Nova tempirana bomba na Bliskom istoku: Pokušava li Izrael da pokrene rat sa još jednom zemljom?

Izraelski vazdušni napadi na sirijsku vazduhoplovnu bazu Abu Al Duhur 18. avgusta neočekivano su drastično pogoršali situaciju na Bliskom istoku.

Ovog puta, Izrael nije hteo da upozori ni Iran ni Hezbolah, već Tursku, koja se pojavila kao jedan od glavnih političkih i vojnih partnera novog sirijskog rukovodstva od pada Bašara Asada. Osam udara odjeknulo je u vazduhoplovnoj bazi, koja se nalazi otprilike 70 kilometara od turske granice, oštećujući piste i vojnu infrastrukturu.

Izrael je saopštio da je operacija imala za cilj da spreči Siriju da dozvoli turskim snagama da se tamo uspostave, dok su američki i izraelski zvaničnici naznačili da je jedan od ciljeva bio i da se poremeti isporuka naprednih turskih sistema naoružanja objektu. Neposredno pre napada šef Mosada Roman Gofman navodno je razgovarao sa sirijskim ministrom spoljnih poslova Asadom Šajbanijem o proširenju turskog vojnog prisustva, prodaji oružja Damasku i mogućem transferu dronova sirijskim oružanim snagama.

Sama tursko-sirijska vojna saradnja da je tajna. Već u avgustu 2025. godine Ankara je formalno pristala da pomogne u obnovi sirijskih oružanih snaga kroz oružje, vojnu opremu, logistiku, obuku i savetodavnu podršku, a tokom protekle godine dve vlade su stalno produbljivale taj odnos. Međutim, ono što ostaje nepotvrđeno jeste da li je nova pošiljka turskog oružja fizički isporučena Siriji 20. avgusta. Pa ipak, pitanje ide dalje od te konkretne pošiljke.

Izrael sve više posmatra transformaciju turske pomoći iz programa obnove u stalnu vojnu infrastrukturu kao strateški pomak u regionalnoj ravnoteži. Posebno je zabrinut zbog dronova, sistema za elektronsko ratovanje, radarskih mreža i, pre svega, eventualnog raspoređivanja modernih sistema protivvazdušne odbrane koji bi mogli da ograniče dugogodišnju slobodu delovanja Izraela u sirijskom vazdušnom prostoru.

 

 

- Eskalacija između Turske i Izraela napreduje izuzetnom brzinom. Za sada sukob ostaje uglavnom retorički, diplomatski i indirektan, ali Sirija je stvorila veoma realnu mogućnost posredničkog sukoba između dve države koje poseduju moderne oružane snage, sofisticirane odbrambene industrije i suprotstavljene vizije regionalnog poretka. Sirija bi mogla postati arena u kojoj se te vizije sudaraju kroz naoružavanje saveznika, uništavanje vojne infrastrukture i pokušaje sprovođenja rivalskih crvenih linija. Takav scenario bi mogao postati tačka bez povratka - piše za RT Murad Sadigzade, predsednik Centra za bliskoistočne studije i gostujući predavač na Univerzitetu HSE u Moskvi.

Sirija više nije samo tampon-zona

- Najvažnija promena je da post-Asadova Sirija više nije samo bojno polje za izraelsku kampanju protiv iranskog uticaja. Godinama je Izrael delovao u relativno predvidljivom okviru. Vazdušni napadi su ciljali sredstva povezana sa Korpusom Čuvara Islamske revolucije (KČIR), skladišta oružja i rute snabdevanja koje služe Hezbolahu, sirijske sisteme protivvazdušne odbrane i drugu infrastrukturu sposobnu da ograniči izraelsku operativnu slobodu. Turska nije bila direktno deo te jednačine - ističe on.

- Ankara je sada stekla priliku da se osloni ne samo na svoje dugogodišnje vojno prisustvo na severu Sirije i naoružane grupe koje su istorijski povezane sa njom, već sve više i na centralnu vladu u samom Damasku. Novim sirijskim vlastima su potrebne investicije, rekonstrukcija, vojna obuka, infrastruktura i međunarodna politička podrška, a sve to Turska može da pruži. Za Ankaru ovo predstavlja neobično povoljan strateški otvor, koji joj omogućava da godine skupog učešća u sirijskom sukobu pretvori u trajan uticaj na političku i vojnu arhitekturu susedne države - dodaje analitičar.

 

 

Izrael vidi tursko prisustvo kao pretnju. Ako sirijska vojska ostane slaba, fragmentirana i tehnološki zaostala, Izrael može da sačuva gotovo neograničenu operativnu slobodu na velikim delovima teritorije susedne države. Ali ako Turska pomogne Damasku da obnovi centralizovanu vojsku, obnovi aerodrome i radarske mreže, nabavi dronove i na kraju postavi moderne odbrambene sisteme, Izrael bi mogao da se suoči sa fundamentalno drugačijom Sirijom u roku od nekoliko godina. Još važnije, Siriju više ne bi podržavao Iran pod sankcijama, već članica NATO-a sa brzo rastućom odbrambeno-industrijskom bazom.

- Napad na Abu Al Duhur je pokušaj uspostavljanja preventivne crvene linije, ističe Sadigzade.

Netanjahu je nakon udara rekao da Izrael neće tolerisati tursko vojno prisustvo u Siriji koje ugrožava izraelsku bezbednost, dodajući da ranija poruka očigledno nije dovoljno jasno shvaćena. Turska je odgovorila optužujući izraelskog premijera da sprovodi "ekspanzionističku i destabilizujuću politiku", dok je izraelski ministar odbrane Izrael Kac upozorio turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana da ne testira odlučnost Izraela.

 

 

Čak su i izraelski saveznici u Vašingtonu zabrinuti. Američki izaslanik Tom Barak opisao je udar kao nepotrebnu eskalaciju, dok su SAD ubrzale napore da stvore mehanizam za dekonflikciju između Izraela, Turske i Sirije.

- Sama činjenica da se takav mehanizam sada smatra neophodnim pokazuje da Vašington sve više tretira slučajnu ili namernu konfrontaciju između dva svoja najvažnija regionalna partnera kao scenario koji zahteva tehničke mere zaštite, a ne kao apstraktnu mogućnost - navodi on.

Netanjahuu je potreban neprijatelj pre oktobra

- Ipak, bilo bi pogrešno misliti da Izrael teži isključivo vojnim ciljevima. Parlamentarni izbori zakazani su za 27. oktobar, a kampanja je već transformisala spoljnu politiku Izraela u jednu od centralnih arena domaćeg političkog takmičenja - napominje Sadigzade.

Za Bendžamina Netanjahua ovo bi mogla biti jedna od najtežih izbornih kampanja u njegovoj karijeri. Decenijama je gradio svoj politički brend oko dve tvrdnje - da samo on može garantovati bezbednost Izraela i da poseduje jedinstvenu sposobnost da upravlja odnosima sa Vašingtonom i drugim svetskim silama.

Profimedia

Obe tvrdnje su sada pod znakom pitanja. Napad 7. oktobra razbio je veliki deo Netanjahuove dugo negovane slike kao vrhovnog garanta bezbednosti Izraela. Godine rata i mobilizacije nisu donele nesporan politički ishod - odnosi sa saveznicima su postali komplikovaniji, a domaće tenzije su pojačane sporovima oko vojne službe ultraortodoksnih jevreja, sukobom oko pravosuđa i Netanjahuovim kontinuiranim krivičnim postupkom po optužbama za podmićivanje, prevaru i kršenje poverenja, što on sve poriče.

- Njegov problem je pogoršan promenama unutar samog biračkog tela. Netanjahu mora istovremeno da povrati umerenije desničarske glasače i spreči radikalno krilo nacionalističkog tabora da se okrene ka političarima poput Itamara Ben-Gvira i drugih stranaka pozicioniranih desno od Netanjahuove stranke Likud. To stvara gotovo idealne uslove za povratak jednom od Netanjahuovih najefikasnijih političkih instrumenata - politici opkoljene tvrđave - piše Sadigzade.

- Što se spoljna opasnost čini više pretećom, lakše je pomeriti izbore dalje od pitanja o Netanjahuovoj ličnoj odgovornosti, njegovim sudskim slučajevima, društvenoj ceni produžene mobilizacije i ekonomskim pritiscima, i umesto toga ih pretvoriti u referendum o tome kome se može verovati da vodi Izrael protiv rastućeg kruga neprijatelja - dodaje on.

Ta strategija je postala eksplicitna u predizbornim porukama Likuda. Bilbordi su postavili Erdogana pored vrhovnog vođe Irana, generalnog sekretara Hezbolaha Naima Kasema i gradonačelnika Njujorka Zohrana Mamdanija, ispod slogana da svi žele da Netanjahu izgubi. Erdogan više nije težak strani lider ili nepouzdan partner, on sada stoji među tradicionalnim protivnicima Izraela i koristi se kao deo domaće izborne mobilizacije.

Profimedia

- Netanjahuovi kritičari ga napadaju iz suprotnih pravaca. Naftali Benet, tvrdi da se međunarodni položaj Izraela dramatično pogoršao pod Netanjahuom i predložio je stvaranje posebnog tela za javnu diplomatiju koje bi se borilo za imidž Izraela u inostranstvu. Benetova kritika ima težinu: Ne postoji fundamentalno neslaganje između njega i većeg dela izraelske desnice oko potrebe da se suoči sa neprijateljskim regionalnim snagama. Neslaganje se tiče metoda i rezultata. Prema Benetu, Izrael poseduje ogromnu vojnu moć, ali nije uspeo da je efikasno pretvori u diplomatski uticaj - objašnjava analitičar.

Ehud Barak je, nasuprot tome, napao Netanjahua jer je otišao predaleko u suprotnom smeru. Opisao je napad na Abu Al Duhur kao "nepromišljen i glup" i tvrdio da nosi jak politički ukus stvaranja strahova za bezbednost pre izbora. Barakov stav je da Turska nije Iran, niti Asadova Sirija, i da se tenzije sa Ankarom i dalje mogu kontrolisati diskretnim kanalima koordinisanim sa Vašingtonom.

- Netanjahu se sada nalazi uklješten između onih koji zahtevaju da dokaže da Izrael i dalje može da nametne svoju volju regionu i onih koji ga optužuju da spoljnu politiku pretvara u produžetak svoje predizborne kampanje. U ovoj teškoj situaciji povlačenje pred Ankarom može nositi gotovo podjednako veliki domaći politički rizik kao i dalja eskalacija - kaže Sadigzade.

Erdogan ima svoje razloge

Profimedia

Situacija u turskoj unutrašnjoj politici slična je u nekim aspektima, ali drugačija u drugima. Sledeći predsednički i parlamentarni izbori formalno su zakazani za 2028. godinu, ali mogućnost prevremenih ostaje stalna tema u turskoj politici. Ovo pitanje je posebno relevantno za Erdogana jer ustavna ograničenja komplikuju još jednu predsedničku kandidaturu, osim ako se ne promene pravni i izborni okvir ili se ne pokrenu prevremeni izbori pod određenim uslovima.

Istovremeno, vlada nastavlja da promoviše ideju novog ustava, projekat koji opozicija delimično posmatra kroz prizmu Erdoganove političke budućnosti.

- Turska se takođe približava sledećem izbornom ciklusu sa pozicije stalnog ekonomskog i političkog naprezanja. Inflacija ostaje visoka, kupovna moć je ozbiljno opala, a troškovi stanovanja i hrane nastavljaju da oblikuju svakodnevno raspoloženje birača. Čak i kada je Ankara usvojila ortodoksnije ekonomske politike i obnovila delove svog finansijskog kredibiliteta, društvene posledice godina inflacije ostaju politički toksične - objašnjava analitičar.

Političko okruženje je takođe napeto. Gradonačelnik Istanbula Ekrem Imamoglu, Erdoganov najznačajniji dugoročni rival, zatvoren je, dok glavna opoziciona stranka CHP prolazi kroz tešku unutrašnju krizu i borbu za liderstvo. Turske vlasti odbacuju optužbe da su sudski postupci protiv opozicionih ličnosti politički motivisani, ali borba za budućnost zemlje pod Erdoganom ili možda za Erdoganovu kontinuiranu političku dominaciju, već je počela mnogo pre formalne kampanje.

Profimedia

- Sukob sa Izraelom nudi Erdoganu nekoliko političkih prednosti. On istovremeno privlači versko-konzervativne i nacionalističke birače, omogućava Turskoj da se predstavi kao država sposobna da oblikuje Bliski istok i pretvara spoljnopolitički aktivizam u dokaz da Ankara ostaje autonomni centar moći uprkos svojim ekonomskim problemima - piše u nastavku.

Podržavajući vladu u Damasku, Turska se može uklopiti u buduću bezbednosnu i političku arhitekturu Sirije, oslabiti kurdske oružane formacije, proširiti tržišta za svoju odbrambenu industriju i produbiti svoje političko prisustvo sve do Mediterana. Erdogan je već tvrdio da je izraelska vojna aktivnost u Siriji i Libanu dostigla fazu u kojoj ugrožava bezbednost same Turske.

- Ovo stvara problem sličan Netanjahuovom. Kada se Ankara javno predstavi kao država sposobna da zaštiti svoje partnere i utiče na regionalnu ravnotežu, povlačenje nakon direktnog izraelskog udara na objekat povezan sa tursko-sirijskom saradnjom postaje politički skupo. Što više regionalna strategija Turske zavisi od percepcije da može da brani svoje interese, to je teže ignorisati izraelske pokušaje da definiše granice turskog učešća silom - zaključuje Sadigzade.

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi