Stefan Lazarević za 24sedam: Povratak na teren posle 22 meseca pauze je moja najveća životna pobeda

Ogromna energija koja iz njega isijava, ponovo se oseća u Železniku. Bori se, skače, zakucava, pogađa trojke, raduje se, ako treba i krvari da bi njegov tim pobedio. Stefan Lazarević (24) na terenu ne krije sreću koju oseća, jer radi ono što voli i svaki minut koristi da uživa sa košarkaškom loptom u rukama. Ponosan je na svaki koš, asistenciju, skok, timsku pobedu…

Ništa od ovoga ne bi bilo neuobičajeno, da igrač FMP iza sebe nije ostavio jedan veoma težak period. Tekuća sezona je prva kompletna posle povrede tokom koje on dokazuje talenat, za koji se znalo još mnogo ranije. Njegov košarkaški rast zaustavljen je 17. februara 2018. godine u niškom „Čairu“ kada je cela hala zanemela. Na početku utakmice sa Zvezdom doživeo je povredu prednjih ukrštenih ligamenata kolena i napustio teren u suzama. Suza je bilo i kasnije, oporavak je trajao predugih godinu i deset meseci… Bilo je svega, vodio je velike mentalne borbe, posustajao pa se dizao.

Sada je sve to samo ružna prošlost, koja ga je naučila da svaki sekund na parketu ceni više.

– Moji bliski drugari Aleksandar Aranitović i Voja Stojanović su se susretali sa istom povredom i znam da mi je zbog svakog od njih bilo baš žao. Međutim, iako se događalo tu negde blizu, nikad mi nije bilo u mislima da može da se desi i meni – objašnjava u razgovoru za 24sedam Stefan Lazarević. – Na početku utakmice sa Zvezdom dobio sam udarac u direktnom duelu sa Dangubićem i noga nažalost nije izdržala. Pokojni Majkl Odžo me je izneo sa terena… Od otoka nije mogao odmah da se vidi stepen povrede, pa sam čekao detaljne analize mesec dana.

Kad mu je potvrđena dijagnoza počeo je oporavak, pokušavao je da bude pozitivan, ali ga je lomio svaki korak unazad.

– Mnogo problema se javilo tokom rehabilitacije. Neki igrači su se posle iste povrede vraćali na teren nakon sedam, osam meseci, a moja pauza je trajala čak godinu i deset meseci. Bilo je momenata kada sam bio potpuno u minusu. Ali, nekako me je inat održavao. Možda to nije dobro, ali kroz glavu mi je stalno prolazilo da moram da se vratim na teren i pokažem da sam uspeo da se izborim sa ovim. Da pokažem onima u koje sam izgubio poverenje, da ja to mogu… Srećom, upoznao sam ljude koji su mi pomogli kad je bilo baš teško. Uspeo sam da izguram sve uz pomoć porodice, prijatelja, devojke i ljudi sa kojima sam sarađivao.

Poseban datum za porodicu Lazarević je 20. decembar 2019. godine. To je bio dan kada je Stefan ponovo zaigrao košarku na zvaničnoj utakmici.

– Vlada Jovanović mi je dao šansu protiv Krke, iako nisam možda bio u stanju da igram i pomognem ekipi. Dao mi je priliku da osetim teren i tu utakmicu nikada neću zaboraviti. Bilo je teško sve to što se desilo, jer sam razmišljao često o činjenici da godine prolaze. Napunio sam 22, pa onda i 23, usput sam računao koliko bi mi značile dve godine više u kontinuitetu igranja, da povrede nije bilo. Sa druge strane, moram da kažem da je povratak na teren moja najveća životna pobeda. I pored svih problema, i pored toga što je usporen moj razvoj, sve ovo mi je dalo ogromnu mentalnu snagu koja može u budućnosti samo da mi pomogne. Ovo je veliko iskustvo, bitna životna škola, a sve što sam naučio mislim da će mi samo koristiti. Želim da igram dugi niz godina, da dostignem nivo koji sam zacrtao, da brinem o svom telu.

Trenutno je na pravom putu, što svedoče partije koje prikazuje. Poslednje dobro izdanje u nizu prikazao je prethodnog vikenda protiv Cibone – 21 poen i šest skokova za 38 minuta.

– Dobro se osećam na terenu jer sam rasterećen, znam da je loš period iza mene, da sam se izborio i vratio da igram košarku koja mi je mnogo nedostajala. Igram utakmice u kontinuitetu, imam minute, zdrav sam… Idem od dana do dana, ne razmišljam mnogo unapred i zaista sam srećan. Iako je igračima uvek bitno kako će se pokazati, osećaj nezadovoljstva zbog neke partije me ne drži dugo. Uvek vratim film na one najteže trenutke, i onda kažem sebi: „Sve je u redu, imaš sledeću utakmicu, zdrav si i budi srećan zbog toga“. Stvarno je sve ovo jedna lično velika pobeda, mnogo mi znači i motiviše za dalje. Da radim, da treniram, igram i napredujem u svim segmentima.

FMP je ove sezone imao i uspone, padove, mnogo promena u igračkom i trenerskom kadru, problema sa kovidom-19… Na klupi je počeo takmičarsku godinu Vladimir Jovanović, zamenio ga je Bojan Đerić, a onda je nedavno preuzeo tim Vanja Guša. Ekipa je u poslednje vreme u pravom ritmu, pa u Železniku napokon mogu da budu zadovoljni.

– Za sve timove je ova sezona čudna zbog okolnosti u kojima igramo. Ali nama mnogo toga baš nije išlo na ruku. Sve je krenulo još od talasa virusa u novembru, taman kad smo pravili timsku hemiju, koja je presudna za rezultate na terenu. Sad smo konačno uhvatili kontinuitet treninga i utakmica, pa se to odmah odražava na rezultate. Vraća nam se i za neke nesrećne poraze koje smo doživeli u prvom delu sezone. Imamo još posla, ostalo je šest utakmica do kraja ABA lige, pa bih voleo da nastavimo u istom ritmu. Samo da svi budu zdravi, pa ćemo moći da pokažemo sve ono za šta smo radili tokom sezone.

Poslednju pobedu FMP je ostvario protiv zagrebačke Cibone, koju od početka februara vodi Vladimir Jovanović.

– Znamo se još otkad sam ja došao u klub sa 18 godina. Vlada je tada bio pomoćni trener Milanu Guroviću. Imali smo uvek super saradnju i fenomenalan odnos. I dok sam imao problema sa povredom, bio je jedan od onih koji su konstantno bili tu uz mene. Neobično je bilo da smo na različitim stranama, baš smo o tome popričali pre utakmice. Ali, ovo nam je ipak posao, tako da se svako trudio da njegov tim dođe do trijumfa. Ja sam imao i neki dodatan motiv, jer su mnoge stvari u mojoj igri – njegova škola. Tako da sam želeo da se dokažem i zapravo opravdam poverenje koje sam kod njega imao dugo.

Jedan od padova ove sezone momci iz Železnika doživeli su u četvrtfinalu Kupa Radivoja Koraća, kada su poraženi od Vojvodine.

– Pre toga nam je odložen meč u ABA ligi i potpuno smo zbog takvih situacija izgubili takmičarski ritam. On je veoma bitan, bez obzira na to da li pobeđuješ ili gubiš. Važno je da bar igraš na sedam dana. Naravno da je odgovornost na nama, mi igrači smo igrali tu utakmicu. To se na kraju ispostavio kao poslednji okidač, bilo je jasno da moramo da se skupimo kako znamo i umemo i da krenemo da ostvarujemo pozitivne rezultate u ABA ligi.

Posle Kupa ceh je platio trener Bojan Đerić. Njega je na mestu šefa struke zamenio Vanja Guša, a on je ostao kao asistent u štabu.

– Bojan je fenomenalan čovek i onda je nažalost baš neprijatno što se sve tako desilo. Meni je uvek krivo, bez obzira na to da li je trener sa nama mesec dana ili dve godine, ipak provodimo veliki deo dana zajedno… I onda kada dođe do ovakve situacije, sa ljudske strane ne može da ti bude svejedno. Ali dobro, nije ni prvi ni poslednji put, sa takvim stvarima sportisti žive.

Novi trener je Stefanu veoma dobro poznat iz mlađih selekcija FMP i reprezentacije.

– Ja ga definitivno najduže znam od svih igrača. Vanja je pre svega divan čovek, ta njegova ljudska strana dolazi do izražaja, ima razumevanja za svakog igrača. Nama je posle svih dešavanja bio potreban neko takav ko će se svakom posvetiti individualno i dati mu pre svega ljudski savet. Malo je rasteretio svakog igrača, pa sada lakše sve funkcioniše na terenu. Kad je košarka u pitanju – ima određene kvalitete koje je implementirao u našu igru. Ja generalno nikada nisam imao problem ni sa jednim trenerom. Ako znam šta treba da radim, pritom ekipa igra dobro, onda nema nikakvih problema. Super je raditi sa Vanjom.

Naredni rival kluba iz Železnika je Crvena zvezda u subotu od 19.00 u hali „Aleksandar Nikolić“. Crveno-beli trenutno imaju skor 17-3, a „panteri“ 8-12. Lazarević će još jednom u karijeri odmeriti snage sa klubom u kome je napravio prve košarkaške korake. U Zvezdi je Stefan odigrao i polusezonu za prvi tim…

– Uvek imam dodatan motiv protiv srpskih velikana – Crvene zvezde i Partizana. Na tim utakmicama svi igrači žele da se pokažu u najboljem svetlu. S tim što, dok sam bio mlađi, taj adrenalin i motivacija su prelazili neku granicu, nisam znao da se kontrolišem. Sada mi je mnogo lakše, trudim se da igram utakmicu kao i svaku drugu. Da ne gledam to kao na nešto posebno, već da ostanem u uobičajenim okvirima i osećam se komforno. Videćemo kako će u subotu sve to da izgleda.

Jedan od trenutaka u crveno-belom dresu koji Lazarević neće zaboraviti je osvajanje Evrolige za juniore 2014. godine. Tada je on u Milanu kao kapiten ekipe podigao pehar namenjen evropskom šampionu.

– Prvi momenat u karijeri koji mi je bio „vau“ je osvajanje bronze na EP sa reprezentacijom. A ovo je sledeći – kada sam osetio da smo za klub uradili veliku stvar. Ponosan sam na tu ekipu, na sve saigrače… Bilo je tu i mlađih od moje generacije: Sani Aranitović, Aleksa Radanov, Boriša Simanić, Voja Stojanović. Ostaće mi u mnogo lepom sećanju, pogotovo što je tada bilo baš teško vreme u Srbiji, bile su poplave i onda mi je drago što smo bar malo uspeli da popravimo raspoloženje. Generalno, ja održavam kontakt sa svim tim igračima sa kojima sam igrao u mlađim selekcijama. Volim da gajim te odnose, jer smo mnogo toga prošli zajedno.

Stefan je počeo da trenirao u Crvenoj zvezdi sa osam godina i uspeo je da ostvari dečački san i zaigra za prvi tim. Taj put se za decu često pokazivao kao nedostižan…

– Meni je sve to došlo nekako prirodno. Prve korake u Zvezdi sam napravio kad je klub bio u baš teškoj situaciji… Posle sam prešao u pionire FMP, radio sam sa Milovanom Bulatovićem. Iako sam bio mlađi, on me ostavio tu da se borim. Kao mlađem kadetu mi je Milan Mandarić dao priliku da budem sa ekipom 1995. godište – Đukanović, Vorkapić, Ristić, Tejić… Meni je delovalo u tom momentu da je nemoguće da ostanem sa njima, mislio sam da će me poslati u razvojni tim. Ali na insistiranje Mandarića sam ostao. Posle sam igrao kod Vanje Guše, pa kod Slobodana Klipe, gde sam bio kapiten juniora. Kad sam osvojio Evroligu i srebro sa reprezentacijom shvatio sam da mogu da postignem nešto u karijeri, ali nisam znao koji će to nivo biti.

Pročitajte još

Ekskluzivna ispovest Ivana Ćorovića: Košarka je ljubav koja je prerano prekinuta

Vodio sam se u životu poznatom izrekom: „Bolje prvi u selu nego zadnji u gradu”

“San mi je da zaigram i u Španiji, nisam još za bacanje”

Prvi profesionalni ugovor Lazarević je potpisao sa sadašnjim klubom – FMP.

– Sećam se da me pri kraju poslednje juniorske sezone Voja Stojanović, sa kojim sam provodio mnogo vremena, pitao da li mi je menadžer nešto pričao o nastavku karijere. A ja sam najiskrenije bio u fazonu: A šta je to menadžer? Stvarno se nisam opterećivao, niti to gledao toliko ozbiljno. Prolaziš neki put, ideš stepenik po stepenik, ne razmišljaš koliko je zapravo taj put dugačak. Prva sezona u seniorima FMP je bila sa Milanom Gurovićem. On je pružao vrhunsku šansu mladim igračima, bilo nam je baš lepo. Tokom druge sezone smo promenili tri trenera, na kraju završili sa Dušanom Alimpijevićem, i on je želeo posle da povuče Davidovca, Apića i mene u Crvenu zvezdu. Tako sam i došao do prvog tima Zvezde, ali sam nažalost odradio samo jednu polusezonu. Ponosan sam stigao do toga, ali svakako mi to nije bio konačan cilj u karijeri.

Na kraju sezone ističe mu ugovor sa FMP. Da li će se njegova priča nastaviti u Srbiji ili negde drugde, nije poznato… Ali, Stefan zna šta su njegove glavne želje za budućnost.

– Uvek mi je cilj bio da se borim za bitne stvari. Punim uskoro 25 godina, ali i dalje nisam naučio da gubim čak ni u društvenim igrama, a kamoli na terenu. Kada znam da sam na utakmici mogao nešto bolje da uradim, hoću posle da se pojedem. Ispunjava me osećaj pobede i nadam se da će moje igre pomoći nekim klubovima u budućnosti da dođu do titula, trofeja… To je neki cilj u mojoj sportskoj karijeri – poručio je za kraj Stefan Lazarević.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi