“Pao sam za ono što sam voleo - za Otadžbinu, misleći na ono što sam voleo - na tebe”: Nušićev sin ispisao najromantičniju ratnu priču
Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo, osećao sam štaviše da bih mogao budućoj Srbiji korisno da poslužim, napisao je Strahinja Ban
Branislav Nušić je bio veliki srpski književnik, pisac drama i eseja, a smatra se našim najvećim komediografom. Ono što je manje poznato jeste da je ovaj velikan srpske književnosti u Prvom svetskom ratu izgubio sina, Strahinju Bana Nušića, koji je tada imao 19 godina. Ovo je priča o njemu.
Sin velikog pisca dobio je ime po jednom od junaka iz srpske narodne književnosti, Strahinjiću Banu. Rođen je u Beogradu 1895. godine, a detinjstvo proveo u Prištini gde je stariji Nušić službovao kao konzul. Očeva služba vodiće ih i u Novi Sad, gde sa sestrom Gitom postaje jedan od glumaca prvog dečijeg pozorišta u kome su sve uloge tumačila samo deca.
Strahinja Ban Nušić/Wikipedia
U vreme njegovog školovanja oblaci rata su se već uveliko nadvili nad Srbijom. Njegovo obrazovanje biće prekinuto tokom Prvog, pa i Drugog balkanskog rata, kada su škole pretvorene u privremene bolnice. Ipak, napad Austrougarske na Srbiju jula 1914. godine biće prelomni trenutak za tek svršenog maturanta.
Dobrovoljno se prijavio da ide u rat
Uveliko izmučena srpska vojska objavljuje poziv za regrutaciju đaka i studenata. Među njima se našao i Strahinja, koji se bez premišljanja prijavljuje kao dobrovoljac. Njegov otac ga savetuje da malo pričeka, ali Strahinja je bio neumoljiv.
Pročitajte još:
- Kojim pravom odvraćaš mene kada si tuđu decu 1908. upisivao u dobrovoljce? - rekao mu je tada mladić.
Ipak, sa odlaskom sina na front posebno nije mogla da se pomiri majka, Darinka Bodi Nušić. Ona je, preko sopstvenih veza, sredila da lekarska komisija Bana okarakteriše kao nesposobnog za borbu, te tako spreči njegovo angažovanje u ratu. Međutim, ljubav prema otadžbini nije dala mira mladiću, pa je on posle izveštaja lekara poručio:
- Ne verujem u nalaz i zahtevam odmah drugu komisiju!
“Mogao sam da ga izvučem i, nisam mogao”
Majka, ipak, nije mogla da odustane pa je nagovorila Branislava da ode kod regenta Aleksandra Karađorđevića, inače njegovog prijatelja, i sa najvišeg vrha spreči odlazak sina. Pisac je poslušao suprugu i video se sa regentom. Međutim, Nušić, i sam veliki rodoljub, u poslednjem trenutku se predomislio. Shvatio je da je ceo život pričao o nacionalnoj borbi i oslobođenju, te da ne bi bilo pošteno da sada, u presudnom času za otadžbinu, izvlači sina iz ratne opasnosti dok hiljade drugih srpskih mladića krvari za svoju zemlju.
Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine/ Wikipedia
- Mogao sam da ga izvučem i, nisam mogao – rekao je supruzi po povratku iz posete regentu.
Tako je Strahinja Ban, iako njegovo godište još nije došlo na red, dobrovoljno postao jedan od 1.300 kaplara koji su stupili u borbene redove kada je Srbija bila pred padom.
Svaki dan pisao devojci
Međutim, u životu sina poznatog pisca odigravala se još jedna drama. Mladi Strahinja je, naime, bio zaljubljen u devojku koja mu je obećala da će ga čekati da se vrati iz rata. Maštali su da će se, kada konačno dođe mir, venčati i živeti srećno.
Pisma koja je Strahinja pisao gotovo svaki dan devojci sa fronta verovatno su najromantičnija i najrodoljubivija priča Prvog svetskog rata.
“U opasnosti bih lakše podnosio što sam daleko od tebe”
Tako u jednom od njih, od 21. avgusta 1915. godina, piše da nažalost nije predložen za oficirski čin:
- Tako sam želeo i unapred uživao da jednoga dana prošetam po Skoplju sa svojom malom kao oficir. No ne mari ništa. Samo kad me ti voliš. Ja sam danas podneo žalbu i nadam se da ću, ako ne u prvom ukazu, sigurno biti proizveden drugim ukazom. U isto vreme saopšteno nam je da će verovatno naša četa otići na predstražu, na jednu adu na Dunavu. Veruješ li da bih voleo da odem ja tamo. Mislim da bih u onoj opasnosti bar u nekoliko lakše snosio što sam daleko od tebe i sasvim zaboravio na ljutnju zbog proizvodstva. No neću te više gnjaviti pričama. Neka ti je dovoljno što po cele noći i dana sanjam tebe i mislim na tebe, a uz to neizmerno te volim.
Dan kasnije, Strahinja Ban piše sledeće:
Strahinja Ban Nušić/Wikipedia
- Sve se više približuje čas kada ćemo se rastati možda za uvek. Izgleda sasvim verovatno da ću ovih dana otići na predstražu. Mi se već u veliko spremamo... Jedva čekam, jedva čekam da se ovo svrši pa, ako ostanem živ, da te jednom za svagda prigrlim i da ti kažem: moja si, ja te volim.
Ali ako me ti tada ne budeš volela... No o tome neću više da mislim. Ja znam da me ti sada voliš i ja sam zadovoljan.
“Pokazaću da umem da ginem za otadžbinu”
Već 26. avgusta mladić devojci ponovo piše koliko željno želi unapređenje, ali ne radi sopstvenog ega, nego zbog nje:
- Ja se sve bojim da ti ne poveruješ mojim rečima i da ne pomisliš da sam ja bio manje hrabar od ostalih i da nisam zaslužio odlikovanje. Bojim se da u tvojim očima ne izgledam gori no što sam to bio do sada. No doći će borbe i ja ti dajem svoju časnu reč da ću dokazati i pokazati tebi da nisam kukavica, da umem da ginem za otadžbinu!
Strahinja Ban Nušić/Wikimedia
Dva dana posle toga Strahinja ponosno piše da je komandir uvažio njegovu žalbu rečima: “Treba ga proizvesti. Bio je svuda na svom mestu, bio je hrabar među hrabrima”.
Nažalost, ubrzo dolazi i kraj jednog mladog života koji je prošao sanjareći o nacionalnoj slobodi i romantičnoj ljubavi. Ban poslednje dane provodi u rovu između borbe sa neprijateljem i tifusom koji je harao. U pauzi između dve bitke, romantični i sanjivi mladić, ponovo piše devojci koju strastveno voli. U jednom od poslednjih pisama on predoseća svoju smrt i voljenoj poručuje:
- ...Pao sam za ono što sam voleo - za Otadžbinu, misleći na ono što sam voleo - na tebe.
“Mogao sam još da služim Srbiji”
Mladi Strahinja Ban je ubrzo posle tog pisma poginuo. U njegovom džepu je pronađeno pismo koje je pre pogibije napisao ocu (kojeg je on zvao Agom). U njemu je mladić ocu poručio da mu je žao što je poginuo ali samo zato što je “osećao da bi živ još mogao da služi Srbiji”:
Branislav Nušić sa porodicom/Wikipedia
- Dragi Ago, ne žali za mene. Ja sam bio na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih naših ideala koje smo svi mi tako složno propovedali 1908. godine. Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo, osećao sam štaviše da bih mogao budućoj Srbiji korisno da poslužim, ali, takva je sudbina. Deda, mama i ti oprostite mi. Gitu i Mimu pozdravi. Tvoj sin Ban.
Nacionalista može samo da voli
Ove reči su vrhunski primer rodoljublja i ljubavi zapisani na parčetu hartije. Istovremeno, one pokazuju i besmisao globalističke liberalne propagande koja poslednjih decenija uporno pokušava da nacionaliste prikaže kao mrzitelje koji nisu sposbni da vole ni svoju zemlju i narod, ni određenu osobu. Njihovo srce je, prema tom narativu, ispunjeno jedino mržnjom.
Primer Strahinje Bana, koji je samo jedan od primera mladih Srba koji su položili svoj život na oltar otadžbine poslednjih par stotina godina, dokazuje upravo suprotno: rodoljublje nije nikakva mržanja prema dugima nego, naprotiv, bezgranična ljubav prema sopstvenoj zemlji i narodu. Takvi ljudi, koji su spremni da žrtvuju sve, pa i svoj život zarad višeg interesa, ne mogu da budu mrzitelji ni na privatnom planu. Iz njih se širi jedino ljubav i oni su najvredniji deo našeg naroda.
1300 kaplara simbol žrtve za srpstvo
Hiljadu trista kaplara bili su nedoškolovani oficiri koji su poslati kao pojačanje Prvoj armiji u Kolubarskoj bici. Početkom rata veliki broj mladića, kako iz Srbije tako i iz Austrougarske, napustio je školovanje i stavio se na raspolaganje vrhovnoj komandi. Oni su upućeni u vojnu školu u Skoplju. Iako njihova obuka nije bila gotova razvoj događaja primorao je vrhovnu komandu da ih pošalje u borbu.
Profimedia
Srpska vojska je bila u povlačenju, demoralisana, sa manjkom municije, Beograd je bio u neprijateljskim rukama, tako da se svet već pomirio sa potpunim slomom Srbije. Za odsudnu borbu bile su neophodne sve raspoložive snage, zbog čega su mladićima u Skoplju pre vremena podeljeni činovi kaplara i oni su odmah narednog jutra upućeni ka Kolubari i Suvoboru. Srpska vojska je tada izvojevala jednu od najsjajnijih pobeda u Prvom svetskom ratu, predvođena Živojinom Mišićem.
Od 1300 mladića, 400 je u borbama poginulo. Oni predstavljaju simbol žrtvovanja za slobodu sopstvene zemlje i naroda jer su ih činili, mahom, golobradi mladići koji su dobrovoljno krenuli u borbu. Zahvaljujući njima Srbija je opstala do današnjih dana i mi smo dužni da sačuvamo sećanje na njihovu žrtvu koju su oni položili zarad nas.
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari