“Propast Zapada”: Pustoš, poniženje i moralna osakaćenost u kontekstu geopolitike

Nemački politolog Osvald Špengler po završetku Prvog svetskog rata napisao je svoje čuveno delo „Propast Zapada“. Naravno, motiva mu nije nedostajalo – uvidevši sve strahote kroz koje je upravo prošao Stari kontinent, nakon kojih je njegova domovina ostala poražena, opustošena, ponižena i trajno moralno osakaćena.

Govoreći o „dobroj staroj Evropi“ Špengler joj je posvetio sledeće reči: “Ti umireš. Vidim u tebi sve karakteristike stigmi propasti. Mogu dokazati da tvoje veliko bogatstvo i tvoje veliko siromaštvo, tvoj kapitalizam i tvoj socijalizam, tvoji ratovi i tvoje revolucije, tvoj ateizam, tvoj pesimizam i tvoj cinizam, tvoj nemoral, tvoji uništeni brakovi i tvoja kontrola rađanja, cede iz tebe i poslednju kap krvi odozdo i ubijaju te odozgo, ubijaju te u mozak i istrebiće te – mogu ti dokazati da se kod tebe vide svi znakovi umirućih zemalja iz davnih vremena – Aleksandrije, Grčke i neurotičnoga Rima.”

Profimedia

Složićete se: da ne znate o čemu je reč, pomislili biste da neko govori o Evropi današnjice – preciznije „kolektivnom Zapadu“ koji se našao u vrlo sličnoj situaciji, o kojoj tako nihilistički piše nemački politikolog. Jer ono što su evropljani, odnosno njihove elite sposobne da učine sebi ali i „ostatku sveta“ (setimo se evropskih kolonijalnih sila i zala koja su nanele širom kugle zemaljske čiji narodi zbog toga negativne posledice osećaju do danas), verovatno ne može niko.

Umesto komoditeta – u Treći svetski rat!

Evropljani su navikli na komfor i siguran život u kojem su uživali više od pola veka i kada su – mnogi su pogrešno verovali – izvukli pouke iz svoje krvave i opterećujuće prošlosti, pre svega pakla Drugog svetskog rata u koji ih je uvukao Adolf Hitler i nemačka nacistička ideologija, i koji im je još bio urezan u sećanje. Ali sećanja blede, a s njima i oprez, pa tako svemu lepom jednom dođe kraj.

„Veliki brat“ upravo je evropljanima objavio kako je došlo vreme da se za „sigurnosni kišobran“ ispod kojeg su decenijama besplatno živeli i razvijali se –  od sada mora plaćati. Štaviše! Za njega će se oni morati žrtvovati ne samo novcem, već i ljudima i materijalnim sredstvima. Jer novi veliki rat ponovo je pred vratima – kaže on, čineći sve da to toga i dođe – naravno, u Evropi.

Zapravo, kako je papa Franjo rekao još pre desetak godina – Treći svetski rat već je počeo. I sigurno to nije rekao bez razloga, ne shvatajući što se događa, i koje zle sile manipulišu današnjim svetom želeći da ga odvedu u propast. A ona je bliža nego ikad, a prema njoj vode i u tu se svrhu koriste svi manipulativni instrumenti: od ideoloških, do manipulacija (geo)političkim i ekonomskim interesima – uvlačeći u taj smrtonosni vrtlog beskonačnih podela, mržnje i borbi sve veći broj naroda i zemalja, pri čemu se tome više niko nije u stanju suprotstaviti.

To je i najbolji znak da sve ovo poprima i kosmičku dimenziju borbe dobra i zla, u kojoj se do krajnosti izmanipulisani ljudi više ne snalaze, kritički ne žele ili nisu sposobni da razmišljaju, ne razlikuju laž od istine i radije se prepuštaju „matici“ – time nesvesno pomažući nadolazećem haosu.

AP Photo/Susan Walsh

Na evropskom kontinentu se upravo spušta nova čelična zavesa. Za sada još prilično oprezno, da njen tresak ne bi zgnječio nekoga koga ne bi smeo. Ukrajinski sukob je onaj koji će odrediti njene konačne granice, koje bi, prema zamislima moćnika, za dugo vremena trebalo da ostanu neprobojne.

Međutim, neprobojna ostaje samo ljudska glupost koja je do toga i dovela, i koja iz istorije ne uči ništa – uvek spremno ulazeći u rizike koji redovno završavaju katastrofom. A nema baš nikakvog razloga da tako ne bude i sada. Za to su postavljene sve potrebne kulise, uloge su podeljene, a akteri poznati.

Hiperprodukcija samita kao zlokobni signal

Proteklih desetak dana u svetu su, održana dva velika samita (G7, NATO ). Oni najbolje svedoče kuda nezaustavljivo ide današnji svet: prema podeli, razdoru i neizvesnim sukobima.

Ovi sastanci globalnih moćnika poprimaju neku grotesknu formu. Svojevrsnu smesu zveckanja oružja i farse. Parade ozbiljnosti i infantilnosti istovremeno. Dečačke zaigranosti zbog napokon postignutog jedinstva koje to zapravo nije. Lažnih osmeha u situaciji u kojoj nikom normalnom nije do smeha. Pre svega tu mislim na zastareli format G7, formiran davne 1973. g. od strane tadašnjih najjačih ekonomija sveta (SAD, Kanada, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Italija, Japan) od kojih to neke već odavno nisu (što na primer prema kineskoj, znače ekonomije jedne Kanade, Italije, …?) – čiji se čelnici, u naizgled ležernoj i opuštenoj atmosferi pred televizijskim kamerama – svim silama upiru da održe dosadašnji svetski poredak u kome oni imaju dominantnu ulogu i određuju pravila. Ali nije im pošlo za rukom – sastanak je bio pravi fijasko, o čemu nešto više kasnije u tekstu.

Doug Mills/The New York Times via AP, Pool

Međutim, uprkos neskrivenom zadovoljstvu o uspostavljenom jedinstvu po pitanju Ukrajine (kojoj je obećana svakakva pomoć koliko to god bude potrebno u njenoj borbi s Rusijom), nervoza je na vrhuncu jer je svest o neizbežnim velikim globalnim promenama duboko prisutna u svakom od njih i nemoguće ju je prikriti, kao što je nemoguće prikriti i duboke probleme u njihovim društvima.

Dovoljno je reći kako je italijanski premijer Mario Dragi morao pre vremena da napusti samit zbog krize italijanske vlade: koalicioni partner – raspadajući Pokret 5 zvezdica, zapretio je izlaskom iz vlade ako se Ukrajini nastavi isporučivati oružje i nastavi haos s novim migrantskim talasom iz Afrike. Nešto ranije pala je bugarska vlada, a u Briselu su održani masovni protesti čak 80.000 ljudi zbog pogoršanja socijalnog stanja. U Nemačkoj, veliki i najveći svetski hemijski koncern BASF – star više od jednog veka, koji je temelj nemačke industrije, zbog nestašice ruskog gasa prošle nedelje je najavio moguće zatvaranje – po prvi put u svojoj istoriji. Apsurd je u tome što je ruski gas Nemcima nadohvat ruke, u napunjenim cevima novog gasovoda Severni tok 2 spojenog s nemačkom teritorijom i spremnim za eksploataciju u roku odmah. Ali ne – nova nemačka vlada odrekla ga se i pre ruske intervencije u Ukrajini koja joj je samo poslužila kao kulisa za takvu – od ranije definisanu odluku. Dovoljno se prisetiti da su i Zelene i Slobodne demokrate, kao deo SPD-ove koalicione vlade, i pre nego su u novembru prošle godine došli  na vlast najavljivali zatvaranje tog gasovoda, a da je državni mrežni regulator još u oktobru doneo odluku o odgađanju sertifikacije gasovoda „do daljeg“ nakon što su protiv njega oštre sankcije uvele Sjedinjene Države.

U Velikoj Britaniji priprema se prvi opšti (generalni) štrajk još od 20-ih godina prošlog veka. U međuvremenu je pao i Boris Džonson. U Francuskoj je Makron nedavno izgubio nadzor nad parlamentom ostavši na izborima bez čak 100-tinak svojih zastupnika, a krajnja levica i desnica Marin Le Pen – obe snažno za suverenističku francusku politiku, ostvarile su istorijske rezultate, ovladavši parlamentom.

Istovremeno EU i Žozep Borelj najavljuju mogućnost ukidanja nužnog konsenzusa po spoljnopolitičkim pitanjima i uvođenja instrumenta kvalifikovane većine kao preduslova za buduće širenje EU. Hoće li jedna Francuska želeti da preda i taj jedini preostali element suvereniteta bilo koje zemlje članice u vreme kada su u njoj spomenute suverenističke političke snage po prvi put nadjačale one atlantističke, ili joj možda pre preti Frexit?

Pixabay

Sve su to pitanja i problemi na koja evropske elite nemaju jasan odgovor, ali se zato njihovi politički namesnici pred kamerama rado keze i raduju naglo postignutom jedinstvu – kao da ih se sve to što se kod njih kući događa uopšte ne tiče, ili nije važno. Jer cilj je zadan i on je samo jedan: poraziti Rusiju po svaku cenu – makar to značilo i evropsko samoubistvo.

Još jedan paradoks sa samita G7 koji jasno ukazuje na krajnju ozbiljnost ukupnog stanja. Na njega su, kao gosti, pozvani i čelnici pojedinih drugih važnih svetskih i regionalnih država, poput Indije i Argentine, kao i Afrike – kako bi se pojačao utisak globalne orijentacije G7 odnosno njegovog delovanja na dobrobit celog sveta. I ništa sporno u tome ne bi bilo, da se nije dogodilo sledeće: drugog dana samita, u idiličnom ambijentu bavarskih Alpa, argentinski predsednik Alberto Fernandez, kao gost, daje šokantnu izjavu koju odmah prenosi britanski Rojters – Argentina je predala zahtev za članstvo u formatu BRIKS (čine ga Brazil, Rusija, Indija, Kina i JAR). Onom istom, koji sada predstavlja najveći izazov globalnim namerama G7 i o čemu se s obe strane otvoreno govori (radi se o njihovim potpuno drugačijim poimanjima sveta i njegove budućnosti). A da bi utisak bio potpun – isti dan je i Iran potvrdio kako je poslao zahtev za članstvo u BRIKS-u.

I „kao šlag na torti“, tokom sastanka G7 stiže i vest iz Indonezije, prema kojoj je Džakarta, uprkos snažnim američkim pritiscima, uputila službeni poziv ruskom predsedniku Vladimiru Putinu za rusko i njegovo lično učestvovanje na sastanku zemalja G20 (čiji je Indonezija trenutni predsedavajući), u novembru ove godine na Borneu. Još indikativnije: istog dana i nemački kancelar Olaf Šolc i predsednica EK Ursula fon der Lajen izjavljuju kako se oni ne slažu s isključenjem Rusije i Putina iz formata G20. Dalje, indonezijski predsednik Joko Widodo nekoliko dana nakon toga, 30. juna, stigao je u posetu Moskvi i sastao se lično s Putinom i s njim razgovarao o globalnom problemu s hranom. Indonezija je velika uvoznica ruskog žita, veštačkih đubriva, oružja, i nikakav zapadni embargo na Rusiju neće sprečiti njihov nastavak saradnje, navode ruski mediji i analitičari nakon sastanka.

Globalna važnost Indonezije postaje sve veća: to je najveća muslimanska zemlja sveta sa oko 300 miliona stanovnika; članica je G20, a najveća je i najvažnija članica uticajne organizacije ASEAN – koja politički, ekonomski i kulturno povezuje zemlje Jugoistočne Azije. One iste, čije je čelnike američki predsednik Bajden pre oko dva meseca na sastanku u Vašingtonu neuspešno pokušao pretvoriti u protivkineski instrument. O fijasku tog sastanka izvestili su i ugledni američki mediji. Iako su pojedine članice ASEAN-a zabrinute političkim nastupom Pekinga, poput Vijetnama, Kina je njihov daleko najveći trgovinski partner i ASEAN-u ne samo što nudi, već i s njim realizuje brojne unosne projekte koje spremno finansira, ne dajući prazna obećanja i ne razbacujući se frazama ideološkog karaktera – zbog čega nikome od njih ne pada na pamet da nepotrebno ulazi u sukobe s moćnim azijskim divom.

Pixabay

O fijasku samita G7 piše 28. juna i ugledni američki medij POLITICO u svom članku  Pogled sa samita: Samoporaženi G7 gubi na svim frontovima, u kojem, između ostalog, navodi i sledeće:

„Kad su završili razgovore, činilo se da najmoćniji svetski čelnici petljaju po marginama i ne uspevaju na svim frontovima — nemoćni da zaustave ruski rat ili da zaustave da cene izmaknu kontroli, nesposobni zaustaviti topljenje (nemačkog) ledenjaka Cugšpice  (ispod kojeg je samit i održan) ili čak i okončati blokadu miliona tona ukrajinskog žita… Dok su se hvalili neuobičajenim i zajedničkim ciljem bez presedana u suočavanju sa svim tim izazovima, rešenja koja su poduprli u nekim su se slučajevima činila samoporažavajuća i kontradiktorna, poput pokušaja snižavanja cena (ruske) nafte i plina, dok su istovremeno ponavljali svoje ciljeve za prekid upotrebe fosilnih goriva. Oni žele da okončaju rat, ali ne i da se bore u njemu. Oni žele da promovišu kapitalizam temeljen na pravilima, dok nameću kontrolu cena energije.“

BRIKS se širi i već zauzima veći deo sveta

Kina trenutno predsedava formatom BRIKS-a, koji je održao virtuelni samit nedelju dana pre G7. BRIKS je oraganizacija od samo 5 zemalja, ali koje, okupljaju više od 40% ukupne svetske populacije i čine 26% svetskog BDP-a. Sa Argentinom i Iranom biće još više, a Peking ni ne krije da u BRIKS-u uskoro želi da vidi Indoneziju i Egipat, koji su već spremni za to i o kojima će sigurno biti postignut dogovor. Nije tajna da je za BRIKS zainteresovan i 130-milionski Meksiko, kao i UAE i Saudijsku Arabiju, koje su već članice Razvojne banke BRIKS-a koju je pokrenula Indija.

Više puta su stizale i izjave o zainteresovanosti Turske za članstvo u tom formatu. Ankara otvoreno deluje na svom nezavisnom geopolitičkom nastupu, što se još jednom pokazalo na nedavnom samitu NATO-a, kada je konačno deblokirala prijem Finske i Švedske, ali tek nakon što je sa njima postigao sporazum kojim su se ove dve dogovorile da ispune bukvalno sve turske zahteve. A da ne bi bilo zabune, već sutradan je Ankara poslala zvaničan zahtev Stokholmu i Helsinkiju za izručenje oko 70 osoba povezanih sa radikalnim kurdskim pokretima ili opozicionom organizacijom FETO, zabranjenom u Turskoj. Osim toga, na samitu su se čule indicije da bi SAD ipak mogle da isporuče traženi avion F-16 Turskoj, što su odbile da urade zbog „neposlušnosti” Ankare u vezi sa kupovinom ruskih sistema PZO S-400 Trijumf. I sve to bez obzira na to što Ankara ni posle ovoga ne želi i neće pokrenuti antiturske sankcije! Turska može da trguje, ali trguje isključivo za svoje interese i ne odstupa od njih. Uostalom, ko od velikih ne trguje? Ne trguju samo vazali.

I ono što je, između ostalog, rečeno u završnoj deklaraciji BRIKS-a, jasno ukazuje da svet više nikada neće biti isti: doneta je odluka o potrebi da se obezbedi nova međunarodna alternativa američkom dolaru! Na BRICS+ platformi koja je održana sutradan učestvovalo je čak 15 država posmatrača i mogućih budućih članica tog formata, između ostalih Alžir, Etiopija, Egipat, Indonezija, Meksiko, Malezija, Tajland, ...

Pixabay

Ovde ću citirati ugledni britanski medij The Financial Times, čiji komentator Edvard Lus u svom autorskom članku Zapad pada u karantin Rusiji, između ostalog navodi sledeće:

- Jedan od najuznemirujućih aspekata američke debate o Ukrajini je stepen samoobmane o globalnom jedinstvu. Ta pretpostavka je pogrešna. Bojim se da SAD i Zapad u celini ignorišu reakciju ostatka sveta na Putinovo varvarstvo. Rat u Ukrajini povećava potražnju za multipolarnim svetom, koji se veoma razlikuje od onog u koji smo se i sami uverili. Veliki deo ne-Zapada očekuje stratešku autonomiju. Rat u Ukrajini pogađa svet na dve bolne tačke: cene hrane i energije. Radikalno odvajanje Zapada od Rusije u koliziji je sa geopolitičkim ograničenjima. Zemlje poput Kine i Indije pomažu u uspostavljanju alternativnih sistema plaćanja i tranzitnih ruta za ruske proizvode. Oni takođe blokiraju napore Zapada da isključi Rusiju iz globalnog sistema.

Ovde bih dodao da, zapravo, Zapadu (koji je samo jedna od skoro 8 milijardi ljudi) preti izolacija od sveta. Ako ne dođe do kvalitativne i duboke promene u njegovom globalnom pristupu, na kraju bi mogao, poput kanibala, da počne da proždire samog sebe. Čini mi se da se to već dešava, i da je prva žrtva Evropa.

Samit rata!

Što se tiče pomenutog istorijskog samita NATO alijanse u Madridu, manje-više je sve već rečeno, pa ću samo konstatovati da je NATO na kraju de facto objavio rat Rusiji, svrstavajući je u kategoriju najvećih neposrednih pretnje u narednih 10 godina i najavljujući snažno širenje svoje vojne infrastrukture bliže ruskim granicama – što je u potpunoj suprotnosti sa ruskim zahtevima za međusobnu stratešku bezbednost objavljenim krajem prošle godine na osnovu sporazuma Rusije i NATO iz 1997. Osim toga, prvi put u istoriji, NATO je u finalu pomenuo i Kinu u strateškom konceptu, rangirajući je tek nešto niže od Rusije – u kategoriji „sistemskog“ ili strateškog rivala – očigledno svestan kineske snage i ulogu u svetu, nadajući se da će to zadovoljiti Peking, odnosno ostaviti prostora za dalji međusobni dijalog. Međutim, u Pekingu ne sede idioti i oni dobro znaju kuda sve to vodi i da pre ili kasnije ruska sudbina čeka Kinu.

U Madridu su se ređale izjave evropskih lidera, koji su se gotovo nadmetali ko će prvi javno da izjavi da su sigurni da će Rusi biti poraženi u Ukrajini i da zato Kijevu treba obezbediti svu moguću vojsku, finansijsku i političku pomoć onoliko koliko je potrebno do konačnih pobeda na bojnom polju (belgijski premijer Aleksandar Kru, francuski predsednik Makron, britanski premijer Džonson, britanski šef diplomatije Trus, ...). Potpuno odstupanje od stavova izrečenih samo nekoliko dana i nedelja ranije, sa izuzetkom britanskih zvaničnika koji su  i ranije bili jasni po ovom pitanju.

AP Photo/Bernat Armangue

Naime, donedavno je retorika lidera ključnih zemalja EU bila potpuno drugačija. Znajući dobro kuda Evropu vodi nastavak i eskalacija ukrajinskog sukoba, i Makron i Šolc, inače lojalni pobornici antiturskih sankcija, ipak su se zalagali za početak dijaloga Moskve i Kijeva i diplomatsko rešenje sukoba. Štaviše, otvoreno su govorili o prihvatanju realnosti, odnosno određenih teritorijalnih ustupaka koje će, kao zalog mira, Kijev verovatno morati da da Moskvi. Da to nije bio samo hir tih političara i država svedoči i nedavna izjava generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga tokom njegovog boravka u Finskoj, kada je rekao novinarima da ćemo „verovatno moraju dati neke ukrajinske teritorije Rusiji“, ali da ćemo moći da „izgradimo slobodu i demokratiju“ u Ukrajini“. A američki državni sekretar Entoni Blinken je uoči samita G7 izjavio da će SAD prihvatiti svako diplomatsko rešenje Moskve i Kijeva koje bi dovelo do okončanja sukoba.

Ali tada je, po svemu sudeći, proradila američka „duboka država“ i sve se okrenulo u potpuno suprotnom smeru. Evo nekih izjava koje to podržavaju:

Bivši komandant savezničkih snaga NATO alijanse u Evropi Vasli Klark, 13.6. tako kaže sledeće:

- Mislim da je došlo vreme da NATO počne da shvata zašto je osnovan ili da ga raspusti. Ideje koje sada iznosi Jens Stoltenberg i koje podržavaju druge članice alijanse, da NATO ne može aktivno da interveniše ako nije napadnut, ideja je koja nas vraća u 90-te. Došlo je vreme da naučimo lekcije. Potrebna nam je NATO intervencija. Hajde da to bude zvanično. Recimo Rusima da prekinu rat. Ali ne treba ga zaustaviti bez intervencije NATO-a. Kakvi će biti uslovi za to, kolika će biti teritorija, o tome se može pričati, diplomatija voli da priča, ali sve počinje od hrabrosti nacionalnih lidera.

Poljski državnici spremno prihvataju ovaj izazov, pa je lider vladajuće stranke Pravo i Pravda Jaroslav Kačinjski već 15.6. u Gazeti Polska kaže sledeće:

 - Poraz Zapada, posebno Amerike, u Ukrajini bi bio veći nego u Vijetnamu, a da ne govorimo o Avganistanu. Nažalost, naš fokus na izbegavanje rata čini nas mnogo slabijim u ovom sukobu sa Rusijom, koja ne drži ni do kakvih vrednosti. Po tehnologiji, resursima, opremljenosti i obučenosti vojnika prevazilazimo Rusiju. Ali nama samima nedostaje odlučnost da pobedimo.

Putinov rekvijum za jednopolarni svet

I tako, danas smo tu gde jesmo – blizu onoga o čemu nemački politikolog govori na početku ovog teksta.

Međutim, stvar je mnogo gora i složenija jer nije u pitanju samo Evropa, već i ceo svet. Samit G7, a pre svega samit NATO-a u Madridu, potvrdio je da je svet nepovratno promenjen. Rekao bih – Putin je „sastavljao rekvijem” za jednopolarni svet, ali temelje za tako nešto postavile su mnogo ranije sasvim druge sile koje sa Putinom nemaju apsolutno nikakve veze. Zbog njih i njihove pohlepe, svet je sada duboko podeljen, a mi ćemo biti srećni ako sve ostane samo podeljeno. Svet će verovatno izgledati ovako:

Ramil Sitdikov, Sputnik, Kremlin Pool Photo via AP

Formiraće se jedinstven zapadni svet – predvođen angloameričkom komponentom, gde su drugi manje-više pokorni sledbenici sa dobijenim epitetom „saveznik” ili „partner” radi boljeg psihološkog efekta;

Ostatak sveta će verovatno predvoditi BRIKS, koji nema jasno definisanu organizacionu i hijerarhijsku strukturu kao G7 ili NATO, ali zato poseduje snažnu zajedničku ideološku osnovu zasnovanu (često na negativnom iskustvu iz njihove kolonijalne prošlosti) na princip „mi nismo antiamerikanisti, ali želimo da dokažemo da možemo bez Amerike“. BRIKS je svojevrsni nastavak propalog globalizma američkog tipa, ali na sasvim drugoj osnovi – koji isključuje formalnog lidera i koji želi da deluje na obostrano korisnim politikama ekonomske i bezbednosne prirode.
To bi mogla biti dva ključna suprotstavljena pola koja se ubrzano nude neopredeljenim „igračima” na međunarodnoj sceni.

Ko će, i da li će neko od ova dva pola na kraju pobediti – ostavljam svima vama da razmislite. Ja odgovaram da znam, a verujem da to sada niko ne zna. Jedino što znam je da svet ne ide u dobrom pravcu i da ga u propast vodi bukvalno šačica „vrućih glava“ (njih najviše nekoliko hiljada, ako i toliko), i to isključivo zbog sopstvene, krajnje sebične interese i nebrigu za bilo šta drugo, a ponajmanje za one koji u svojoj bahatosti i bezbožnosti sebe i ne smatraju ljudima.

BONUS VIDEO:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi