Mnogo toga treba da se menja, počelo je, ali dug je to proces: Jelena Erić za 24sedam o srpskom rukometu i drugim važnim temama (VIDEO)

Jelena Erić, bivša je rukometašica čijom zaslugom smo osvojili 2013. godine srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu. Jelena danas živi u Novom Sadu i nalazi se na nekoliko važnih funkcija, u rukometnoj Ligi šampiona, u EHF-u za rukomet na pesku, a od juna ove godine član je upravnog odbora Rukometnog saveza Srbije.

 

 

Koliko je korona uticala na vaš život i na vaš posao? 

- Korona je od kada je prekinuta Liga šampiona 2020. do septembra uticala na to da se otkažu sve aktivnosti u kojima sam trebala da učestvujem. Sam početak Lige šampiona bio je pod znakom pitanja i pod određenim režimima, utakmice i putovanja su mahom otkazivani, bilo je prilično turbulentno. Ne znam kada se i da li nazire kraj, ali po pitanju sporta poprilično dolazi u neku normalu. Samo je jedna utakmica odložena u Ligi šampiona, a ove godine imali smo održano i Evropsko prvenstvo u rukometu na pesku. 

U RSS ste zaduženi za ženski rukomet. Gde je rukomet danas i koliko ste stvari uspeli da uradite od kad ste došli u savez?

- Od kraja decembra sam u RSS, desilo se sasvim slučajno i ponosna sam na to što nekim svojim iskustvom i znanjem mogu da doprinesem boljitku srpskog rukometa. Naravno, jako je teško u ovim uslovima, ali mislim da je važno da svi uložimo maksimalne resurse da pokušamo da vratimo rukomet na stare staze. Biće teško i smatram da imamo dosta posla koji nas očekuje. Za sada nije urađeno mnogo stvari, ali ono što je bitno, a tiče se statuta i pravilnika o licenciranju i registrovanju igrača i klubova su odrađene. 

Deo ste Evropske rukometne federacije. Koliko je taj posao težak i da li je teže biti funkcioner ili igrač? 

- Ja sam u EHF došla 2016. godine kao deo komisije u rukometu na pesku. U suštini mnogo je lakše biti igrač nego sportski funkcioner. Samim tim što mi je data odgovornost na evropskom nivou, to mi daje snagu i volju za radom da napravim nešto, koliko u evropskom rukometu toliko i u našem. Što se tiče evropskog nivoa to je mnogo drugačije i mnogo bolje funkcioniše nego kod nas, ali ne odustajem.

Gde je danas srpski rukomet? I u ženskoj i u muškoj konkurenciji?

- U srpskom rukometu mnogo toga treba da se menja, promene su počele, ali je sve to dugotrajan proces. Ja sam svedok tome od početka svoje karijere jer sam doživela i jako teške dane ženskog rukometa, ali i jako lepe dane. Ima nade da bude bolje, ali je rad osnova svega, počev od mlađih kategorija. Kad kažem rad mislim pre svega na struku i na promociju koja je u zapećku zbog manjka rezultata, reprezentativnih i klupskih. 

Bilo je drugačije kada smo bili domaćini velikih prvenstava i muških i ženskih, 2012. i 2013. godine, ali i godinama pre toga. Radilo se tada na marketingu koji sada treba ponovo pokrenuti jer zaista imamo tradiciju. Rukomet je sport koji je među trofejnijima u našoj istoriji.

Srebrna medalja koju ste sa timom osvojili 2013. godine na Svetskom prvenstvu je poslednja za naš rukomet. I upravo ste vi bili zaslužni za borbu za medalju. U kakvom vam je sećanju ostalo prvenstvo? 

- Jedno su individualna priznanja i nagrade, klupski su lepi, ali ništa ne može da se poredi sa uspehom reprezentacije. Meni je to Svetsko prvenstvo, a verujem i svima koji su bili deo tog tima, ostalo u zaista lepom sećanju. Ostao je žal za zlatom u Beogradu pred 20 hiljada ljudi, ali sam ponosna što sam bila deo te ekipe koja je napravila veliki uspeh, imala saigračice vrhunskog nivoa u reprezentaciji gde su nam se sve kockice složile. Osećala sam od prvog dana kada smo saznali da ćemo biti domaćini da je medalja nama na grudima. To je bio cilj i to smo ispunili, kako mi tako i muškarci 2012. na Evropskom prvenstvu. Jedina stvar koja meni smeta je da su te naše medalje potcenjene u javnosti. Jako brzo se zaboravilo na taj uspeh, a veliki trud i napor je uložen i od strane RSS i od strane Republike Srbije, od igrača, stručnih štabova i od ekipe ljudi koja je bila zadužena da vodi računa o svemu. To su naše medalje i o njima treba da se priča! 

Već naredne godine ste se u „Čairu“ oprostili od reprezentativnog dresa u meču protiv Slovenije. Koliko je taj trenutak za vas bio emotivan i da li ste nekad razmišljali da ste možda trebali da igrate još? 

- Pred punom dvoranom sam se oprostila, iako sam najavila da će mi poslednja utakmica biti na Svetskom prvenstvu godinu dana ranije, ali nisam mogla da kažem ne reprezentaciji jer sam još pola godine igrala u ruskom Astrahanu i bilo mi je logično da pomognem ekipi. Ostale su lepe uspomene. Niš je sredina gde smo imali fenomenalnu podršku uvek, od kad pamtim, od 1999. kada smo igrali reprezentativne utakmice u Nišu. Mada u svim sredinama u kojima smo igrali su nas jako lepo dočekali, imale smo podršku, gde god da smo se pojavljivali. Taj period mog života i karijera je završena na jedan od najlepših načina i nisam poželela od onda da se vratim igranju jer mislim da je bilo sasvim dovoljno. Ono što sam zacrtala, kako na klupskom tako i na reprezentativnom nivou sam i ispunila. 

Odigrali ste za nacionalni tim 92 utakmice i postigli 179 golova. Koji meč vam je ostao u sećanju? 

- Za reprezentaciju sam počela da nastupam još ‘99. godine kada smo nastupali kao SRJ, potom SCG i na kraju Srbija. Ima tu par stvari koje bih ja napomenula, na primer Mediteranske igre u Almeriji pod selektorskom palicom Mileta Isakovića i tamo smo uzeli srebrnu medalju. 

Bilo je tada mnogo lepih trenutaka. Pamtim kada smo igrali protiv Rumunije kao vicešampiona sveta, kada nam je Anja Anderson bila trener, to je bilo izuzetno iskustvo za sve nas. Pamtim što se tiče reprezentacije evropsko i svetsko prvenstvo. Najviše utakmicu protiv Norveške i mogu da kažem da mi je to jedna od najdražih pobeda koju sam imala u nacionalnom dresu. To je bila utakmica u četvrtfinalu Svetskog prvenstva gde smo dva puta stizali minus od pet golova i vraćali se i pobedili na kraju. Sećam se da je vladala neverovatna energija između nas samih igračica, a sa tribina su nas nosili naši navijači u Beogradu - to je nešto što nikad neću zaboraviti! 

Deo igračke karijere proveli ste u Danskoj u Rusiji. Kakva su vam sećanja na taj period života? 

- Igrala sam u Danskoj sedam godina i dve godine u Rusiji. To su dve različite kulture, dva totalno različita naroda. Kultura sporta u zapadnoj Evropi je drugačija u odnosu na Rusiju. Kolding je grad i klub za koji me vežu lepe uspomene, u njemu sam provela pet godina, naučila danski jezik uz tako puno prijatelja koje sam stekla, ne samo u svetu rukometa nego i van toga. Sa njima sam i danas u kontaktu. To mi jedno životno iskustvo koje me je oblikovalo u ono što jesam danas i kakav sam čovek danas.

Uključeni ste u projekte rukometa na pesku. Da li je to zaživelo kod nas? 

- Rukomet na pesku je od pre godinu dana postao član Evropskog olimpijskog komiteta, pre toga je 2018. godine bio na OI mladih, tako da je na globalnom nivou sport koji se igra svuda. Kod nas postoji, ali uglavnom na bazi entuzijasta koji vole taj sport. Pošto je plan da 2028. bude na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu i mi kao savez, ali i prijatelji rukometa ovde kod nas ćemo dati sve od sebe da to zaživi. Ima par klubova, ima dosta kvalitetnih igrača i igračica. Ove godine nismo učestvovali na EP, ali verujem uz pomoć Saveza, Republike Srbije i prijatelja da će rukomet na pesku dobiti mesto koje zaslužuje. To je disciplina koja je drugačija od samog rukometa, izuzetno je zanimljiva za gledanje, a teška za igranje. Beograd je konačno dobio i teren na Adi koji će moći da se koristi za rukomet na pesku, pored odbojke na pesku. Nadam da će naš glavni grad u budućnosti biti domaćin nekog velikog događaja jer Beograd nedostaje na mapi gradova koji su uključeni u ovu priču. 

BONUS VIDEO:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi