Ispovest monaha Teofila iz Tumana: Zbog vračara "iskrvare" od muke, onda se vrate Crkvi

Vernici najviše dolaze i žale se na neslogu i “žuč” koju stvaraju jedni drugima u svojim porodicama. Onda se tu umešaju i vradžbine, pa bude onda još grđe. Pa onda dođe beznađe, a na kraju i zaključanost. Kažu nam: “Ništa nam ne ide u životu. Ljubav, porodica, ni novac, ni posao, sede zaključani po sobama u depresiji. Na kraju ih snađe i bolest.

Ovim rečima započinje svoju ispovest za “24sedam” jeromonah Teofil Radović iz manastira Tumane . Upravo on je jedan od svedoka koji su videli kako se na ovom svetom mestu čuda dešavaju. Kako svedoči, mnogi su ustali iz invalidskih kolica, neki su dobili potomstvo, deca koja nisu pričala su progovarala ili bivala izlečena od opakih bolesti.

Moli se za neprijatelja

– Skoro nam je bio jedan čovek. Poverio nam je da ga je žena ostavila, odvela decu i da je on sada na ulici. Saslušali smo problem i pristupili mu ozbiljno jer mu je bilo teško. Onda smo mu rekli da se pomoli za sebe, svoju decu i bivšu ženu. Odmahnuo je glavom i rekao nam: “Zar i za nju, pa ona mi je uništila život”. Nije shvatio da je put ka sopstvenom spasenju morao da započne time da se moli čak i za ženu koja mu je, u tom trenutku, bila najveći neprijatelj.

Monah Teofil nam je rekao da je čuda, koja su se dešavala pred njegovim očima, bilo mnogo, ali da jedan poseban trenutak zauvek ostaje urezan u njegovoj svesti.

– Uvek me iznenadi kada verni ljudi dođu sa užasno velikim problemima, zdravstvenim, emotivnim i materijalnim, a onda se posle nekog vremena vrate. Ta čistota njihovog pogleda i mir koji se u njima vidi, nema cenu. Bratstvo manastira Tumane nije servis, mi smo tu da ukažemo prvu pomoć u rešavanju problema, ali sve ostalo je na samom čoveku – kazuje nam taj monah.

Manastir Tumane je prema legendi izgrađen godinu pre Kosovskog boja. O njemu nema mnogo zapisa, ali pre sedam godina u njega su se uselila četiri monaha, na čelu sa igumanom Dimitrijem Plećevićem. Zapravo su oni ti koji su napravili čudo. Za kratko vreme su napravili oazu u srcu Golubačke doline.

Kada smo ga pitali da li je bilo teško, dobili smo neočekivan odgovor.

– Hvala Bogu, jeste. I treba da bude teško. Sasvim prirodno je da je svaki početak težak. Pa i sad su pred nama novi izazovi. Poravnjavamo zemlju pored manastira kako bismo napravili novi konak. Menjamo ideje, kao i planove i prilagođavamo se. Sve je to dobro. Bog nikada ne ostavlja svoje. Hvala Bogu, vrata manastira su uvek otvorena. Uvek ima naroda. I kada je prevelika vrućina i kada je suviše hladno, uvek se nađe neko, ko pobedi te vremenske prilike, odnosno neprilike i dođe zarad svoje duše ili svojih bližnjih kojima je potrebna pomoć – opisuje naš sagovornik.

Posebnost Tumana

Zanimalo nas je šta monah Teofil misli o tome šta je “ključ” njihovog uspeha,  šta je to što se “odigra” u drevnom manastiru da su velika čuda moguća.

– Dešava se taj najiskreniji sa verom pristup svetiteljima. To je ključ koji otvara vrata tom blagoslovu koji snađe ljude. Sa verom pristupaju i onda dobiju razrešenje za svoje nedaće – objašnjava on i dodaje:

– Ko jednom dođe, uvek se vraća. Dolaze nam ponovo sa svetlim očima, nasmejanih obraza i ozarenog lica. Oni koji su bili u invalidskim kolicima, ustanu i dođu na svojim nogama. Čak i depresivni vernici se ovde vrate sa izoštrenim pogledom, iskazujući jednu blagodarnost. Sve te nemoći vernici pobede i time smo i mi, monasi, osveženi i imamo novu energiju i sa većom verom i iskustvom koračamo kroz ovaj život, gde nas čeka još izazova. To je samo jedno okrepljenje da stoički podnesemo sve što nam Bog, iz nekog razloga, postavi ispred nas.

Svedoci smo toga da su mladi ljudi sve nesrećniji, skloni su samoubistvu, bežanju od kuće…, a monah Teofil nam kaže “da je Bog uvek tu i da uvek ima nade, ali da je recept u nama samima”.

– Bez obzira koliko nas magla i zidovi koji su zapravo od stiropora okružuju, treba da imamo na umu da se nikada ne treba predati. Mi moramo da budemo prvi koji će napraviti jedan korak ka Gospodu, kako bi on napravio 20 prema nama. Da imamo tu sreću da se nađemo u okruženju ljudi koji će nas podržati. Čovek ne sme da bude sam. Civilizacija nas uči nekim novim trendovima. Kažu, budi svoj, budi sam, pa ćeš naći mir. Ne! Upravo kroz druge i kroz tu nesavršenost jednih i drugih i kroz tu spasonosnu palubu Crkve, na kojoj moramo da se održimo bez obzira na to kakva je bura i koliko je taj brod bušan, on će sigurno stići do svog pristaništa.

Oni koji napuštaju Srbiju

Mnogi su otišli iz Srbije. Za boljim životom, trbuhom za kruhom, ali pitali smo našeg sagovornika da li je to sve dovoljno da budemo srećni.

– Sto puta sam video kako ljudi, u traganju za bogatstvom, odu iz Srbije da bi našli bolji život, ali se uvek vraćaju sa velikom gorčinom, koju ne mogu da speru sa svoje duše. Ugrozivši i sebe, ali i svoje bližnje. Sa druge strane, postoje ljudi koji nađu to što su tražili, tu obitavaju, ali su svesni da postoje vrednije stvari od meterijalnih. Ipak, neki to ne uviđaju. Takav je život, kolotečina, nepovoljna struja. Samo najtrezveniji i najizabraniji imaju na umu da pred sobom uvek imaju Boga kojeg se jedino boje i da čine sve ono što bi Gospod činio. Boga ima svuda i zemlja je gospodnja sva. Naravno, u tuđini je mehanički teže, a i tamo ima naših crkava i manastira. Ljudi koji žive u Srbiji stradaju zbog bogatstva, ali ta jurnjava je preterana, a žele da Boga drže u fioci i da ga vade samo kada im zatreba. To je problem – uči nas monah Teofil.

Vračare i instant rešenja

-Navikli smo na instant rešenja. Na vračare, gatare, na precizne informacije. Želimo da znamo tačan datum, vreme. Protiv toga vernici jedino mogu da se bore znanjem. Vračanje nije rešenje. To u prvi mah pomogne, ne shvatajući da u tom trenutku sve postane mnogo teže. Problem ne nestaje. Vračanje je jedno zavaravanje i duhovna manipulacija. Kada “iskrvare” od muke, u psihičkom i duhovnom smislu, vernici se sete crkve – navodi on.

Dok se monahov pas Mile šetao oko naših nogu, Teofil nam je rekao da ipak Bog sve vidi i da svakoga pravda ipak, na kraju, sustigne.

– Ima pravde! Mi smo nezadovoljni što se pravda ne izvrši odmah sutradan, ako može i posle ručka, da lakše odmorimo, sa mirnijim snom. Treba prepustiti Bogu neke stvari. Nije da se ne isplati. A često padamo i u gnev. U svetom pismu kažu: “Gnevite se, ali ne grešite”. Treba i to razumeti i tu naći svoje mesto.

Monah Teofil nam je rekao da srž spasenja leži i u tome da čovek vidi Boga u drugom čoveku.

– Zato je Hristos postao čovek, a ne anđeo. Primio je baš naš lik i uradio ono što Adam nije uspeo. Hala Bogu, posle njegovog stradanja i vaskrsenja nam je ostavio crkvu u kojoj treba da obitavamo. Povlačenjem u sebe ništa ne možemo da dobijemo. Možda kratkoročni mir, koji se brzo pretvara u pakao. Kada sa svojim bližnjima prođemo kroz muku, strpljenje, patnju, samo posle toga možemo stići do vrata raja. Sloboda čoveka se iskazuje u tome da se damo jedni za druge, a opet na neki način i smisleno i razložno, postavljajući Boga ispred nas. Nikada nije greška davati sebe za drugoga. To je i Hristos uradio za nas. Generalno se po logici ne isplati, ali veći smo kada smo u zajednici sa drugim ljudima. Jedan hrišćanin je nula hrišćanina – podseća naš sagovornik.

Politika i stanje u crkvi

Prethodnih godinu dana je za Srpsku pravoslavnu crkvu bilo mnogo iskušenja. Smrt patrijarha Irineja, mitropolita Amfilohija, nedaća u Crnoj Gori, potom je dobila novog patrijarha i novog mitropolita. Monah Teofil nam otkriva da li je i koliko politika mešala prste unutar Crkve i da li je zadovoljan stanjem unutar nje.

– Crkva je oduvek bila podložna raznim uticajima još od njenog osnivanja. Međutim i dalje je spasonosna. Stanjem u Crkvi smo zadovoljni, ali uvek može bolje. Treba poštovati ono što imamo, a što nije u našem dometu treba zaobilaziti. Gledajmo da uredimo svoj vrt, a oni neka po svojoj savesti rade. Mi treba da poštujemo svaku krunu, svakog vladara. Lepo je rekao apostol: “Poštuj starešine svoje”. Ako to piše u Svetom pismo, ko smo mi da radimo dugačije. Ćesaru ćesarovo. Bogu Božije – kaže monah Teofil.

Može li običan čovek da utiče na političke prilike u svojoj zemlji, bilo je sledeće što smo zapitali.

Pročitajte i

Otkriće u manastiru Tumane: Pronađena grobnica velikog srpskog čudotvorca

– Svako je u svom sosu. Ja u mom, vi i vašem, oni u njihovom, i tako u krug. Drugi je faktor da se taj život prenosi preko medija. Ne treba se opterećivati tim stvarima koje nisu naš nivo. Delimo svi jednu zemlju, jedan hleb, jednu sudbinu, ali ne treba se trošiti oko toga. Bog ima svoju tačku zarez i stavlja ih gde hoće. Sebe treba poštedeti. Zbog zdravog razuma, zdravlja, energije, jer ima drugih stvari koje treba da čovek pospremi za svoje dobro.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi