Zašto sejemo „sa tavana“: Tuđe seme kao plod politike subvencija

Srbija, zemlja koja se ponosi i hvali svojim agrarom, na začelju je Evrope po upotrebi serfitikovanog semena. Domaći ratari, pritisnuti drugim rastućim troškovima, češće koriste ono „sa tavana“ nego od proverenih proizvođač, a i oni koji ga koriste sve više se opredeljuju za strance. Država bi mogla da pomogne subvencijama domaćim semenarima, koji u svetu imaju zavidan ugled, ali one nisu predviđene za proizvođače deklarisanog semena, naglašavaju u časopisu „Biznis i finansije“ (B&F).

– Shodno resursima, proizvodnja semena mogla bi da se odvija na 90.000 hektara, ali mi sada ne dostižemo ni nekadašnjih 70.000. Uglavnom je pod ovim zasadima od 35.000 do 45.000 hektara – kaže za „B&F“ Svetlana Balešević Tubić, generalna sekretarka Semenarske asocijacije Srbije.

Da bi tako nešto moglo da se postigne, potrebna je i pomoć države, kao što se to radi u EU, smatraju proizvođači.

– Država ne daje podsticaje firmama za ovu vrstu proizvodnje, pa većina mora da ima dodatne delatnosti kako bi pokrila eventualni rizik. Bilo bi odlično kada bi postojale subvencije kao što ih imaju zemlje Evropske unije, jer takva vrsta poljoprivredne proizvodnje bez podrške teško može da bude isplativa – ističe Đorđe Arsenijević, direktor i vlasnik „Seme Semena“ iz Pećinaca.

Ako se na početku loše krene...

U poljoprivredi sve počinje od setve. Ako seme nije kvalitetno, ni idealni uslovi u jednoj sezoni neće obezbediti dobar rod. Ali, ako se koristi sertifikovani materijal, klima, biljne bolesti ili štetočine malo će ili nimalo ugroziti prinos i kvalitet zasejanih kultura. I pored tih prednosti, pod pritiskom ostalih troškova, naš agrar je na dnu evropske lestvice po upotrebi deklarisanog semena.

Srbija ima odličan potencijal za daleko veću proizvodnju semena, jer osim pogodne klime raspolaže solidnim površinama, dobrim naučnim kadrom, profesionalnim doradnim i oplemenjivačkim kapacitetima. U tom poslu je mnogo učesnika, od poljoprivrednih gazdinstava, kooperanata, domaćih firmi i instituta do multinacionalnih kompanija.

Vrednost ovog segmenta domaćeg tržišta teško je utvrditi, jer je reč o vrlo raznovrsnoj proizvodnji, od ratarskih kultura do povrća i cveća, ali prema nekim procenama, ona se kreće oko 120 miliona dolara godišnje.

Proizvodi se više od toga, jer su na stranim tržištima tražene naše sorte kukuruza i suncokreta. Tako je vrednost spoljnotrgovinske razmene oko 192 miliona evra, od čega je domaći izvoz „težak“ 128, a uvoz 64 miliona evra.

Kao razloge male domaće proizvodnje Svetlana Balešević Tubić navodi manjkavosti u regulativi i organizovanosti semenarskog sektora, ali i uslove na međunarodnim tržištima.

Prema njenim rečima, proizvodnja semena zahteva velika ulaganja u stručnost kadra, jer moraju da se prate klimatske promene, pojave novih bolesti i štetočina, naučna saznanja kako bi se stvorili otporni hibridi koji poljoprivrednicima mogu da obezbede maksimalnu zaradu. Postoje i naučni projekti koje država finansira iz budžeta, a kada se te sorte nađu na tržištu i iskažu kroz visoke prinose, uložena sredstva se posredno vraćaju.

– To je ciklus u kome svi imaju i korist i odgovornost za razvoj, ceo lanac je važan, od genetike do prerađivačke industrije koja, ako nema dobre sirovine, neće biti konkurentna na tržištu. Pritom, naša proizvodnja semena je veoma kvalitetna, imamo dobre oplemenjivačke institute i konkurentni smo na svetskom tržištu, posebno kod kukuruza i suncokreta – ističe Svetlana Balešević Tubić.

Zamke „tavanske sorte“

Naša sagovornica napominje da je semenska industrija na globalnom nivou najprofitabilniji deo agrobiznisa i da su u njoj uvek najjači igrači. Ali to je istovremeno najzahtevniji proces, sa posebnim agrotehničkim merama koje nisu iste kao kod merkantilne proizvodnje.

U ukupnim troškovima poljoprivredne proizvodnje, sertifikovano seme učestvuje sa oko sedam procenata, ali proizvođač ima veću sigurnost u odnosu na ono „sa tavana“ koje, iako jeftinije u tom trenutku za ratara, može da ima skrivene bolesti, pa će vrednost sredstava izdvojenih za zaštitu prevazići uštede.

Sistem proizvodnje semena, od njive preko dorade do distribucije, specifičan je i zavisi od kulture o kojoj je reč, kaže za B&F Tomislav Sivčev, direktor i tehnolog kompanije „Vojvodina agrar DCB“, koja se specijalizovala za doradu, iako je imala i dve svoje sorte kupljene od nemačke kompanije KWS i od Italijana.

– Tržište kod nas je malo, a previše je sorti u ponudi i potrebno je dosta vremena da, iako dobre, postanu tražene. Zato sada nastupamo kao organizatori proizvodnje i prodajemo usluge dorade, a najviše radimo sa semenom pšenice, ječma, kukuruza, suncokreta i soje – navodi Sivčev.

Pixabay/Wolfgang Ehrecke

 

Kako izgleda taj sistem? Sivčev objašnjava da sve počinje tako što organizator proizvodnje kontaktira sa semenskom kućom od koje ili otkupi sortu ili će, nakon proizvodnje, dorade i sertifikata, po pakovanju plaćati određeni procenat vlasniku.

– Postoje kategorije semena, pa bi prva, osnovna, koštala oko 10.000 evra za tonu. Ona može da se poseje na pet hektara sa kojih se dobija 35 tona, čija je cena sada 4.000 evra za tonu. Kad se ta količina semena ponovo pusti u reprodukciju, sada na 160 hektara, uz prinos od oko sedam tona, dobija se blizu 1.000 tona pšenice. To je seme čija je cena sada znatno niža, od 60 do 100 dinara za kilogram – objašnjava sagovornik B&F.

U praksi, firma koja organizuje proizvodnju i ima osnovno seme, sa poljoprivrednikom potpisuje ugovor o proizvodnji, koju sve vreme prate stručne službe. Uz zdravstveno uverenje da parcela nije obolela i kroz aprobaciono uverenje da nije pomešana genetika, seme može biti upotrebljeno, a proizvođaču se isplaćuje obično 20 odsto iznad cene merkantilne kulture.

– Tada seme ide u doradni centar gde se obrađuje i pakuje, a potom se uzima uzorak i šalje na definitivnu analizu. Ispituju se fizičke osobine, energija, klijavost, i ako je usaglašeno sa deklaracijom, pušta se na tržište – kaže Sivčev, i dodaje da je u poslednje dve godine proizvodnja semenske pšenice bila isplativija u odnosu na merkantilnu.

Velika ulaganja se isplate

Prema rečima Žužane Pajdl, direktorke „Pionira“ iz Srbobrana, proizvodnja sertifikovanog semena je isplativa, jer naručioci daju razne stimulacije, pa je cena, zavisno od kulture i doba godine, za 15 do 25 odsto viša od cene merkantilne kulture.

– Proizvodnja semena ne razlikuje se mnogo od merkantilne, ali kod hibrida, gde se dobija seme kukuruza ili suncokreta za setvu u proleće, radi se mnogo komplikovanije, uz viši stepen stručnosti, pa se to bolje i plaća. Često ta proizvodnja zahteva i dosta radne snage, mnogo toga mora da se radi ručno, i konačnu cenu ipak odrede troškovi. A ta ulaganja su velika i nama je, kao maloj firmi, teško da obezbedimo najnovija tehnološka rešenja, na primer da koristimo dronove za nadgledanje ili rasturanje đubriva – kaže Pajdl za B&F.

Ova firma organizuje proizvodnju semena na 1.350 hektara, od kojih se 1.200 navodnjava. Uglavnom rade pšenicu, soju, kukuruz i suncokret, a na pola hektara pod plastenicima uzgajaju i seme hibridnog paradajza. Osim zasada, rade i drugu fazu u procesu dobijanja sertifikovanog semena, doradu koja je jednako zahtevna.

– Kada se seme skine sa useva i uskladišti, još nije spremno za tržište. Mora da se očisti od prljavština, zemlje, korova, da se sortira po veličini. Kod nekih kultura se nanose i razne materije, fungicidi, ponekad insekticidi ili nešto što dodatno podstiče klijanje. Tako pripremljeno ide kroz sita određene veličine, sitnija zrna propadnu, a ostane samo ono što je dobro za setvu – objašnjava Pajdl.

Jednako zahtevna i neizvesna je i proizvodnja semena za povrtarske kulture, posebno ako se rade dvogodišnje biljke gde je ciklus proizvodnje duže izložen vremenskim uslovima, pa mora pažljivo da se planira, ističe Đorđe Arsenijević, direktor i vlasnik „Seme Semena“ iz Pećinaca.

– Uglavnom se radi na otvorenom, velike su površine za plastenike, jer jedna biljna vrsta ide na više od hektara. Mi zajedno sa kooperantima radimo na 150 hektara, imamo svoju genetiku, nešto od nje i uvozimo, a često je nabavljamo i, zajedno sa konkurentima, imamo dobru saradnju. Najviše radimo povrće, začinsko i krmno bilje, radimo i cveće, ali to za kompaniju nije preterano isplativo – kaže Arsenijević.

Ogroman problem su i klimatske promene, koje uvećavaju rizik proizvodnje.

– Mi se štitimo koliko možemo, ali nekada to nije u našim rukama. Bilo bi lakše kad bi se parcele navodnjavale, ali iz sopstvenih prihoda to ne možemo da priuštimo, veliki su troškovi – zaključuje Arsenijević.

BONUS VIDEO

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi