Kako je migrant Ali posle 9 godina našao slobodu: Život mu se promenio kada je Đoković bio u njegovom hotelu, ali priča još nema srećan kraj

Kada se najbolji svetski teniser, Novak Đoković, početkom ove godine zaputio na turnir "Australia Open", jedva je pušten u zemlju, a onda je zbog problema sa dokumentacijom, na kraju i deportovan, izgubivši šansu da osvoji još koju titulu.

U međuvremenu, bio je pritvoren u hotelu "Park", a niko nije ni sanjao da će to promeniti život migrantu Mehdiju Aliju.

Đokovićev boravak u hotelu je privukao pažnju na migrante koji su tamo nepravedno pritvoreni godinama.

Profimedia

Svet se uzbunio, i Mehdi Ali se konačno našao na slobodi posle 9 godina.

- Večeras sam slobodan da napustim Australiju i počnem svoj život u Sjedinjenim Američkim Državama. Ali, neću biti srećan dok svi moji prijatelji ne budu oslobođeni iz pritvora. Nije sloboda dok svi ne budemo slobodni. Hvala vam za podršku - napisao je Ali 3. marta.

Možda Novak direktno nije uticao na njegovo oslobađanje, ali sigurno da je pažnja javnosti, koja je početkom januara bila usmerena na hotel u Melburnu, dodatno pomogla u rešavanju ovog slučaja.

AP Photo/Hamish Blair

Tada su se obližnje ulice popunile aktivistima, demonstrantima, novinarima i policijom, a azilanti su mogli samo da se nadaju da će pažnja koja je dodeljena Đokoviću, biti uskoro usmerena i na njih.

- Siguran sam da će Novak Đoković govoriti o nama - rekao je Ali kome je bilo svega 15 godina kada je stigao u Australiju. 7. januara je proslavio 24. rođendan.

U daleku ostrvsku zemlju je stigao brodom. Pobegao je iz Irana gde je kao pripadnik manjine arapskih Ahvaza bio progonjen. Ostavljajući porodicu za sobom, samo je želeo da pronađe sigurno mesto.

U međuvremenu je postao muškarac kome nije bilo dozvoljeno da napušta hotel "Park".

- Došao sam u Australiju u julu 2013. godine i od tada sam pritvoren pod surovim uslovima. Iskusio sam traumu i frustraciju, viđao sam da se ljudi samopovređuju, video sam užasne stvari koje su se dogodile izbeglicama i sada to govorim svetu - rekao je svojevremeno za portal Thelatch.com.

Iako je australijska vlada brzo prihvatila njegov zahtev za zaštitom, što podrazumeva da je zakonski obavezana da se brine o njegovoj bezbednosti, zbog raznih formalnosti nije osetio bolji život. Poslednjih devet godina je proveo u prihvatnim centrima u Nauruu, Brizbejnu i Melburnu.

Australijski imigracioni centar koji se nalazi na ostrvu Nauru posebno mu je ostavio posttraumatski poremećaj. Prijatelje je video kako su se samospaljivali iz očaja, bio je prebijan, zlostavljan i zatvaran bez razloga.

Nikada nije bio optužen ni za jedno krivično delo, ali ga je australijska vlada svejedno tretirala kao najgoreg kriminalca.

- Kriminalce osude zbog zločina koji su počinili, pa oni znaju kada će se naći na slobodi, a do tada mogu nekako da upravljaju svojim vremenom. Tragedija je da azilanti ne znaju kada će izaći. To može biti danas, sutra ili za tri godine. A ta nesigurnost pogađa mentalno zdravlje i psihološki je sve puno uspona i padova. Užasno je - poručio je.

Tokom Đokovićevog boravka u hotelu, na internetu su se pojavile slike koje su pokazale koji uslovi vladaju u tom objektu. Izgleda da su migranti dobijali hranu u kojoj gamižu crvi. Bube su po sobama, pojedini prozori ne mogu uopšte da se otvore, pa nema ni svežeg vazduha. Osim toga, u oktobru i novembru 22 od 46 migranata je bilo pozitivno na koronavirus.

Ali je često kroz prozor hotelske sobe gledao užurbane ulice Melburna i pitao se znaju li ti ljudi koliko su srećni.

- Mogu da šetaju, da idu u bioskop, u kafić na šoljicu kafe. Mogu da izađu kad god žele. Želim da cene slobodu koju imaju, ja o tome sanjam već dugo, nisam to iskusio već devet godina - naveo je.

Na pitanje šta bi prvo uradio kada konačno bude slobodan, odgovorio je: "Idem u šetnju. Šetaću daleko koliko god budem mogao". 

Sada je konačno i to dočekao.

Šetnja ka slobodi

- Kada sam stupio na aerodrom u Melburnu, skoro da sam osetio slobodu posle duže vremena, ali ne u potpunosti. Pored mene su i dalje bili pripadnici snaga reda i carinici. Naravno, i dalje sam se plašio da će se nešto dogoditi, nešto što će prekinuti moje putovanje. Taj strah mi je preplavio dušu i srce.

Ipak, ono što sam osećao u tom trenutku je neopisivo. Nisam obavestio svoju porodicu sve dok let nije bio dogovoren. Kada su saznali, njihova sreća je i mene usrećila.

Što sam bliže bio avionu, misli su me preplavile. Osetio sam se potpuno slobodno dok sam išao ka njemu, sloboda je slavna i čak je i vazduh mirisao na nju.

Avion je napustio Melburn i otišao za Dohu, a devet godina provedenih u australijskom pritvornom centru za migrante postale su deo moje prošlosti. Uvek sam mislio da ću, čim okusim slobodu, biti srećan i da će početi novi život. Ipak, nisam bio srećan i nisam srećan. Moj život ne počinje na sredini, kao kada otvorite knjigu. Ima početak i kraj.

Kada se počinje iznova, zaboravljanje prošlosti je samo prazna nada. Bliže je istini reći da se prošlost ne zaboravlja, iako je to teško kada ste imali težak život već posle sedme godine. I dalje je potrebna hrabrost da se probudiš svakog dana i ispunjavaš svoje ciljeve.

Stigao sam u Dohu i ponovo sam osetio slobodu na aerodromu. Šetao sam među ljudima i sedeo u kafiću. Pričao sam sa strancima.

Avion je poleteo za Čikago i bio sam korak bliže mom novom domu. Let je bio dugačak i težak. Različite misli i sanjarenja su mi ispunjavale um. Pomislio sam kako bi bilo tužno da se ovaj avion sruši! Ili da stignem u SAD i da ne mogu da ostanem tamo.

Nakon još presedanja, stigao sam u Mineapolis, gde sada živim. Sutradan sam osetio sneg na licu i bilo je predivno. Pokrio je drveće, ulice i automobile.

Uvek sam zimu zamišljao kroz holivudske filmove i džez pesme, ali živeti u hladnoći je teže nego što sam mislio. Ovih dana, sneg se topi i ulice su blatnjave. Uskoro će proleće.

Napuštanje Australije je teško i divno. Teško je jer sve počinjem ispočetka nakon što mi je oduzeto 9 godina mog života. Divno je jer mogu da nožem sečem pečurke i paprike i osetim se živim. U pritvoru nije bilo pravih noževa.

Kada sam se ujutru probudio, povukao sam zavese i video sneg i kišu. Ljudi su trčali, čuo sam zvuk ptica. Svaki put kada osetim stvari koje sam zaboravio, srce me zaboli.

Moji prijatelji su i dalje pritvoreni iako ništa nisu skrivili i ja to ne mogu da zaboravim. Bio sam uzbuđen kada sam otišao u biblioteku i ugledao toliko različitih knjiga koje nikada pre nisam video. Odmah sam pomislio na Sulejmana, veoma finog čoveka koji voli da čita. Sulejman je i dalje u pritvoru i stariji je svakog dana.

Jednog dana sam otišao na jezero izvan grada... Voleo bih da moji prijatelji mogu da vide ovaj pogled.

Prema mom mišljenju, oproštaj je nevoljna radnja. Ljudi ne praštaju zato što su sami tako izabrali. Siguran sam da pravednost i bes muče ljudsku dušu i psihu. Ipak, ako je praštanje dobrovoljno, oprostiću svima u pritvornim centrima. Ne ohrabrujem ih, ali predlažem da urade nešto što bi bilo korisno za njih i druge.

Zatvarati nevine ljude je ne samo beskorisno, već i nehumano, a oni su to učinili dobrovoljno. U svakom slučaju, opraštam im.

Možda će im vreme pokazati deo života pun gorčine i možda će promeniti svoje živote. Ono što ne mogu da oprostim, sa druge strane, jeste sistem koji je izgrađen u cilju ugnjetavanja ljudi čiji je jedini zločin što su prešli okean. Ćutanje na takav sistem je takođe forma ugnjetavanja...

Za nekoliko dana, posetiću Natali Stucman u Dvorani filharmonije Minesote. Izvodiće Čajkovskog i radujem se što ću ispinuti jednu od mojih fantazija. Voleo bih da i moji prijatelji mogu da uživaju u svojoj omiljenoj muzici. Na to mislim kada kažem da sloboda može biti gorka i tužna - zaključio je Mehdi Ali u tekstu za australijski portal "Saturday paper".

 

BONUS VIDEO

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi