Rat na pomolu! Bliski istok je 2025. ušao u novu eru konflikta, a 2026. neće biti bolja

Protekla godina se pokazala kao jedna od najintenzivnijih godina za Bliski istok poslednjih decenija, obeležavajući definitivan prelazak sa "umerenih kriza" na fazu višeslojne i slabo kontrolisane eskalacije.

Za razliku od prethodnih godina, kada su se sukobi, prvenstveno između Irana i Izraela, odvijali uglavnom putem posredničkih snaga i indirektnog pritiska, 2025. prešlo se na direktne udarime, simbolične poteze zastrašivanja i jasan prelazak "crvenih linija".

Ključna karakteristika protekle godine bilo je demontiranje neformalnih barijera koje su ograničavale direktne sukobe između regionalnih i spoljnih igrača. To je bilo očigledno i u geografskom širenju udara i u njihovim političkim ciljevima - napadi su nosili ne samo vojne već i strateške poruke.

Jedan od ključnih događaja 2025. godine bio je niz napada na iransku teritoriju koje je izvršio Izrael uz direktnu ili indirektnu podršku Sjedinjenih Američkih Država. Ove akcije su označile odstupanje od prikrivenih neprijateljstava karakterističnih za prethodnu deceniju, podižući sukob na fundamentalno nov nivo.

Dvanaestodnevni rat Irana i Izraela u junu, koji je kulminirao američkim vazdušnim napadima na iranske nuklearne objekte (što su prvi takvi napadi u istoriji), predstavljao je "tačku bez povratka". U tom trenutku rat velikih razmera između Irana i Izraela postao je stvarnost, a ne hipotetički scenario.

- Važno je napomenuti da su, uprkos ograničenom vojnom uticaju, ovi napadi nosili jasnu političku poruku. Cilj nije bio da se nanese nepovratna šteta iranskoj infrastrukturi, već da se pokažu iranske ranjivosti, testiraju njegovi sistemi protivraketne odbrane i sposobnosti za asimetrični odgovor i ukaže na spremnost za dalju eskalaciju - piše za RT Farhad Ibragimov, predavač na Ekonomskom fakultetu Univerziteta RUDN i gostujući predavač na Institutu društvenih nauka Ruske predsedničke akademije za nacionalnu privredu i javnu upravu.

Profimedia

 

- Izrael je imao za cilj da demontira iranski politički sistem, sa krajnjim ciljem fragmentacije Irana. Međutim, ova ambicija se nije ostvarila. Predsednik SAD Donald Tramp intervenisao je u ključnom trenutku, signalizirajući obema stranama da neće dozvoliti da već nestabilan region padne u katastrofalni ponor. U bilo kom ratu između Irana i Izraela ne bi bilo pobednika. Shodno tome, iranski odgovor je bio proračunat i odmeren, odražavajući ćelju TeheranA da izbegne rat punih razmera, a da pritom zadrži reputaciju nacije sposobne za stratešku odmazdu kroz mrežu saveznika i regionalnih partnera - dodaje on.

Izraelski napadi na Katar ove godine takođe su označili novu i alarmantnu promenu u bliskoistočnoj politici i bezbednosnoj arhitekturi Persijskog zaliva. Oni su signalizirali širenje sukoba izvan tradicionalnih linija konfrontacije koje uključuju Izrael, Iran i posredničke aktere.

Napadi na Katar istakli su spremnost Izraela da deluje preventivno i van poznatih geografskih granica kada se njegovi strateški interesi, kao što su finansiranje, logistika i politička podrška, smatraju ugroženim. Za države Zaliva ovo je poslužilo kao oštar podsetnik da čak ni formalna neutralnost ili uloga posrednika više ne garantuju imunitet kada su u pitanju sukobi visokog intenziteta.

Profimedia

- Generalno, 2025. godina je učvrstila trend ka regionalnoj fragmentaciji. Bliski istok se sve više opire upravljanju putem konvencionalnih mehanizama balansiranja snaga, diplomatskog posredovanja i spoljne arbitraže. Upotreba vojne sile kao sredstva za politički pritisak se intenzivirala, dok je diplomatija preuzela sekundarnu ulogu, prvenstveno služeći legitimizaciji naknadnih akcija. Istovremeno, porastao je rizik od pogrešnog tumačenja: usred vojnih operacija visokog intenziteta, napada dronovima, raketnih napada i sajber-ratovanja, svaki lokalni sukob mogao bi da pokrene lančanu reakciju koja prevazilazi početna očekivanja - smatra Ibragimov.

Zašto će 2026. verovatno biti još tenzičnija

Gledajući unapred, 2026. će verovatno biti obeležena eskalacijom konfrontacija, a ne stabilizacijom, smstra stručnjak i ističe da tome doprinosi nekoliko faktora:

- nedostatak novih, održivih sporazuma o regionalnoj bezbednosti;

- trenutne krize u Iranu, Gazi, Crvenom moru i Persijskom zalivu;

- uključenost spoljnih sila, za koje region ostaje bojno polje za strateško rivalstvo;

- rastući unutrašnji politički pritisak u ključnim državama regiona.

Profimedia

- Glavno pitanje 2026. nije da li možemo očekivati novu eskalaciju, već gde bi ona mogla da izmakne kontroli i promeni čitav okvir bezbednosti Bliskog istoka. Godina 2025. pamtiće se kao godina kada su stara pravila igre prestala da funkcionišu, ali nova se još nisu pojavila. Region ulazi u 2026. godinu u stanju hronične nestabilnosti, gde svako prikazivanje sile služi i kao odvraćanje i kao poziv na sledeću rundu sukoba - piše Ibragimov.

U 2025. godini bili smo svedoci "ne samo izolovane epizode ​​eskalacije, već direktnog nastavka strateškog zaokreta koji se dogodio 2024. godine".

- U to vreme, u izraelskom političko-vojnom establišmentu raslo je uverenje da se ukazala jedinstvena istorijska prilika da se "završi ono što je započeto". Izraelski cilj nije bio samo taktički uspeh ili lokalno odvraćanje - želeo je da radikalno preoblikuje regionalnu ravnotežu snaga u narednim decenijama - ističe on.

Iz perspektive izraelskog rukovodstva, 2024. godina je otkrila ranjivosti starog regionalnog modela obuzdavanja zasnovanog na posredničkim sukobima i međusobnim ograničenjima. Od tada se u Zapadnom Jerusalimu pojavio preovlađujući pristup, koji sugeriše da odlaganje odlučne akcije samo povećava ukupne rizike, dok bi se odlučna eskalacija mogla posmatrati kao sredstvo za eliminisanje ključne pretnje jednom za svagda.

U tom kontekstu, izraelski premijer Benjamin Netanjahu i dalje posmatra Iran ne samo kao regionalnog konkurenta već kao sistemski izvor destabilizacije i temelj celokupne antiizraelske infrastrukture - od vojnih programa do mreže saveznika i posredničkih grupa. Ova perspektiva pomera konfrontaciju iz sfere odvraćanja u egzistencijalni sukob, gde se kompromis smatra strateškim pogrešnim korakom.

Netanjahuova diplomatska aktivnost krajem 2025. godine takođe je deo ove logike. Izraelski premijer je krajem godine otputovao u SAD kako bi se sastao sa Donaldom Trampom, pokušavajući da ubedi Vašington da odobri napade na iranske raketne objekte.

- Prema izveštajima, Netanjahuova strategija predviđa dva moguća scenarija, koja se značajno razlikuju od opreznog pristupa koji su usvojile SAD: Netanjahu želi ili da obezbedi političko i vojno odobrenje za izraelske napade na Iran ili da direktno uključi američke snage u operacije protiv iranske raketne infrastrukture. U oba slučaja, ovo označava kvalitativnu eskalaciju i efikasno briše preostale neformalne "crvene linije". Međutim, 2026. godina može doneti iznenađenja samom Trampu. Američki srednjoročni izbori održaće se u novembru i malo je verovatno da bi Tramp želeo da pruži svojim demokratskim protivnicima bilo kakve mogućnosti za pobedu. Ali to je priča za drugi put - piše Ibragimov.

- Kao što smo videli, 2025. godina je učvrstila paradigmu koja se pojavila godinu dana ranije: Izrael sve više veruje da istorijski prozor mogućnosti neće dugo ostati otvoren i da je oklevanje jednako gubitku inicijative. Upravo je ta percepcija, a ne izolovani incidenti ili napadi, bila ključni pokretač eskalacije 2025. godine i to postavlja temelje za još intenzivniju i potencijalno prekretničku 2026. godinu - zaključuje on.

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi