana biti ključna. Zato je napustio štab u Kolašinu i na položajima kod Mojkovca doneo odluku da se izvrši kontranapad.

Krvave borbe za nekoliko desetina metara

Prema planu, u zoru, na Božić 7. januara, Uskočki bataljon, pod okriljem noći i jutarnje magle, crnogorska vojska udarila je na austrougarsku.

Juriš i protivjuriš ređali su se skoro bez prestanka. Borba se vodila za nekoliko desetina metara, a linija se stalno pomerala. Austrougari su, u jednom trenutku, shvatajući da se situacija ne odvija dobro po njih, bili prinuđeni da uvedu svoje rezerve i tako primoraju crnogorsku vojsku da se povuče sa jednog dela fronta. Ipak, ostali položaji su zadržani.

Serdar Janko Vukotić naređuje da se “po svaku cenu” zauzme jako bitan deo fronta - Bojina njiva. Iako su na tom delu borili Prvi i Treći regrutski bataljon, sastavljeni od motivisanih i snažnih mladića starih od 18 do 21 godinu, taj pokušaj nije uspeo. Neprijatelj je, prosto, bio brojniji i bolje naoružan. Posle dva juriša, junačke borbe i mnogo žrtava, Vojska Crne Gore nije uspela da povrati ovo strateško mesto.

Vojska Crne Gore/Wikipedia

Međutim, tada u borbu ulazi jedina rezerva koju su Crnogorci imali – Drobnjački bataljon. Ova jedinica je otpočela napad i uspela da zauzme prvi red rovova, ali ne i drugi, pa su se vratili na polazne položaje. Posle kratkog predaha i pripreme, oni kreću u siloviti juriš. Neprijatelj se nije mogao odupreti brzom prodoru Drobnjaka, koji su uletali u rovove i borbom izbliza, na nož i bajonet, zauzimali jedan po jedan. Pod silinom juriša, neprijatelj napušta Bojinu njivu.

Nakon zatišja, general Rajner je u bitku uveo svoje zadnje snage iz rezerve, čak je i lično, sa isukanim mečem stao na čelo vojske i predvodio napad, ali su svi ostali na svojim položajima.

Borbe oko Mojkovca su vođene još nekoliko dana, ali dalko manjim intenzitetom nego što je to bilo slučaj 6. i 7. januara. Vojska koju je predvodio Janko Vukotić je na kraju dobila bitku ali je, nažalost, uskoro usledila kapitulacija Crne Gore.

“Junaci iz bajke”

Bitka na Mojkovcu je ostala je upisana u srpskoj istoriji kao jedna od najslavnijih bojeva, a o hrabrosti ovih ljudi najbolje govore zapisi samih njihovih neprijatelja. Pukovnik Rihter je zapisao da “hrabrost crnogorskog vojnika nema premca u istoriji ratova”, dok je general Hecendorf izjavio: “Borili smo se protiv junaka iz bajke…”

Mojkovačka bitka je u narodu poređena sa Termopilom, a vladika Nikolaj je opisao rečima: “Da nije bilo smrti na Mojkovcu, ne bi bilo ni vaskrsa na Kajmakčalanu.”

Vojska Crne Gore se svesvno žrtvovala kako bi obezbedila povlačenje svojim sunarodnicima. Tu žrtvu najbolje opisuje natpis na spomeniku na mestu gde se Mojkovačka bitka odigrala: “Mi smo pali da bi Crna Gora i Srbija živele!”

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi